Najveće količine štetnih kancerogenih aditiva E250 ljubitelji mesa u Hrvatskoj u organizam će uneti ako konzumiraju salamu od pilećih prsa, parizer, zimsku ili čajnu, pokazalo je veliko istraživanje o količini nitrita i nitrata u domaćim mesnim proizvodima na kojem su radil hrvatski naučnici.

Najmanje aditiva je pronađeno u mortadeli.

Istraživanje je sprovedeno između 2011. i 2014. na čak 448 uzoraka gotovih mesnih proizvoda domaćih industrija iz kategorije kobasica, suhomesnatih i polutrajnih suhomesnatih proizvoda, a potom su u njima merili količinu aditiva i konzervansa, takozvanih nitrata i znatno štetnijih nitrita, te domaće mesne delikatese dodatno upoređivali s proizvodima sa stranih tržišta.

 Zaključak je da testirani domaći mesni proizvodi u najvećoj meri sadrže aditive u granicama propisanim zakonima, a od 448 prikupljenih uzoraka, samo su u četiri zabeležene nedozvoljene količine - dva puta kad su u pitanju nitrati i dva puta kad su u pitanju nitriti.

"Nema razloga za zabrinutost", rekla je za "Jutarnji list" Jelka Pleadin iz Hrvatskog veterinarskog instituta.

Ipak, istraživanje je zanimljivo jer konzumenti kobasica i suhomesnatih proizvoda sada imaju jasan vodič o količini dodatih sastojaka koji imaju tazen E oznake u njihovim omiljenim proizvodima, pa s liste mesnih delikatesa, ako to žele, sada mogu birati one koji imaju manje konzervansa.

Istraživači su, naime, zaključili da su najveće količine štetnih nitrita bile sadržane u uzorcima kobasica i to najviše u analiziranim komadima salame od pilećih prsa, parizera i posebne, a kad su pak u pitanju trajne kobasice s domaćih tržišta, ovde se najveća količina štetnih nitrita E250 nalazi u uzorcima zimske i sremske salame.

S druge strane, najmanje zabeleženih količine E250 istraživači su izmerili u primercima sudžuka i mortadele, ali i jedne vrste paštete za koju ne navode od čega je napravljena.

Zanimljivo je, kako se navodi, da domaće salame od pilećih prsa, parizeri i posebne u sebi sadrže veće količine nitrita nego što su ih istraživači otkrili u nasumično odabranim proizvodima s nemačkog tržišta, ali su te količine i dalje u zakonski dopuštenim limitima, što znači da nema zapreka za njihovu konzumaciju.

HRANA U SRBIJI - ŠTA MI JEDEMO?

I dok Hrvatska odgovorno preuzima na sebe obavezu da o kvalitetu proizvoda i eventualnoj diskriminaciji svojih građana javno progovori u Srbiji, nezavisne analize kvaliteta hrane nisu rađene godinama. Takođe nemamo ni Agenciju za bezbednost hrane koja bi mogla da sprovodi ovakve akcije, piše "Politika".

Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS) poslednje veliko istraživanje o kvalitetu voćnih sokova radila je još 2009. godine kada smo došli do podataka da u voćnim sokovima najmanje ima voća.

"Veliki broj analiza, kao recimo provere da li su masti u mlečnim proizvodima biljnog ili životinjskog porekla, ne rade domaće laboratorije. Mi kao organizacija nemamo para da šaljemo uzorke proizvoda u neke evropske zemlje kako bismo dokazali takve prevare. Sve se svodi na uveravanja inspekcija kako je sve u redu", Kaže Papović.

On ističe da kod nas nije dovoljno urađeno ni da Zakon o bezbednosti hrane profunkcioniše, a usvojen je pre sedam godina. Godinama takođe obećavaju formiranje Agencije za bezbednost hrane kao i izmenu propisa u ovoj oblasti.

Predsednik Beogradskog pokreta potrošača međutim smatra da nije posao države da se bavi analizama kvaliteta hrane, već nezavisne potrošačke organizacije, ali da je to u ovim uslovima neostvarivo.

Ozbiljna istraživanja, kakva je svojevremeno sprovodila ova organizacija, koštaju najmanje oko 500.000 dinara i to u slučaju kada 80 odsto učesnika u ispitivanju radi volonterski.

"Štiftung varentest", recimo, kao sinonim za kontrolu kvaliteta ima godišnji budžet za analize u iznosu od oko 50 miliona evra. Ali i oni su nezadovoljni što oko osam miliona evra godišnje dobijaju iz državne kase što ih, dakle, na neki način ograničava.

Najpoznatiji primer u kome su se potrošačke organizacije najdirektnije suprotstavile velikom proizvođaču jeste na ovim našim prostorima slučaj hrvatskog "Potrošača", koji se pre nekoliko godina zbog kvaliteta deterdženta našao čak i na sudu sa kompanijom "Proktor i Gembl". "Potrošač" je čak i dobio spor. Sud je prelomio u korist potrošača, i to na osnovu uporednih analiza koje je za ovo udruženje uradio Fakultet za hemijsko inženjerstvo i tehnologiju iz Zagreba. Umesto iz Češke, iz koje je do tada uvožen, hrvatsko tržište je počelo da se snabdeva iz Francuske, sa istog mesta odakle su stizali deterdženti za sve zemlje EU u tom trenutku.

Pošto se i tržište Srbije u tom trenutku snabdevalo iz iste fabrike u Češkoj, tragom ove priče "Politikin Potrošač" je istraživao kakav se prašak nudi domaćim kupcima. Kako je tada potvrđeno u Institutu za opštu i fizičku hemiju u Beogradu, upoređivanjem samo deklaracija praška "arijel kompakt" koji se prodaje u Nemačkoj, Češkoj i Bugarskoj, videlo se da postoje bitne razlike.

Tako je ovaj proizvođač deklarisao da njihov "arijel kompakt" za nemačko tržište, između ostalog, u sastavu ima četiri tenzida (sastojci za dubinsko pranje), sapun i lipazu (enzim nove generacije koji skida trigliceridne masnoće). U istom prašku koji se proizvodio u Bugarskoj i Češkoj imao je svega dva tenzida i sapun, a nije u sastavu imao lipaze.

Međutim, bez obzira na očiglednu razliku, ni tada se nije smatralo da su kupci formalno prevareni, jer se multinacionalne kompanije poput ove, kako kažu, prilagođavaju lokalnim propisima, kao i navikama potrošača (poput one da se kod nas i dalje veš otkuvava, a ovi sastojci gube funkciju već na temepraturi iznad 40 stepeni).

Međutim, bez obzira na očiglednu razliku, ni tada se nije smatralo da su kupci formalno prevareni, jer se multinacionalne kompanije poput ove, kako kažu, prilagođavaju lokalnim propisima, kao i navikama potrošača (poput one da se kod nas i dalje veš otkuvava, a ovi sastojci gube funkciju već na temepraturi iznad 40 stepeni).