Kakvu tajnu krije fudbalska katedrala u Milanu?

Milanska fudbalska katedrala, dom velikana sa ukupno deset titula prvaka Evrope, jedan od najvažnijih, najlepših i najakustičnijih stadiona na svetu, u subotu 28. maja 2016. četvrti put u 61 godina dugoj istoriji Kupa i Lige šampiona biće domaćin finalnog meča.

Ako pitate "rosonere", igraće se na "San Siru", ako pitate "nerazure", finale sezone je na "Đuzepe Meaci". U oba slučaja savršeno je jasno o kom se zdanju radi i kakve se trofejne sale nalaze ispod tribina, na kojima može da se okupi 80.018 gledalaca.

Osim ako ste italijanska rok ikona, Vasko Rosi, odnosno "Il Blasco", pa vam na koncert dođe 229.132 fanova.

Ne znamo kako su svi stali, ne pitajte nas, ali to je zvaničan rekord kada je poseta na "Meaci" u pitanju.

U goste stižu dva madridska kluba, sa takođe deset titula šampiona kontinenta, ali daleko neravnomernije raspoređenih u poređenju sa domaćinima, Milanom i Interom – sastaju se drugi put u poslednje tri sezone Real Madrid i Atletiko Madrid!

Subota, 20.45, Arena sport.

Dok je gotovo nemoguće pretpostaviti ishod sudara postava koje će sa klupa predvoditi dvojica nekada velikih igrača, koji su baš na tom mestu igrali važne mečeve, pokušali smo da saznamo da li sam stadion krije nešto? Može li se nešto zaključiti iz prethodna tri finala KEŠ/LŠ odigranih u "Gradu mode"? Postoji li neka tradicija vezana za finala zakazana u italijanskom centru ekonomije i mode?

Znate li šta smo zaključili? Da, ako je do "Meace", u subotu uveče biće svega! I biće veoma zanimljivo...

"Ovo je trava na kojoj može se da se igra, a ne ona krompirska na 'San Siru'", nezadovoljno je krajem 90-ih godina klimao glavom legendarni Ronaldo Nazario Da Lima, kada je sa Interom gostovao Bajernu, na nekadašnjem "Olimpijskom stadionu" u Minhenu.

I zaista, teren "San Sira" bio je ruglo sve do nedavno, iz tri razloga:

a) Za razliku od većine stadiona koje koristi jedan klub, ovde se igralo svake nedelje, a nekada i više puta nedeljno, u zavisnosti od rasporeda Intera i Milana u kupovima i evro-takmičenjima;

b) Visoke i strme tribine prekrivene krovom, kroz kog sunčevi zraci jedva nekako, bacaju hladnu senku na travnjak tokom najvećeg dela obdanice;

c) Lombardijske duge i oštre zime ispraćene i dočekane maglovitim jutrima nisu klima koja prija finoj travnatoj podlozi;

Ova utakmica lako je mogla da bude neodigrana, bukvalno, a potom je nedostajalo samo četiri minuta da bude zakazana nova, dva dana kasnije.

Krajem 60-ih, Italija se nalazila u ekonomskoj krizi i tog proleća '70. zemlja je bila paralisana generalnim štrajkovima radnika pošte, javnog prevoza, saobraćajaca, itd. Na dan finala u Milano se sjatilo oko 100.000 ljudi iz Glazgova i Roterdama od kojih su samo po 25.000 njih imali ulaznice. Nastao je haos. Prevoz nije radio, a nije bilo ni dovoljno policajaca za obezbeđivanje javnog reda i mira.

Ka "Meaci" se išlo peške, bilo je i uličnih tuča, međutim prava drama odigravala se u prostorijama stadiona, gde su zaposleni na stadionu koji je tada, a i sada, bio u vlasništvu Grada Milana, dočekali "pravi" trenutak da zatraže zaostale zarade i protestuju zbog loših uslova rada.

Kažu da su kapije stadiona već bile otvorene za prve navijače, kada su pregovarači uspeli da nagovore zaposlene da upale reflektore i dozvole da utakmica bude odigrana.

I odigrana je, a počela je mnogo pre toga.

"Fajnord nije naš kalibar i nema ni spremnost, ni želju za borbom igrača Lidsa. Brzi gol i rešićemo sve. Jedina prava opasnost za nas smo mi sami. Ako Džimi Džonston bude otpevao svoju pesmu, pobedićemo", rekao je gordo i naivnu menadžer Seltika, Džon "Džok" Stajn.

Šta ga je navelo na ovako nešto? Ne znamo. Možda to što pre 1970. nijedan holandski klub nije bio prvak. Možda zato što je Seltik tri godine ranije, u Lisabonu, sprečio "Grande Inter" da osvoji treću titulu prvaka Evrope u četiri sezone, a ta generacija "kelta" nazvana je herojima, "lisabonskim lavovima"... Bilo kako bilo, Štajn se poigrao sa karmom, a karma uvek ima poslednju reč.

Nakon što su na putu ka Milanu izbacili Lids, Benfiku i Fiorentinu, igrači Seltika proglašeni su s pravom za favorite u finalu, no austrijski taktičar Ernst Hapel nije imao ništa protiv – iz pomenutih utakmica sve mu je bilo jasno. Stavio je dvojicu čuvara na Džonstonu i ostavio Hasila, Van Hanegema i Jansena da igraju 3 na 3 sa Mardokom, Konelijem i Ouldom na sredini.

Ko će pobediti u finalu Lige šampiona?

Malo je reći da su momci sa "De Kajpa" dobili taj duel, golman Evan Vilijams bio je na mukama od prvog minuta, ali je njegov kolega, Piters-Grafland, prvi vadio loptu iz mreže, jer je u 30. minutu Toni Gemel bio precizan iz slobodnog udarca.

Samo dva minuta kasnije, prekid na drugoj strani i izjednačenje. Strelac, takođe iz slobodnjaka, bio je kapiten Fajnorda, Marinus Izrael, popularni "Gvozdeni Rinus" (Iron Rinus). Samo je Vilijams na golu Seltika kriv što su se igrali produžeci, a u njima je zeleno-belima nedostajalo četiri minuta da – prema tadašnjim pravilima – zakažu novi meč dva dana kasnije.

Penali nisu postojali kao opcija, ali se Šveđaninu Oleu Kindvalu, jednom od dvojice stranaca u timu Fajnorda, nije igralo opet – u 116. minutu vešto je iskoristio duplu grešku, prvo kapitena škotskog tima Bilija Meknila, potom i sudije Konćeta Lo Bela, i postigao gol koji nadmenim "keltima" nije dao šansu da se iskupe.

Pokajali su se – meč u kom su bili samoproklamovani favoriti izgubili su tako što se Meknil okliznuo na jednu "bunar" loptu iz prekida, a potom u očaju izbio loptu rukom i izazvao Lo Bela da pokaže na belu tačku, no dok je Italijan našao pištaljku, stavio u usta i dunuo, Šveđanin nije časio časa, primio je loptu, zaobišao Vilijamsa i pogodio za 2:1.

Umesto na belu tačku na 11 metara od Vilijamsa, Lo Belo je "mrtav 'ladan" pokazao na belu tačku na sredini terena i okončao meč koji je započeo četvorogodišnju dominaciju Holanđana u Evropi, jer se na Fajnord nadovezao Ajaks Johana Krojfa sa tri titule u nizu.

Preko 200.000 ljudi dočekalo je heroje u Roterdamu, dok se jedan čovek tiho vratio u Glazgov i bio pomilovan samo zbog lisabonskog čuda iz 1967. godine. Govorimo o Stajnu.

23. maj 2001, Bajern Minhen – Valensija 1:1 (0:1), penalima 5:4
/Efenberg pen 50 – Mendijeta pen 3/

Bajern: Kan, Sanjol, Kufur, Anderson, Linke, Lizarazu, Hargrivs, Efenberg, Šol, Salihamidžić, Elber. Trener: Hicfeld.

Valensija: Kanjizares, Angloma, Ajala, Pelegrino, Karboni, Baraha, Mendijeta, Gonzales, Aimar, Sančez, Kerju. Trener: Kuper.

Ni pre, ni posle, nije odigrana utakmica nalik ovoj između Otmara Hicfelda i Ektora Kupera.

S pravom, treće milansko finale između Bajerna i Valensije nazvano je "Penal finale", jer su svi pogoci postignuti s bele tačke, dosuđena su tri penala za 120 minuta igre i iskorišćena dva, a potom su se pucalo još sedam serija sve dok konačno Bajern nije stigao do četvrte titule prvaka Evrope, prve posle četvrt veka, a Valensija izgubila finale Lige šampiona drugu godinu zaredom.

Ukupno, izvedeno je 17 penala na toj utakmici, posle koje je čuvar mreže Bavaraca, Oliver Kan, proglašen za najboljeg aktera susreta. Pitamo se zbog čega...

I jedni i drugi stigli su na Duomo sa još svežim ranama, jer je Bajern u čuvenom finalu u Barseloni dve godine pre toga izgubio 2:1 od Mančester junajteda iako je vodio do 90. minuta, dok je Valensija sezonu pre toga doživela debakl u pariskom finalu sa Real Madridom, koji je pobedio 3:0. Valja primetiti i da je Hicfeld na "Meacu" došao kao prvak Evrope iz 1997. sa Borusijom Dortmund, dok je takođe sjajni taktičar, Kuper, imao dva vezana neuspeha u finalima evro-kupova, 1999. sa Majorkom i 2000. s Valensijom.

Ne može se reći da je Hicfeld "dobio" Kupera, iako je tokom 120 minuta utakmice Bajern bio bolji tim, sa posedom lopte od 66 odsto i deset udaraca ka golu više od "slepih miševa" (19:9). Bio je to rulet od prve sekunde i stalo je na – crveno.

Valensija je povela u 3. minutu kada je Patrik Anderson igrao rukom, a Holanđanin Dik Jol prvi put pokazao na "kreč", odakle je Gaiska Mendijeta nadmudrio Kana. Samo dva minuta kasnije – novi penal! Žoselin Angloma srušio je Štefana Efenberga, Mehmet Šol namestio udarac, a Santijago Kanjizares zabeležio veliku odbranu i sačuvao prednost svom timu, koji je nastavio da se brani i to prilično uspešno sve do 50. minuta.

Tada je Jol odlučio da je i igranje rukom Amedea Karbonija u duelu sa Karstenom Jankerom povod za najstrožu kaznu, Efenberg je poštedeo Šola potpunog debakla, preuzeo je odgovornost i loptu poslao u jednu, Kanjizaresa u drugu stranu, a utakmicu u produžetke u kojima su 22 igrača na terenu čekala samo jedno – penale!

Za koga ćete navijati u finalu Lige šampiona?

Paulo Seđro otvorio je seriju udarcem preko prečke, posle čega je fantastični Mendijeta i drugi put dobio rat sa Kanom. Valensija je zadržala prednost posle druge serije u kojoj su pogodili Hasan Salihamidžić i Džon Kerju, ali u trećoj seriji uspešan je bio Aleksander Cikler, ne i Zlatko Zahovič kog je Kan pročitao kao dete bukvar.

U četvrtoj seriji dominirali su golmani – Kanjizares je zaustavio tragičara Andersona, koji je posle skrivljenog penala i promašio jedan, ali mu se u svakom smislu revanširao Karboni, čiji su udarac zaustavili i Kan i prečka.

Hicfeld i Kuper za petu seriju ostavili su Efenberga i Rubena Barahu i nisu pogrešili, dobar izbor u šestoj bili su i Biksent Lizarazu i Kili Gonzales, ali kako je ponestajalo veštih strelaca u redu za čekanje, defanzivci su izvodili u sedmoj seriji i ona je bila poslednja – Tomas Linke jeste, Maurisio Pelegrino nije pogodio metu, pogodio je samo ko će biti igrač meča – Kan!

Malo je nedostajalo da finale bude završeno posle ponoći, a ispostaviće se da ćemo na naredno, četvrto milansko finale Lige šampiona čekati 5.484 dana, odnosno 15 godina i pet dana, a ako hoćete, punih 7.896.960 minuta.

Ne bi smelo da razočara!

P. S. Ostali smo vam dužni objašnjenje za jednu tačku iz gore navedenih pretpostavki - zašto će Real biti šampion Evrope 2017? Pa, Real Madrid dve svoje titule prvaka kontinenta osvojio je u sezonama koje su došle posle milanskih finala, 1966. i 2002.