"Treba nam jedinstvo", ponavlja Muslin kao papagaj od kako je stupio na dužnost. Jedinstvo. Na terenu, van njega, u svlačionici, na tribinama, za tastaturom. Svuda!
Odmah je teoriju pretvorio u praksu i stručni štab oformio od bivših igrača Zvezde i Partizana. Zoran Filipović, Mladen Krstajić, Radiša Ilić. Svojevremeno ljubimci severa i juga, danas u ulozi stratega koji iskustvo prenose na mlađe generacije.
"Ne želim klimoglavce. Biram saradnike koji koriguju moje ideje. Ljude od integriteta koji se ne libe da mi kažu u lice da sam pogrešio. Samo tako možemo napred", objasnio je selektor principe izbora.
Ideju zajedništva podržao je Goran Bunjevčević. Na prvo gostovanje sa reprezentacijom poveo je bviše asove "večitih".
Danko Lazović, Andrija Delibašić, Zvone Vukić, Ljubiša Ranković, Leo Lerinc, Perica Ognjenović, Dragan Mićić, Milivoje Vitakić. Tek da se Vojvodina ne uvredi, pridružio se Ljuba Dunđerski.
Bilo je tu i bivših selektora. Ilija Petković, Pižon Petrović, Bobe Pavković. Neizbežni i neuništivi Milovan Đorić u društvu Milovana Rajevca. Voleo bih da se neko setio i Radovana Ćurčića. Još jedan u nizu koga ćemo pustiti niz vodu i zaboraviti da je ikada sedeo na užarenoj klupi.
Nemojmo se zavaravati. Srbija odavno nema igrače vrhunske klase. Tošić je osvojio prvenstvo Rusije, Stojiljković Kup Portugalije. To je to.
Ne računam Zvezdinu titulu i Partizanov kup. Domaći trofeji nemaju više uticaj na stvaranje pobedničkog mentaliteta. Gde su vremena kada su Orlovi trenirali nekompletni, čekajući da se osvajači Lige šampiona ili Lige Evrope vrate sa produženog odsustva?
Baš zato nam treba jedinstvo. Na svim nivoima. Plasman u Rusiju mora da bude cilj od opšteg interesa. Sveti gral.
Muslinu, da bi opravdao poverenje novog rukovodstva. Rukovodstvu da bi dokazalo da smena selektora u pogrešnom trenutku nije pucanj u prazno.
Klubovima, da bi svoje proizvode sklonili sa buvlje pijace i plasirali ih na svetskom tržištu. Medijima, da bi slali izveštaje sa najveće smotre umesto sa mečeva na kojima su jedini svedoci destrukcije igre i sumnjivih rezultata. Navijačima, da bi se prisetili onog neodoljvog osećaja. Groznice velikog spektakla. Kada odbrojavate sekunde do početka prve utakmice. Kada lepite u album svoju sličicu na mesto igrača koga organski ne podnosite i zbog koga proklinjete selektorov spisak.
Na kraju krajeva, Rusija treba i forumašima. Zar vam nije veći izazov da vređate Stojkovića posle loše procene kornera u osmini finala Mondijala, nego da komentarišete "poprsje" na Mitrovoj majici uoči nebitne prijateljske utakmice?
Udružimo se jednom. Pobogu, zar je to teško. Svi zajedno. Sever i jug. Karađorđe i Kralj Petar Prvi. Tole i Terza. Zeka i Bjeka. Kokeza i Ješić. Ćure i Tadić.
...
Uspelo je. Spojili smo nespojivo. Crveno i crno. Sever i jug. Predivan zalazak sunca sa jutarnjom rosom. Iskustvo i mladost.
Prkosno i u inat virusu koja uzima maha. Otvorenog garda protiv bolesnog rivalstva. Anegdotama, smehom, dovitljivom provokacijom u klinč sa mržnjom i navijačkim besnilom.
Saša Ilić i Marko Grujić!
Na jednom mestu. Daleko od terena. U istoj ulozi, sa istim zadatkom. Obuzdati ludilo koje sve češće odnosi sa sobom mlade živote.
"Umesto što napadamo sudiju i vređamo rivale, bilo bi bolje da pogledamo u svoje dvorište i zapitamo se zašto igramo slabo i gubimo utakmice", poručio je Ilić svima u Partizanu posle prvog Derbija u prošloj sezoni.
"On je sjajan momak i ne vidim razlog zašto ne možemo da se družimo van terena", odbrusio je Grujić tabloidima na pitanje zašto se u noćnom provodu fotografisao sa napadačem Partizana Valerijem Božinovom.
Izjave koje šalju poruku da lek postoji. Nema čekanja. Pod hitno terapija, da virus ne bi mutirao.
"Moramo konačno da se urazumimo. Imamo vrhunskog stručnjaka na klupi reprezentacije, sve ide na našu vodenicu i samo kao celina možemo do Rusije", kaže Ilić.
Ispisao je istoriju Partizana, u reprezentaciji ostao nedorečen. Možda ni selektori nisu iskoristili ono što im je bilo na dohvat ruke.
Kada saigrači pokrenu temu, pitam ih samo koliko nastupa imaju za nacionalni tim. Počnu da mucaju, a ja se nasmejem. Gospodo, imam jedno Svetsko prvenstvo, jednu utakmicu, jedan ulazak u "šesnaest", jedan šut u okvir gola i jedan gol. Hvala lepo, doviđenja.
Naravno da mu nije svejedno zbog tri poraza u Nemačkoj. Pričaće unucima o pogotku protiv Obale slonovače, ali će promeniti temu kada ga pitaju o učinku reprezentacije 2006.
Veruje da bi Grujićeva generacija mogla da ispravi greške iz prošlosti:
"Marko je izuzetan momak. Može daleko da dogura. Ima vrhunske predispozicije i siguran sam da će vrlo brzo postati ključni faktor u igri reprezentacije. Glava mu je na mestu i to je fina osnova za veliku karijeru. Svestan je izazova u Liverpulu, ima trenera koji obožava mlade igrače i na njemu je da iskoristi priliku. Ne sumnjam da će uspeti."
Da je mogao ranije da ga savetuje, ne bi mu preporučio odlazak u inostranstvo:
"Morao je da ostane još jednu ili dve sezone u Zvezdi. Tako bi totalno sazreo i lakše se uklopio u zakone ozbiljnog profesionalizma. Ipak je on tek godinu dana u seniorskom fudbalu. Možda bi mu i neka lakša liga posle Srbije poslužila kao odskočna daska za Englesku. Razumem i čelnike Zvezde koji su u prodaji tinejdžera osigurali funkcionisanje kluba. To je u Srbiji neminovnost. Nažalost."
Blista Grujić od sreće zbog pohvala ljutog rivala. Ne ostaje dužan. On će Saletove godine imati 2035.
"Vauuu. Ne smem da razmišljam toliko daleko. Nadam se da će mi telo izdržati napore u naredne dve decenije. Bitno je da obožavam fudbal i to mi je zajedničko sa Sašom. Već sam bio u situaciji da momcima koji su došli iz podmlatka objašnjavam neke stvari i bilo mi je zadovoljstvo. Volim da prenosim utiske koji su meni bili specifični kada sam prelazio u prvi tim. Voleo bih da 2035. imam Saletovu svežinu. Da budem i dalje na terenu."
Spojili smo ih u godini velikih jubileja. Pola veka od Partizanovog Brisela i četvrt veka od Zvezdinog Barija.
"Imao sam čast da razgovaram sa Vladicom Kovačevićem i Blagojem Paunovićem. Rašović me trenirao u mlađim kategorijama. Saznao sam sve detalje o Partizanovim bebama. Na osnovu njihovih beseda i onoga što sam lično video na arhivskim snimcima, nesrećno su izgubili od Reala. Čudesan tim. Bili su na okupu dugi niz godina, zajedno sazrevali i dostigli neslućene visine."
Grujić se ježi i pri pomisli na euforiju koja je tresla Jugoslaviju posle Darkove egzekucije na Svetom Nikoli:
"Gledao sam hiljadu puta snimke penal serije iz Barija. Neponovljivo. Mihajlovića sam upoznao dok je bio selektor Srbije, Pančeva sam sreo u prostorijama kluba. Slažem se sa Sašom, danas je ulazak u grupnu fazu Lige Evrope ogroman uspeh za srpske klubove."
Uključujemo u priču Mladena Krstajića. Prošao je sve i svašta sa Ilićem u karijeri. Delio lepo i ružno. U reprezentaciji i u Partizanu. Insistiramo kod novog Muslinovog asistenta da postavi pitanje velikom prijatelju: "Želim da pozdravim svog brata, da ga pitam dokle više misli da igra i da ga zamolim da ta oproštajna sezona bude u dresu mog Radnika?"
"Hahaha... Krleta mnogo volim. Bio je vrhunski igrač, a nadam se da će postati i sjajan trener. Vidim da je i kao rukovodilac debitovao u velikom stilu. Bio sam u Bijeljini i uživao u igri njegovog tima u finalu Kupa BiH protiv Slobode. Ne verujem da ću tamo završiti karijeru. Osim ako..."
Ako?
"Morao bi Krle da pošalje nepristojnu ponudu. Sa mnogo nula..."
Sličnu onoj koju je Klop izdvojio za Grujića. Marka čeka težak zadatak. Samo bljeskom na terenu objasniće "Redsima" da su Jovanović i Marković ’pali’ sticajem slučajnih okolnosti:
"Da se plašim izazova, ne bi ni došlo do potpisa. Znam čega sam se prihvatio. Veoma sam uzbuđen i žao mi je što pripreme ne počinju sutra. Jedva čekam da vidim šta nosi evropski fudbal, naročito Premijer liga koja spada među najjače na svetu."
Borba za mesto u timu. Namera da što pre priraste za srce čuvenom "kopu". Želja da postane ljubimac Enfilda. Sve ostalo pada u drugi plan. Čak i broj na dresu: "Bilo je reči o tome kada sam potpisivao ugovor. Sve je otvoreno i zavisi od transfera u letnjem prelaznom roku. Dopada mi se 35, moj prvi broj u Zvezdi. Njega je prisvojio Kevin Stjuart čim je prekomandovan iz omladinskog pogona."
O "Svetoj osmici" ne sme ni da govori. Sama pomisao podleže zakonskoj regulativi. Iako zvanično nije povučena, ne postoji igrač koji sme da se drzne da je zatraži:
"Čak ni oni koji su stigli iz velikih klubova sa statusom vedete. Ne pada im na pamet da stave toliki teret na leđa. Osmica nosi sa sobom ogroman pritisak i niko ne želi sebi da komplikuje život."
Imaju sličnu statistiku u minuloj sezoni. Ilić – Grujić. Utakmice 27:29. Golovi 6:6. Asistencije 5:7. Žuti kartoni 4:4. Samo je u godinama ogromna razlika.
Tešimo Saleta činjenicom da širom Evrope igraju i stariji od njega. Predstavljamo TOP 11 fudbalskih matoraca:
Huan Karlos VALERON (17.6.1975), Las Palmas
Čuveni El Mago. Cela karijera bez crvenog kartona. Pre tri godine doneo odluku da se povuče, svega 10 dana izdržao u penziji. Retko igra, ali kada izađe na teren, zna znanje. U januaru sa dve asistencije rešio meč Kupa Kralja. U klubu ga tretiraju kao muzejski eksponat. Tokom treninga nosi marker specijalne boje, kako bi saigrači znali u svakom trenutku na koga ne smeju da idu klizećim startom.
Manuel PABLO (25.1.1976), Deportivo
Još jedan bivši as La Korunje. Svojevremeno, zajedno sa Valeronom, deklasirao Milan sa 4:0 i Ligi šampiona. Pustio bradu u znak proslave povratka Deportiva u Primeru 2014.
HUANFRAN (15.7.1976), Levante
Pre mesec dana plakao kao dete na treningu, dan nakon debakla od Granade 5:1. Predsednik kluba ga pozvao u kancelariju i da bi ga utešio, obećao mu mesto šefa struke od naredne sezone.
Timi SIMONS (11.12.1976), Briž
Špic starog kova. Zlatna kopačka Belgije 2002. Ne pada mu na pamet da kaže zbogom. Želi u Katar ili Ameriku.
Kjetil VILER (16.3.1976), Valerenga
Norveški centarfor. Bavi se i dalje fudbalom, ali na Tviteru kači fotografije iz kuhinje, sa skijaške staze i turističkih putovanja. Bubamara polako postaje hobi.
Igor TRUHOV (19.8.1976), Granit
Belorus od 40 leta. Ima protekciju u ekipi kao najbolji prijatelj šefa stručnog štaba. A šef je rođeni brat predsednika kluba.
Vladislav GELJCIN (27.8.1973), Olimpik
On je već duboko zagazio u petu deceniju. Licenciran za klub iz Donjecka, čak nastupio na dva prvenstvene meča. Da li je i on ljubimac predsednika? Ne, zato što je baš on predsednik kluba.
Radoslav SOBOLEVSKI (13.12.1976), Gornjik Zabrežje
Prvi reprezentativac u istoriji poljskog fudbala koji je dobio crveni karton na završnom turniru nekog velikog takmičenja.
Sigurbjorn Orn HREJDARSON (9.11.1975), Valur
Igra u Rejkjaviku i poput Valerona nikada u karijeri nije isključen.
Oli JOHANESEN (6.5.1972), TB
Rekorder po broju nastupa za Farska Ostrva. U danu kada je Toti debitovao u Seriji A, on je postigao prvi i za sada jedini gol u dresu državnog tima.
Frančesko TOTI (27.9.1976), Roma
Njegovo visočanstvo. Svađa sa Spaletijem digla je na noge fudbalsku Italiju. Retko ko se stavio na stranu iskusnog trenera. Protiv Torina ceo stadion zviždi Spaletiju što Totija nema među jedanaest. Četiri minuta pre kraja Roma gubi 2:1. Ulazi Toti. 87. minut, 2:2 – Toti. 90. minut, 3:2 – Toti. Delirijum. Ludnica. Kapa dole neuništivom Princu Rima.
Nije proveo čitav život u Partizanu, ali je poput Totija stekao status besmrtnog. Navijači mu se klanjaju na ulici. Stadion grmi: "Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan...":
"Ne nosim marker kao Valeron i ne mogu da se pohvalim da nisam dobijao crvene kartone kao Hrejdarson. Voleo bih da nisam. Sa Huanfranom sam igrao u Selti i možda sam od njega i poneo pelcer dugovečnosti. Ađi-baba. Tako u Turskoj zovu starije igrače koji su u znak poštovanja pošteđeni ulaska u krug tokom ševe. Nama je u Galatasaraju Hakan Šukur bio Ađi-baba."
Nema predsedničkih ambicija kao Vladislav Geljcin, ali bi voleo da se okuša u trenerskom poslu:
"Završio sam A licencu i klupa mi deluje privlačno. Polako, ima vremena."
Tu smo dakle. Ne pomišlja na penziju. Idemo još jednu sezonu. Zašto da ne. Za razliku od pomenutih matoraca, Sale i dalje rešava mečeve.
Jednim potezom. Kao Toti:
"Otporan sam na povrede. U tome je štos. Mnogo volim fudbal i uvek sam gladan pobeda. Čak i na treningu. Poludim kada se izgubi. To je do karaktera. Kada se desi da nemam više snage, a ja tako stalno izgledam, izvučem onaj poslednji atom i sam sebe iznenadim. Ranije sam davao po 15, 20 golova u sezoni. Sada se to svelo na šest. Nije ni tako loše za moje godine. Uvek može više. Stalno grdim ove klince kada primetim da su se zadovoljili vođstvom. Nema stajanja. Igraju za Partizan i ne smeju nikada da se zasite golova. Pobesnim kada kod njih ne vidim želju za ubedljivijom pobedom."
Krenulo ga pod stare dane. I nisu to bili obični golovi. Nikako. Oba protiv Lučana, klasična remek dela. Za onaj drugi zaslužio ručni sat, kao strelac najlepšeg gola kola.
"Meni je prvi još lepši. Bocnuo sam je šmekerski. Gosti su glasali za drugi jer su saznali da umem da ga dam i iz daleka. Iskreno i meni je bilo čudno što me hoće gol u finišu prvenstva. Nadavao sam se onih otpadaka tokom karijere i red je bio da me krene i sa distance. U nekim situacijama reagujem uz pomoć iskustva. Ma vrlo je prosto, da bi dao gol moraš da budeš u 'šesnaest'. Nema tu filozofije. Imam neke svoje ljubimce među vezistima Partizana i stalno ih savetujem da prate svaku akciju jer nikada ne znaš šta može da se desi. Ako nisi tu, nećeš ga ni dati."
Nije ih dao puno van "šesnaest". Pamti se onaj Zvezdi u finalu kupa. Za 1:0. Vredan trofeja.
"Taj, jedan Jagodini, jedan Vojvodini i jedan u dresu Galatasaraja. Toliko od mene."
Dalekometna artiljerija. Bum-bum. Grom iz vedra neba. Gruja oluja.
"Imam običaj da šutiram iz velike daljine. Postizao sam sjajne golove u omladincima Zvezde. Nastavio sam i među seniorima. Zašto ne bih pokušao i u Liverpulu. Čim se ukaže šansa."
Slobodno stavite novac i verujte mu na reč. Edrijan Hejvord je zaradio 25.000 funti u Vilijem Hilu zbog pogotka Ćabija Alonsa protiv Lutona sa pola terena. Ko kaže da Grujić ne može da ponovi bombu sa Banjice. Iz još veće udaljenosti. U devedeset.
"Prvi gol posvetiću porodici. Nisam tip koji pre meča smišlja način proslave. To nekako dođe samo od sebe. "
Propustio je Bazel zbog Čačka. I bolje. Samo bi se kidao dok je Sevilja punila Minjolea. Dugo sam razmišljao o izboru sredine. Presudio je Klop. Da mi se obratio bilo koji drugi klub, još slavnije prošlosti od Liverpula, verovatno bih poslušao Saletov savet i napravio međukorak ka Premijer ligi. Ovako, nije bilo dileme. Kada sam upoznao viziju nemačkog trenera i saznao koliko je mladih igrača Dortmunda pod njegovom palicom steklo punu afirmaciju, doneo sam konačnu odluku. Samo Enfild dolazi u obzir."
Nije kao Sale menjao pozicije, ali je doživeo transformaciju iz defanzivnog u ofanzivno oružje Miodraga Božovića na sredini terena.
"Klop me vidi u ulozi 'osmice'. Nešto između klasičnog zadnjeg veznog i tog polušpica koji je bliži golu. Bitno je da već na prvim treniznima ostavim dobar utisak. Krećem od nule i upuštam se u veliki poduhvat. Verujem u sebe."
Imamo i za Grujića TOP 11. Rubrika "Dogodilo se...". U godini njegovog rođenja. Pravac u ’96.
- Partizan osvojio titulu šampiona Jugoslavije ispred Crvene zvezde i Vojvodine, trofej za najboljeg strelca Lige Voja Budimirović preoteo Savi Miloševiću.
- Juventus po drugi put postao prvak Evrope, penal dramu na rimskom Olimpiku protiv Ajaksa rešio Vladimir Jugović preciznim udarcem sa kreča.
- Ovčica Doli, prvi klonirani sisar u istoriji čovečanstva, rođena u okolini Edinburga u Škotskoj.
- Kanadski sprinter Donovan Bejli oborio svetski rekord na 100 metara sa vremenom 9 sekundi 84 stota i osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti.
- Kofi Anan izabran za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
- Srebrnim golom Olivera Briofa, Nemačka tukla Češku u finalu Evropskog prvenstva na Vembliju, Matijas Zamer postao drugi defanzivac sa Zlatnom loptom Frans fudbala.
- Bil Klinton zaslužio drugi mandat na funkciji predsednika Amerike, a Boris Jeljcin pobedio na prvim slobodnim izborima za predsednika ruske federacije.
- Deni Mendez postala prva tamnoputa Mis Italije.
- Istorijska poseta Fidela Kastra Vatikanu.
- Majkl Džonson čak dva puta rušio sopstveni rekord na 200 metara na Olimpijskim igrama u Atlanti.
- Saša Ilić u Čačku protiv Borca debitovao za prvi tim Partizana.
"Od svih događaja, Saletov debi mi izaziva najdivnije emocije. Nisam znao za taj podatak. Dok sam bio u pelenama, on je upisao prve minute na terenu. Sada sam doživeo da igram protiv njega. Uverio sam se koliko može i sa 39 godina. To je dokaz koliko traje."
I trajaće.
Davno je bilo. Čačanska kaljuga. Sale poletarac. Tek osvojio prvenstvo sa omladincima i nagovestio blistavu budućnost.
"Nije bilo treme. Vodili smo 6:0. Tumba me digao sa klupe i kaže 'Ajde...'. Uđem i ajde. Svi su prolazili... Znate, kad je rasulo... Guraju me da šutnem u gol. Ali neće pa neće. Dali smo deset, ja nijedan."
Na leđima 'kec'. Samo u debitantskoj sezoni. Mladalački hir kratkog daha. Srećom.
Legendarni ekonom Gavran snosi krivicu za "dvadeset dvojku". Zavoleo sam broj koji me prati kroz celu karijeru. Ne smeta mi da ga vidim kod drugog igrača. Svojevremeno je Ljajić izrazio želju da ga nosi, pa su me zvali u Istanbul i pitali za dozvolu. Naravno. Biće mi drago ako neki klinac uzme "22" posle mog oproštaja.
Vreme je da i Grujiću saigrač postavi pitanje. Onako, iz svlačionice. Pravo u centar. Možda Mihajlo Ristić: "Kome ćeš u Liverpulu dozvoliti da ti protura kroz noge na treningu, kao što je to radio Ristić u Crvenoj zvezdi?"
Opaaa! Znači Marko je od Mihajla naučio ’tunel’. Siroti Lazar Rosić. Nije ni slutio šta ga čeka na ’Rajku’: "Rile mi je rak rana na treningu. Čak i kada skupim noge, on nađe rupu. Tačno zna šta me najviše nervira. Visok sam i to mu je olakšavajuća okolnost. Naravno da ne mogu da se naljutim na svog najboljeg prijatelja. I ja volim da je proturim kroz noge. Nije mi bila namera da iritiram Rosića. U šumi nogu, to je bio jedini prolaz ka golu Kordića."
I njemu je pripao sat za gol protiv Vojvodine. Već drugi ove sezone. Crveni. U bojama Liverpula. Zar je i tu bilo dileme.
Zvezdaš koji poštuje crno i belo. Ikona Partizana koja nema kompleks crveno-belog. Zadovoljstvo je biti u društvu dva normalna asa.
Planirano je da traje 45 minuta. Odužilo se na sat i po. A rekoše mi da Ilić ne voli emisije.
"Zar je kraj?", pita posle odjavne špice.
Ni Grujić ne želi da se završi: "Zajedništvo je ključ uspeha. Naš najjači adut na Novom Zelandu. Nije bilo klupskih podela. Svi smo živeli kao porodica. Disali kao jedan. Poznavali se u dušu. Osvajanjem zlatne medalje, naše snove pretvorili smo u javu."
Samo tako. Verujte. Srbija nema kvalitet da pobeđuje kao Barsa. Jedino Atletikovskim duhom možemo daleko. Do Rusije.
