"DOBRI MOMCI" (FILMSKA RECENZIJA)

Rasel Krou, Rajan Gosling i Šejn Blejk u rediteljskoj stolici. Trebalo je ovo da garantuje dobar bioskopski provod. Ali, Miško Bilbija nije oduševljen (blago rečeno). Pročitajte zašto!

DOBRI MOMCI
The Nice Guys (2016)
Režija: Šejn Blek
Uloge: Rasel Krou, Rajan Gosling
Distributer: Blitz

Kada sam pre odlaska u bioskop probao da žanrovski dešifrujem novi film Šejna Bleka, odlučio sam da pozovem Vikipediju u pomoć. Tamo u opisu i doslovce piše "neo-noir crime buddy comedy"’. Iskreno, ni trunku me ne zanimaju filmovi sa takvim opisom i u normalnim okolnostima momentalno bih potražio neki drugi film na repertoaru, ali ovog puta sam imao dva jaka razloga da ne postupim baš tako.

Prvi i glavni je bio taj da repertoara nije ni bilo, pošto sam se nalazio u mestu koje je imalo jednu jedinu bioskopsku salu - dakle, nisam ni imao izbora. Ali sve da sam bio i u nekom od multipleksa sa 15 dvorana, verovatno bih opet izabrao "Dobre momke"’ i to samo zbog Šejna Bleka. Opet, ne da sam neki preveliki fan dotičnog, ali ipak priznajem da sam u prošlosti gledao nekoliko odličnih filmova ovog tipa, bilo da ih je on samo pisao ("The Last Boy Scout", "Lethal Weapon") ili i režirao ("Iron Man 3"). Ovaj najnoviji spada u ovu poslednju grupu filmova, makar po tome koji je posao Blek obavljao na njemu. I ni po čemu drugom.

Priznajem, i pored svega sam bio skeptičan. Trejler mi je bio skroz bezveze, nekako napadno "cool"i retro, Rasel Krou mi nikako nije ulivao poverenje da će funkcionisati u ovakvom filmu, a ponajmanje sam Rajana Goslinga mogao da zamislim u ulozi koja je pre svega trebalo da me nasmeje. Ovog puta, pokazalo se da je moj instinkt bio i više nego ispravan. Šteta što ga nisam poslušao.

Naravno, svaki od Vikipedijinih opisa je bio na mestu: film je svakako imao pregršt "noir" elemenata, apdejtovanih i smeštenih u relativno moderan milje (neo), "crime" deo je bio očigledan, baš kao i "buddy" odrednica - dva muškarca sa različitim karakteristikama, spojena u dinamični duo. Najviše je škripalo sa ovim delom koji se ticao komičnog elementa u filmu - tri puta sam se nasmejao, uglavnom na silu. Ostatak sale možda četiri puta.

Inače, u filmu, godina je 1977, u Los Anđelesu smo i nakon kratkog upoznavanja sa likovima, postaje očigledno da će ne baš najspretniji i najsretniji privatni detektiv Holand (Gosling) i "siledžija u najam" Džekson (Krou) morati zajedničkim snagama da se uhvate u koštac sa slučajem nestale devojke, ali i sa naizgled nepovezanom smrću poznate porno zvezde. Tokom istrage, oni dolaze do očekivano šokantnih otkrića koja u slučaj uvode i konspirativne elemente koji uključuju i, logično, umešanost u kriminalističke radnje najviših struktura političke i finansijske moći tadašnje Amerike. Jasno je kako se sve završava tako da ovde i nema smisla govoriti o spojlerima, pa zato i nemam problem da otkrijem sam kraj filma - naši junaci posle niza peripetija i uspešno rešenog slučaja odlučuju da osnuju sopstvenu agenciju koja će se zvati - kako drugačije - "Dobri momci".

Izvor: YouTube



Što opet, po nekoj logici, znači da ćemo, ukoliko ovaj pilot zaživi, u dogledno vreme dobiti i neku novu franšizu sa Krouom i Goslingom u istim ovim ulogama, Blekom kao supervizorom i producentom i bla bla bla, ostatak vam je poznat. Jedno je sigurno, ja sam već izgubio bilo kakav interes za sudbinom ovog filma i njegovih junaka.

Film je, opet očekivano, prepun nasilja i vulgarnosti, što samo po sebi ne mora da bude ništa strašno. Da, i ovde imamo fazone koji su na granici dobrog ukusa (deca govore o veličini svojih polnih organa, 13-godišnja devojčica priča o analnom seksu i sl.), ali hej, zar treba da pominjem Seta Rogena i način na koji on i njegovo društvo funkcionišu? Problem je što ovde ništa nema pravu meru - nasilje je prenapadno, a humora, jednostavno, nema. Barem ne u onim količinama koje su očekivane.

Glavni akteri su takođe veliki deo problema "Dobrih momaka". Rasel Krou veći deo filma deluje nekako pasivno i nezainteresovano za sve što se događa oko njega (i to sve dok se po gabaritu opasno približava Džonu Gudmenu), dok se od Goslinga zaista i nije mogao očekivati neki poseban doprinos - ovo jednostavno nije njegov žanr. Manje poznati glumci mnogo bolje funkcionišu, naročito tinejdžerka Anguri Rajs, dok je Kim Bejsinger priča za sebe - galoni botoksa i sličnih preparata su učinili da ona u ovom filmu izgleda baš kao što je izgledala i te davne, 1977. godine, ali neka niko ne shvati ovu opasku kao nešto što bi po svaku cenu trebalo videti. Štaviše.

Film se, da ponovim, bavi 70-im godinama i teško da postoji zahvalniji period za tako nešto, ali ovog puta čak ni to ne funkcioniše. Saundtrek je dosadno predvidiv čak i za mejnstrim produkciju (samo najkomercijalniji disko hitovi, poneki soul klasik, Kiss...), kostima se već ne sećam, a poneki sjajan automobil koji promakne kroz kadar jednostavno nije dovoljan. Ukratko - ništa sveže i originalno, ništa novo.

I naravno, ključno je pitanje zašto i kako se ovo sve desilo sa imenima koja obično garantuju i kvalitet i zabavu, ali odgovor je standardno jednostavan - tako vam je to kada se bavite projektima, a ne filmom. Kada pokušate da ideju (naročito ovakvu, ne preterano originalnu) stavite na pokretnu traku i uključite automatskog pilota. Obično stigne propast. Na kraju, lično, ovo u svakom slučaju nije razlog da za sva vremena iz svog filmskog notesa izbrišem imena Bleka, Kroua i Goslinga, ali što se tiče ove faze njihovog delanja - ona je već pala u duboki zaborav.

Ocene:

Ja: **

Sve vesti