Ne kupujte priču o Islanđanima, nije tačna!

Svašta ste čuli, i svašta ćete čuti o njima. Da su amateri. Da sipaju gorivo na pumpi ili pecaju ribu kad ne igraju fudbal. To je priča za lakomislene i površne. Onih 2:1 u Nici senzacija je samo za Engleze, za njih je to Thetta reddast.

Ne kupujte priču o tome da su fudbalski reprezentativci Islanda amateri, farmeri, pumpadžije, zubari, režiseri i frizeri, koji su se skupili pred EURO s namerom da ga osvoje.

Na taj račun, pojavila se čak i slika na kojoj se kapiten Aron Ejnar Malmkvist Gunarson u tunelu stadiona okreće ka ekipi i "kao" kaže:

"Poenta je da nešto okruglo stavimo u ono kockastog oblika, tako su mi bar objasnili".

Realno, dobra fora, ali...

Islanđani itekako znaju šta je fudbal i kako se on igra, "pikaju" ga skoro 130 godina i na današnji dan imaju 21.500 registrovanih fudbalera.

Priča o tome da su to amateri, ribari, samo je jedna od poluinformacija na granici sa dezinformacijom, koja se u formi mita brzo i besplatno širi internetom i, među lakomislenima, kao i onima željnih šekspirovskih zapleta u svetu modernog fudbala, prihvata kao kakva istina.

A, sve je, samo nije tako.

Fudbalska reprezentacija Islanda, koja je prethodne večeri u Nici eliminisala "moćnu" Englesku i plasirala se u četvrtfinale Evropskog prvenstva, nakon što se...

a) senzacionalno plasirala;
b) senzacionalno prošla grupu;

...kvalitetno je trenirana, godinama pripremana, pažljivo selektirana i ispravno vaspitana grupa sportista, u kojoj se svi do jednog bave fudbalom u veoma respektabilnim klubovima i konkurentnim ligama, a koji povremeno, kada ugrabe vremena, pomognu svojima oko uređenja okućnice, košenja trave na farmi, vađenja ribarske mreže, itd.


Zapravo, multitasking na Islandu je stvar tradicije, i potrebe, jer u zemlji od svega 323.000 stanovnika nije sramota raditi dva posla, naprotiv. Recimo, sadašnji gradonačelnik Rejkjavika je lekar, koji po izlasku iz kancelarije ide prvo u ordinaciju, pa svojoj kući, a njegov prethodnik bio je popularni "stand up" komičar.

Tako je i sadašnji ko-selektor, Hejmir Halgrimson, koji radi u tandemu sa Šveđaninom Larsom Lagerbekom, zubar koji dane u pauzama između obaveza u nacionalnom timu provodi u rodnom selu, u privatnoj ordinaciji.

Sami Islanđani, koji su deset odsto populacije poslali u Francusku da bodri 11 odabranih "farmera", uživaju u ulozi totalnih amatera koja im je iz neznanja i površnosti dodeljena, pa se tako ne mali broj novinara, pisaca i poznatih ličnosti iz ove zemlje na krajnjem severo-zapadu Evrope kvalitetno šali na taj račun objavljujući netačne, ali "poverljive" informacije o tome odakle potiču fudbaleri, gde su rođeni, čime se bave kada je zimska pauza, kako izgledaju prostorije fudbalskog saveza, itd.

Uostalom, zapratite Dagura Hjartarsona na Twitteru i uživajte u njegovom sarkazmu i humoru.

Međutim, nije svaka informacija koja stiže sa Islanda "mit". Golman reprezentacije i norveškog Bode/Glimta, Hanes Per Haldorson ima diplomu sa filmskih nauka, školovani je režiser i, konkretno, režirao je spot islandske predstavnice za takmičenje Evrovozije, Grete Salome.

Numera je "Never Forget", pogledajte.

Izvor: YouTube



Haldorson je, međutim, član generacije fudbalera, koja je prošla žestok dril pod zatvorenim krovom i nad veštački zagrevanom travom. Upravo se u ovim projektima, uz još nekoliko postulata koji važe u islandskom fudbalu, nalaze uzroci onoga što vidimo danas – Islanđane kako se pripremaju za četvrtfinale EP u kojima će napasti i domaćina, Francusku.

Tokom ranih 90-ih godina, kada je Island bio "samo" rukometna velesila, fudbalski zanesenjaci s ovog ostrva shvatili su kakva je ključna prednost koju rukometaši imaju nad fudbalerima – mogu da rade u identičnim uslovima punih 12 meseci godišnje, za razliku od fudbalera, koji su bar polovinu godine mrzli napolju i povređivali se na zaleđenim i ogoljenim travnjacima u Rejkjaviku i blizini.

Od Norvežana ukrali su ideju o pokrivenim i veštački zagrevanim fudbalskim terenima, različitih veličina, od onih najmanjih, dimenzija rukometnog terena, do onih najvećih, pod kojima je bilo moguće odigrati pravi fudbalski meč, 11 na 11, sa navijačima.

Ovaj mega projekat poklopio se sa ekonomskom erupcijom islandskih vulkana, kada je novac poput lave preplavio ostrvo, tako da su pokriveni stadioni nicali poput pečuraka posle kiše i ubrzo ih je bilo svuda i, što je najvažnije, bili su gotovo besplatni za korišćenje.

Svaka škola na Islandu danas ima bar jedan pokriven fudbalski teren, sa podnim grejanjem, a pored toga nalazi se još 11 "fudbalskih kuća", sedam dimenzija terena za veliki fudbal i još četiri manja, ali veća od rukometnog terena.

Ove "fudbalske kuće" rade 11 meseci godišnje, šest dana nedeljno i zauzete su od ujutru do uveče.

To samo po sebi nije bilo dovoljno.



"S obzirom na to da nismo plaćali korišćenje fudbalskih terena, jer je država održavanje preuzela na sebe, sav novac koji smo imali mogli smo da koristimo na školovanje trenera, tako da danas imamo po jednog trenera sa UEFA licencom na svakih 500 stanovnika Islanda", pričao je svojevremeno sadašnji ko-selektor Halgrimson.

Zapravo, Island ima 640 visoko kvalifikovanih trenera, od kojih 70 odsto ima UEFA "pro" licencu i može da radi bilo gde u svetu, a još 23 odsto ima UEFA "A" licencu, koja je dovoljna za rad na nacionalnom nivou.

Pa, ni to samo po sebi nije bilo dovoljno.


Svesni da imaju izutetno malu bazu iz koje bi trebalo stvoriti kvalitet, na Islandu su uočili da ostatak fudbalskog sveta pravi jednu veliku, krucijalnu grešku u radu sa mlađim kategorijama – prve selekcije počinju prerano!

"Ono što nikako nismo smeli da dozvolimo je da igrače otpisujemo sa 10 ili 12 godina. To je prerano. Tada se ništa još ne može zaključiti", rekao je Halgrimson, koji je dugo već zaposlen u KSI, Fudbalskom savezu Islanda.

Ova zemlja ima samo 12 profesionalnih i polu-profesionalnih klubova, koji se takmiče na manje-više amaterskom nivou, gde većina fudbalera započinje karijeru radeći još nešto sa strane, poput sadašnjeg golmana reprezentacije Haldorsona, računajući s tim da jednog dana neće moći da živi samo od fudbala. Sve to, uz strpljenje i ljubav prema sportu, dovodi do konačne selekcije na profi i amaterske fudbalere tek u ranim 20-im godinama, kada se najbolji među "ribarima" odlučuju za odlazak "preko", a to uglavnom znači norveška, švedska, danska ili engleska liga.

Ukoliko se odlučite da trenirate fudbal na Islandu, ne samo da će vas voditi školovani treneri, po dobro ispitanim i dokazanim metodama rada, ne samo da ćete moći da radite pokriveni krovom "na pet minuta od kuće", već će vaše bavljenje fudbalom biti veoma jeftino i zdravo, a ujedno imaćete priliku da "eksplodirate" i sa 18, 19, 20 godina.

Ne mali broj sadašnjih reprezentativaca Islanda sazreo je fudbalski i odlučio se za ovaj poziv tek u ranim 20-im godinama. Pominjali smo "režisera" Haldorsona, koji je u jednom trenutku čak prestao da se bavi fudbalom, da bi ga poziv iz Norveške vratio na teren, pravo među profesionalce.

Na Islandu devojčice ravnopravno treniraju sa dečacima do 16. godine, između ostalog.

Pretpostavljamo da ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno.



Halgrimson je izneo još jedan podatak, koji bi trebalo da važi svuda u svetu, ali za koji sumnjamo da se često primenjuje – naime, od kada su UEFA i FIFA uveli takozvani "fond solidarnosti", uz od ranije garantovani "procenat matičnom klubu za školovanje igrača", svaki transfer malobrojnih islandskih zvezda, poput Ejdura Gudjonsena ili Gilfija Sigurdsona, značio je priliv novca u kasu "Kuće fudbala".

Novac stiže i u ostale nacionalne saveze, međutim kod tih nekih ribara sa Arktika, koje mnogi Evropljani ne znaju ni da "nabodu" na karti, tačno se znalo na šta će biti utrošen. Svaki transfer islandskog fudbalera, nekada Gudjonsonov u Čelsi i Barselonu, danas redom u klubove poput Nanta, Augzburga, Kajserslauterna, Rapida, Udinezea, Kardifa, Svonsija, Bazela, Čarltona, Ćezene, Malmea, Krasnodara, Geteborga, itd, značio je:

a) Još Islanđana na seminarima u Nionu;
b) Još terena kraj škola na Islandu;

Pa, čak ni ovo, verovatno, ne bi bilo dovoljno.


"Kad pogledam tribinu, čini mi se da poznajem, ili bar prepoznajem, 50 odsto navijača", rekao je posle jednog od uspeha u Francuskoj kapiten Aron Gunarson.

Pola u šali, pola u zbilji, simpatično nam je opisao odnose između ljudi na Islandu, gde nije nemoguće da svako svakoga poznaje, bar "preko nekoga".

"E, znaš onog što...?"

"Znam, on je drug sestre moje supruge..."

I tako u krug.

Na Islandu postoji jedna jako lepa, ali i važna tradicija, gde treneri svih 12 klubova koji se takmiče u ligi imaju redovne sastanke petkom sa predstavnicima navijača, na kojima im saopštavaju svoju odluku o startnih 11 i obrazlažu istu.

Nema zabranjenih pitanja.

Zašto će igrati ovaj, a ne ovaj, šta želim da postignem s njim, zbog čega ću ga ovog puta odmoriti, sve su to odgovori koje treneri moraju da daju grupi odabranih navijača, ali ne onih sa fantomkama, istetoviranih od glave do pete, sa krimi dosijeom i vezama na jakim pozicijama, već onih sa plaćenim godišnjim ulaznicama, uzrasta od 7 do 77.

Nikada nije zabeleženo da se neki na sastanku izdiktirani sastav pojavio u sutrašnjoj štampi.

Fudbaleri, treneri, selektori i navijači navikli su, da ne kažemo naučeni, da veruju jedni drugima, da deluju kao tim, kao zajednica, kao grupa i zato samo naizgled deluje da zemlja od 323.000 stanovnika daje učesnika četvrtfinala Evropskog prvenstva. Island živi za fudbal. Utakmicu sa Austrijom gledala je uživo polovina populacije, što su rejtinzi kakvi neće nikada nigde biti zabeleženi.

Osim na Islandu, gde je trener šampiona dužan u petak da obrazloži bakici, lokalnoj prodavačici mleka i ribe, zbog čega ne igra bratanac njenog zeta, inače najtalentovaniji u tom kraju grada.

Islanđani imaju jednu izreku koja kaže: "Thetta reddast", odnosno "Sve će biti u redu".

Naravno.

Kada stvari od temelja postavite na pravi način, kada volite ono što radite, ulažete u sebe i verujete prvom pored sebe, kada se na vreme oslobodite sujete i naoružate energijom koju vam šalju obični ljudi, vaše komšije, prijatelji i rođaci, kada ste strpljivi i čekate na rezultate napornog rada punih 20, 30 godina, kada nikoga ne mrzite, već samo volite svoje, to što jeste i odakle jeste, onda je 2:1 u Nici "senzacija" i "poniženje" samo za nadmene Engleze.

Za vas je to samo... Thetta reddast.

Povezano

Sve vesti