Kaćuša - velika Staljinova vojna tajna

Nemački vojnici koji su se po prvi put u borbi susreli sa ovim oružjem nazvali su ga "Staljinove orgulje". Evo kako i zašto je nastala čuvena kaćuša i po čemu je dobila ime...

Razvijena tokom 1930-ih godina, kaćuša je držana u tajnosti sve do nemačkog napada na SSSR.

Baterije ovih raketnih lansera, kojima su do tada rukovale isključivo jedinice NKVD, stavljane su po potrebi na raspolaganje pojedinim komandantima armija na onim sektorima fronta koji su bili posebno ugroženi neprijateljskim napadom.

Sistem se sastoji od više raketnih lansera postavljenih na šasiju kamiona, što mu daje veliku pokretljivost.

Rakete je moguće ispaljivati pojedinačno ili u nizu. Kaćuše su oružja male preciznosti, pa je njihova efikasnost ostvarena istovremenim dejstvom većeg broja raketa na istu metu.

Korišćene su kao oružje podrške pešadiji i oklopno-mehanizovanim jedinicama. U završnoj fazi rata korišćena je u velikom broju tokom artiljerijske pripreme pre početka ofanzivnih dejstava.

Bišecevni bacači raketa su bili vrhunska tajna na početku Drugog svetskog rata. Zbog toga su formirani specijalni odredi tajne policije NKVD-a da upravljaju njima.

Tri su momenta naročito bila tajna: raketno gorivo, način opaljivanja (koji je bio iz kamiona) i prevazilaženje faktora trenja između rampe i projektila prilikom lansiranja. Kaćuše su imale ugrađen sistem za samouništenje te tokom Drugog svetskog rata ni jedna nije pala u nemačke ruke.

Ostale su u upotrebi i nakon Drugog svetskog rata sve do 60-tih godina 20. veka, kada su ih zamenili precizniji i efektniji sastavi.

KAKO SU JE PRAVILI

Juna 1938. godine sovjetski naučni institut u Lenjingradu dobio jedozvolu da napravi višecevni lanser raketa za raketu RS-132 koja je bila avionska raketa.

Napravljeno je nekoliko prototipova za modifikovane 132 mm M-132 rakete koje su bile postavljene na ZIS-5 kamione.

Prve verzije su bile nestabilne te je predloženo da se ugrade duže šine koje su bile postavljene longitudalno. Avgusta 1939. nastao je prvi BM-13 (BM-Boyevaya Mashina), prenosi mycity-military.com.

Prvo veliko testiranje je obavljeno krajem 1938. kada je iskorišćeno 233 rakete različitih tipova. Uništavano je gađano područje na daljini od 5,5 km, ali artiljerija nije bila zadovoljna jer Kaćuši je trebalo do 50 minuta za ponovno punjenje 24 rakete i novo gađanje. Ostala artiljerijska oružja mogla su da za isto vreme ispale od 95-150 projektila.

Testiranje raznim vrstama raketa je nastavljeno tokom 1940. i BM-13-16 sa šesnaest raketa je odobren da udje u serijsku proizvodnju.

U trenutku napada Nemačke na SSSR bilo je proizvedeno samo 40 kaćuša.

Posle prvih uspeha u borbi naređena je masovna proizvodnja kao i dalje usavršavanje novih modela.

Prednost kaćuša bila je ta što nisu bile skupe i mogle su se proizvoditi u mnogim fabrikama koje nisu imale tešku opremu koja je bila potrebna tada za izradu artiljerijskih oružja (posebno cevi).

Do kraja 1942. proizvedeno je 3.237 kaćuša, a do kraja rata gotovo 10.000 primeraka.

Kaćuše koje su montirane na kamione su najčešće montirane na sovjetske ZIS-6 6x4 i ZIS-5 i ZIS-5V. Godine 1941 mali broj BM-13 je montiran na artiljerijske traktore STZ-5, kao i par na šasiju tenka KV-1K, ali je odlučeno da je to samo traćenje teškog oklopa.

Zbog dobrih karakteristika americkog Studebaker US6 on je postao standardan za ugradnju lansera tako da je od polovine 1943. napravljeno oko 1800 BM-13N. Posle rata kaćuše su bile montirane na ruske kamione ZIL-151.

BM-8 (82mm) je razvijen i počinje sa proizvodnjom 1941. kao BM-8-36 montiran na kamion i BM-8-24 na lakoj tenkovskoj šasiji T-40 i T-60.

Kasnije su takođe instalirane na GAZ-67 dzipove kao BM-8-8 i na Studebaker kamione kao BM-8-48.

Tokom 1942. tim naučnika, Leonid Švarts, Moisej Komisarčik i inženjer Jakov Shor dobili su  Staljinovu zvezdu zbog zasluga za razvitak sistema BM-8-48.

Baziran na M-13,M-30 raketa je razvijena tokom 1942.Imala je okruglu bojevu galvu i bila je smestena u poseban zatvoreni lanser(slican kavezu),pod nazivom BM-30-4.

Tokom 1944 postaje standardna za lansere BM-31-12.

Iako su bile manje precizne nego obična artiljerija, kaćuše su bile posebno efikasne prilikom masovnijih napada, četiri sistema BM-13 su mogla da u trajanju 7-10 sekundi ispale salvu raketa i da sa 4.4 tone eksploziva obuhvate povrsinu od 4 hektara.

Sa dobrom posadom lanseri su mogli odmah posle ispaljenja da se pomere na drugu poziciju i izbegnu neprijateljsku vatru.

Kaćuše su često korišćene u velikom broju kako bi izazvale takozvani šok efekat kod neprijateljskih vojnika kao i velika razaranja.

IME DOBILA PO PESMI

Kaćuša (rus. Katюša) je ruska pesma o devojci koja čezne za svojim voljenim koji je u vojsci. Muziku je 1938. godine komponovao Matvei Vlanter dok je reči napisao Mihail Isakovski. Prvi put ju je izvela tada popularna pevačica Lidija Ruslanova.

Kaćuša je deminutiv nadimka imena Jekatarina (rus. Ekaterina). U ruskom jeziku pored nadimka mnoga imena imaju i svoje predstavnike u deminutivu. Na primer deminutiv od Natalija je Nataša, Sergej je Serjoža itd. U slučaju Jekaterine, Kaća (rus. Katя) je nadimak dok je Kaćuša deminutiv.

Po ovoj ruskoj pesmi imena su dobili višecevni raketni lanseri BM-8, BM-13 i BM-31.

Evo i poznatih stihova u prevodu na naš jezik:

Procvetale jabuke i kruške,
razvila se magla nad rekom.
Izlazila na obalu Kaćuša,
Na visoku obalu, na strminu.


Izlazila, pesmu zadevala,
o stepskom, sinjem orlu,
o onom, koga je volela,
o onom, čija pisma čuvala.


O, ti pesmo, devojačka pesmo,
ti leti za jasnim suncem,
i vojniku na dalekoj granici,
od Kaćuše prenesi pozdrav.


Nek' se seti devojke obične,
Nek' posluša, kako ona peva,
nek' zemlju čuva rodnu,
a ljubav će Kaćuša sačuvati.

Podsetite se kako moćno zvuči:

 A evo i moderne obrade pesme: