Nikola Janković

Zašto sam se ljut vratio s utakmice "orlova"...

Odigrati 2:2 sa takvim protivnikom, ostaviti dva boda u blatu "Marakane" već na startu protiv tima koji osim par laktova, sprintova i dva dobro izvedena kornera nije pokazao mnogo toga - treba nazvati neuspehom!

Iako mi je kolega Joca sredio akreditaciju u Fudbalskom savezu Srbije, odlučio sam da ko zna koji već "novi početak" srpskog reprezentativnog fudbala ispratim na način na koji sam to mazohistički radio pre ulaska u sportsko novinarstvo – odlaskom s prijateljima na tribinu.

Posle par razmenjenih rečenica (i tura) sa odveć pijanim Ircima, koji su pivo "gasili" rakijom u jednom kafiću blizu stadiona (ma, kakva zabrana prodaje alkohola...), Zapad "Rajka Mitića" ponudio nam je sklonište od pljuska, koji je i ovog puta imao velikog uticaja na tok, samim tim i ishod prve od deset utakmica na putu ka Rusiji.

Tako je kad se igra u Beogradu, u Srbiji.

Kiša nije uticala samo na odziv publike i raspoloženje na stadionu, već i na teren koji je posle prvih par duela zaličio na bojno polje preko kojeg je upravo protutnjao Džingis Kan sa svojom lakom konjicom. No, o tome nešto kasnije.

Da skratim priču, razlog zbog kog pišem ove redove je što me ni dan posle utakmice ne napušta utisak koji sam sinoć, pokisao i blatnjav (2016. godina) vratio kući sa stadiona – bio sam zadovoljan kako su se naši borili, ali ljut zbog rezultata.

Obrazložiću...


Majstori smo u preterivanju. Mogli bismo bez problema da nađemo desetak razloga koji bi "orlovima" poslužili kao nepotreban alibi za 2:2, poput podatka da su Irci nedavno igrali EURO (a, ko nije, osim nas?), da su tamo pobedili Italiju (OK), da mi i nemamo neke igre i rezultate iza sebe da bismo očekivali da pobedimo ovakve timove (ovo baš mrzim da čujem), da je ovo mlad tim kojem je potrebno vreme (to prvo nije tačno, a drugo – koliko smo vremena i generacija potrošili čekajući da dođe to "neko naše" vreme?), itd.

Majstori smo u preterivanju. Mogli bismo bez problema da nađemo desetak razloga zbog kojih bi trebalo da nastavimo da ne verujemo u reprezentaciju i mračimo svako okupljanje tih igrača, od kojih bolje nemamo. Neću ih navoditi, puni su komentari na poratlima takvih primedbi, koje uglavnom ne doprinose ničemu, osim pljuvanju i omalovažavanju.

Mislim da je ovog puta realnost negde između i ako posmatram samo prvih 90 minuta kvalifikacija za Mundijal na koji iskreno želim(o) da se plasiramo, samo utakmicu odigranu u ponedeljak uveče u Beogradu pred manje od 10.000 ljudi, samo sastave koje su izveli Slavoljub Muslin i Martin O'Nil, samo ono što su prikazali momci u crvenim i zeleno-belim dresovima...

...Srbija je morala da pobedi ovu Republiku Irsku, u ovom trenutku, na tom mestu, bez obzira na okolnosti koje su prethodile samom meču, kao i uslovima pod kojima je odigran susret.



Morala je, jer je bolja, jer ima bolje igrače, jer njeni igrači bolje barataju s loptom, jer protivnik osim u trčanju i vazdušnim duelima nije imao čime još da se suprotstavi "orlovima". Morala je, jer kvalifikacije za Mundijal ne daju mnogo prilika za iskupljenje. Naprotiv.

Naljutio me je krajnji rezultat, jer su upravo to rezultati zbog kojih smo propustili veliki broj takmičenja u poslednje vreme i zbog kojeg imamo dva-tri aktivna reprezentativca koji znaju šta znači plasirati se na Svetsko prvenstvo.

Dva gola dala nam je ekipa koja je tek nekih desetak minuta imala uopšte želju da napada (doći će sutra neko ko zna lopte, ko ume i da napadne...), dva gola primili smo (i mogli još jedan, realno) od tima koji se tako drsko i ružno branio na 0:1 da sam dobar deo utakmice proveo prisećajući se ko je poslednji igrao takav bunker u Ljutice Bogdana. Javor i Hajduk iz Kule nisu. Možda neko drugi...

Odigrati 2:2 sa takvim protivnikom, ostaviti dva boda u blatu "Marakane" već na startu protiv tima koji osim par laktova, sprintova i dva dobro izvedena kornera nije imao još da pokaže... Ekipa koja želi da se plasira na Mundijal morala bi to da nazove neuspehom i nikako drugačije. Ni zbog čega drugog, već zbog sebe.

Samo onaj za koga je bod kod kuće neuspeh ima "mind set" da ostvari velike stvari. Setimo se suza Ivane Španović zbog bronze na Olimpijskim igrama, izraza lica Novaka Đokovića posle izgubljenih finala gren slem turnira, razočaranih faca naših košarkaša posle poraza u finalima od Amerikanaca, iako bi mnogi sanjali da igraju ta finala...

Ne može bod da bude OK. Ne sme.

Jer ako je bod u Beogradu solidan rezultat, jer kao "biće bolje" i "tek smo na početku", i nova eliminacija u kvalifikacijama sutra biće solidan rezultat, iz istog razloga, jer smo na početku. A na kraju smo. Pogledajte sastav grupe, sinoć sam pred spavanje ponovo prelistao naše protivnike, biće pakleno teško na gostovanjima i sasvim izvesno dalje će onaj ko sakupi najveći broj bodova na svom stadionu.

Ali, još nešto mi ne izlazi iz glave.

orlovi mitrović klupa srbija radost Foto: MN Press



Na ove 0:0, 1:1, 2:2 kod kuće, uz uobičajene poraze na strani smo se svikli, očigledno. Ono što je sinoć napravilo razliku u odnosu ne neke prethodne "biće bolje" neuspehe reprezentacije Srbije je nastup i igra ekipe posle šokantnih 0:1, pre nego što su i svi naši igrači došli u dodir s loptom.

Iz početne panike, "orlovi" su upregli svom snagom i zaista svaka čast za energiju i volju ispoljenu na putu ka sasvim zasluženom vođstvu od 2:1, do kog ne bi došla bilo koja reprezentacija!

Bilo je u tim naletima i grešaka, i nelogičnih rešenja, preskakanja prvog do sebe, kapiten Branislav Ivanović povremeno je preterivao dijagonalama, realni vođa tima na terenu Dušan Tadić imao je povremeno previše kontakata s loptom, centarfor Aleksandar Mitrović dobar deo utakmice proveo je u potpunoj izolaciji, neupotrebljiv, sve je to na trenutke delovalo deprimirajuće, ali moglo je jasno da se oseti da su momci bili spremni da unesu loptu u gol.

I uneli su i loptu i protivnika na kraju, dva puta.

Protiv odbrane koju je O'Nil postavio u drugom poluvremenu to je bilo đavolski teško i potrošena je ogromna energija, ali i vera, da bi se preokret dogodio. To nije bila odlika reprezentativaca naše zemlje, baš dugo, i utoliko više me je u predelu čela zabolelo kada su nam i drugi put smestili loptu u mrežu.

Dokle će nas kažnjavati nepisano fudbalsko pravilo, pomislio sam tada i zapitao se – koliko je lekcija još potrebno da dobijemo, selektora i formacija da promenimo, da bismo pobedili direktnog rivala za vrh tabele na svom stadionu?

Skupe su to greške i uglavnom završe sedenjem pred TV ekranima kad se Evropa i svet najbolje zezaju, i utoliko je novi selektor Muslin samo delimično u pravu kada kaže:

"Ostali su ožiljci iz prošlosti. Igrali smo u grču, na sve to primili smo rano gol. Ne tražim alibi, ali kiša nam nije išla na ruku jer ovakav teren ne odgovara ekipi koja želi da igra i napada. Teren je bio veoma loš".

Biće potpuno u pravu kada po idealnom terenu za igru, bez rano primljenog gola, nadigra i pobedi ovaj isti tim, koji je u ofanzivnom smislu itekako limitiran u poređenju sa talentom koji u kopačkama nose srpski fudbaleri.



A, ti srpski fudbaleri, kakvi god da su, nisu zaslužili dve stvari. Rekao sam da ću se vratiti na to, i završavam priču s kišom. Bilo sunce, kiša ili sneg, premalo je ljudi bilo na stadionu sinoć. Pesma Iraca jasno se čula od 1. do 94. minuta, baš kao i naglasak simpatizera reprezentacije Srbije.

Bili su to mahom momci iz Užica, Čačka, Valjeva, Pirota, Niša, Republike Srpske, Herceg Novog... Beograđana nije bilo nigde. Kada bi "provincija" (samo u geografskom smislu reči, nikako drugačije) okrenula leđa reprezentaciji, u Ljutice Bogdana ili Humskoj ne bi se skupilo 2.000 ljudi.

To je prvo čega bi trebalo da se postidimo.

Drugo je – fudbalski "teren".  Ono na stadionu Crvene zvezde jeste bio travnjak, ali ne i fudbalski teren.

Nije da smo baš spremni za ono što dolazi s neba. Bio to dron, bio jedan običan pljusak...

Povezano

Sve vesti