Ovaj smireni Vračarac, više od dve trećine svog života posvetio je košarci. Ima samo 19 godina, i već stotine utakmica za sobom. Intervju za adidas, čiji je promoter, vođen je na tribinama hale "Pionir".

Vanjina reakcija odmah je pokazala da ovaj sport drugačije izgleda iz njegove perspektive, odnosno iz perspektive svakog profesionalnog igrača. Dok smo se peli ka srednjem redu tribina, Vanja je skinuo sa glave kapuljaču, okrenuo se ka terenu, udahnuo i rekao sa klinačkim oduševljenjem:

"Čoveče, ja se i ne sećam kako Pionir izgleda odavde, a skoro sam svaki dan ovde. Gledam ga isključivo sa terena!".

1/0
Vidi galeriju
undefined Vanja Marinković



Već iz prve reakcije, jasno je koliku fokusiranost zahteva profesionalni sport, tvoj svet je dole na parketu, uz loptu i saigrače, sve ostalo za tebe ne postoji, iako je na manje od dvadeset metara udaljenosti.

Vanja, tvoji vršnjaci studiraju, ili završavaju srednje škole, primaju džeparac, a ti si eto već profesionalac, zaposlen čovek, da li misliš da imaš veću odgovornost od svojih vršnjaka?

"Ne, zaista ne mislim da imam. Svako ima svoje obaveze. Neko mora da stigne na čas na vreme, moja je da stignem na trening, da se spremim za utakmicu, da dam koš, ne mislim da sam u nekoj većoj frci od vršnjaka".

Sa koliko godina si prvi put bio kapiten, i zbog čega misliš da su te postavili za kapitena, koje su to osobine koje te krase?

"Prvi put sam postao kapiten prošle sezone, imao sam 18 godina. Iskreno, mislim da je to bilo slučajno. Bilo je puno pripremnih utakmica, još dok je bio moj stari trener Dule Vujošević, postavio me je za kapitena na tim utakmicama. Ispostavilo se da to dobro funkcioniše, i eto ostao sam kapiten...".

Onda će ipak biti, da nije slučajno, Dule Vujošević uvek zna šta radi. Koliki je pritisak na jednog tinejdžera da bude kapiten?

"Postoji neka vrsta pritiska, pogotovo jer si mlad i kapiten si velikog kluba kao što je Partizan, ali vremenom taj pritisak postane manji, navikao sam se".

Da li osećaš veći pritisak od ostatka igrača pred meč?

"Ne, ja sam kao i svaki drugi igrač".

Kako i gde nalaziš mir pred početak utakmice?

"Mir nalazim u svlačonici pred utakmicu, tako što se maksimalno skoncentrišem na igru koja sledi".

Koliko ti treba vremena da se psihički spremiš za meč?

"Na dan utakmice, mislim samo o tome, taj dan mi je glavna misao meč, tako se najbolji spremim, nađem neki mir u sebi".

Šta ti remeti koncentraciju pred meč i kako to sređuješ?

"Remete me možda neki neplanirani događaj, koji obično nije vezan za samu utakmicu i uglavnom ga brzo rešim, za sada su to bile samo neke sitnice, srećom. Veliki problemi se dešavaju dan pre utakmice...".

Kad i kako znaš da si psihički spreman za meč?

"Kada sam dao sve od sebe i uradio sve što je do mene da dobro odigram predstojeću utakmicu".

Šta bi kod sebe voleo da promeniš, neki deo karaktera, imaš li neku manu?

"Voleo bih da promenim svoj karakter na terenu, da budem agresivniji, a mislim da to mogu. Voleo bih da budem još stabilniji u glavi, ali to sve dolazi sa godinama, radim na tome".

Da li misliš da ti je nešto uskraćeno u odnosu na tvoje vršnjake, slobodno vreme, privatan život?

"Najviše mi nedostaje druženje sa tri druga iz detinjstva. Mi smo ekipa, i nemamo dovoljno vremena trenutno jedni za druge. Hvala Bogu pa su i oni sportisti i razumeju me. Nedostaje mi, naravno, slobodnog vremena koje bih provodio sa devojkom".

Čega si morao da se odrekneš zbog karijere?

"Slobodnog vremena sa devojkom, društvom, porodicom. Stalno sam na treninzima, putovanjima, utakmicama...imam možda jedan dan nedeljno slobodan, ali je to dan za odmor. Mnogo mi to fali, familija, prijatelji, devojka...".

Koliko slobonih dana godišnje imaš, i kako ih provodiš, nemoj nam reći da igraš basket sa ortacima na Vračaru?

"Hahahaha, ne... Imam deset do petnaest dana, kad se završi sezona. I to je vreme koje provodim sa najbližima. Odmah nakon toga kreću pripreme, kampovi...".

Da li ti je nekad palo na pamet da odustaneš od košarke, da li je postojao neki toliko krizni momenat u tvojoj karijeri?

"Dešavalo se, ali kad sam bio baš, baš mlađi. Uvek je to neka loše odigrana utakmica, i uvek me je taj osećaj kratko držao. To se odavno ne dešava, i kako stvari stoje u mojoj glavi, neće se uskoro ni desiti".

Kako ili zbog koga si počeo da treniraš košarku, kako si je zavoleo?

"Moj brat je igrao, pre mene, dok je bio u osnovnoj. Zbog njega sam i ja počeo da idem na treninge, igrao sam u Vračaru, pa u FMP-u i evo me sad u Partizanu. Brat je prestao da trenira, a ja sam, eto, ostao".

Šta je tvoja najveća motivacija za igru?

"Najveća motivacija, hm... Navijači, kad znam koliko ih je, kako navijaju, osećaj pobede i slavlje sa navijačima, i sva energija koja iz toga što dođe...".

Kako trpiš poraze, da li iz njih izlaziš jači ili slabiji?

"Zavisi, osećaj se menja od poraza do poraza. Iskreno, uglavnom mi bude teško, pokušavam da iz svakog izađem jači, sa nekim iskustvom novim, čini mi se da mi za sada ide od ruke".

Vanja Marinković o Partizanu, igri
MN Press 

Da te malo vratimo u detinjstvo, možda i vreme pre treniranja košarke. Tvoj otac je kinooperater u Domu sindikata. Da li si kao klinac bio čest gost u bioskopu, kakve si filmove gledao, o čemu si maštao?

"Išao sam kod njega na posao, bukvalno svaki dan posle škole. Znalo se, svaki dan kod ćaleta u biskiš. Dakle, gledao sam sve filmove, na mene je najveći utisak ostavio 'Avatar' u to vreme, imao sam 12 godina".

Da li te je neki film posebno inspirisao da se baviš sportom?

"Naravno da jeste, kao i sve vršnjake koji treniraju košarku, 'Space Jam', a od domaćih 'Nebeska udica'".

Ko je tvoj igrački uzor, da li su se menjali kroz godine?

"Moj igrački uzor je bio, sad je i zauvek će ostati Kobi Brajant".

Da li bi mogao da zamisliš svoj život bez basketa?

"Uh, ne verujem da bih mogao! Ja ovako živim i radim od svoje 6 godine, treniram, igram, pratim i volim košarku, bez prestanka. Teško da bi išta moglo da je istrgne iz mog života!".