Nikola Janković

Ko je poslednji pobedio Italiju? Sada su u penziji

Ovo je priča o poslednjoj jedanaestorki koja je porazila Italiju u utakmici kvalifikacija za EP ili SP. Od tada je prošlo 3.685 dana, a akteri meča su mahom penzioneri, računajući i selektora "petlova", pa i samog sudiju.

Desetak minuta delilo nas je od nešto drugačijeg teksta i naslova, u stilu – fudbaleri Španije prekinuli su neverovatan niz rezultata reprezentacije Italije, koje je sinoć poražena u Rimu 0:1 i tako doživela prvi neuspeh posle više od deset godina i 51 utakmice bez poraza.

Ali, "đavola"!

Italijani su Italijani i ne bi im ovaj niz toliko trajao (a i trajaće još neko vreme, ako pogledamo raspored u kvalifikacijama za Mundijal u Rusiji) da nisu uspevali da se izvuku iz najneugodnijih situacija, da odigraju na rezultat bez ijedne zvezde u timu, da izbegnu poraz i sa 25 odsto poseda lopte, da postignu gol iz jedine šanse na utakmici i anuliraju vođstvo rivala...

...uostalom, zbog toga su neizostavan deo svakog velikog takmičenja, na koja računajući od ciklusa kvalifikacija za EURO 2008 – odlaze neporaženi!

Desetak minuta bilo je sasvim dovoljno Italijanima da izbore penal u meču sa nadmoćnom Španijom na "Juventus areni", a legenda Rome Danijele De Rosi pogodio je mrežu gostiju i postavio konačnih 1:1, tako da danas ne pišemo o kraju već nastavku dosad neviđene serije rezultata – u meču sa Špancima, "azuri" su upisali i 52. uzastopni meč u kvalifikacijama za evropska i svetska prvenstva bez poraza (!?).

Od poslednjeg, zabeleženog 6. septembra 2006. godine u Parizu, kada je besna i silno motivisana Francuska, još tužna zbog poraza u finalu Svetskog prventva u Berlinu dva meseca ranije, odigrala sjajan meč i savladala desetkovanu reprezentaciju neubedljivog Roberta Donadonija rezultatom 3:1.

Izvor: YouTube



Fra - Ita 3:1 (2:1)

Francuska: Kupe – Sanjol, Galas, Tiram, Abidal – Vijeira, Makelele – Govu, Riberi, Maluda – Anri. Igrali još: Viltor, Saha. Selektor: Domenek.

Italija: Bufon – Zambrota, Kanavaro, Barzalji, Groso – Gatuzo, Perota, Pirlo, Semioli – Kasano, Đilardino. Igrali još: De Rosi, F. Iznagi, Di Mikele. Selektor: Donadoni.

Strelci su bili Sidni Govu (2) i Tijeri Anri, odnosno Alberto Đilardino, a uprkos tome što su novi svetski prvaci, nakon odlaska Marčela Lipija i dolaska Donadonija, počeli prvi naredni ciklus remijem sa Litvanijom i porazom od Francuske, u Švajcarsku i Austriju otišli su kao pobednici grupe sa devet pobeda i jednim remijem nakon pariske lekcije večito namrgođenog Rajmona Domeneka.

S obzirom na to da je počeo peti ciklus kvalifikacija, a da Italijani još nisu poraženi, i da je od "Sen Denija" otkucalo 3.685 dana, odnosno deset godina, jedan mesec i dva dana – zapitali smo se, gde su, šta rade i čime se bave fudbaleri koji su poslednji nadigrali veliku Italiju u mečevima za bodove i plasman na završnice?

Samo trojica ih se još bave fudbalom, od čega samo jedan ozbiljno i to je ubedljivo najmlađi član tog tima "petlova", Frank Riberi, tada momak koji je imao "jezivu" ulogu da oproštaj Zinedina Zidana učini "neprimetnim" (nikako u tome nije uspeo).

Ostali? Krenimo redom...



Rajmon Domenek (64) – Jedan od najomraženijih francuskih selektora svih vremena, iako u godinama u kojima neke njegove kolege uživaju radeći, ne bavi se tim poslom od silaska s klupe "petlova" 2010. Tačnije, ove godine prihvatio je da bude selektor improvizovane reprezentacije Bretanje, francuske pokrajne poznate po divnim vinima. Domeneka Francuzi pamte po očajnim igrama reprezentacije, lošim odnosima u samom timu, svađama, izbacivanja igrača sa velikih turnira, ranim eliminacijama, ali Italijani ga pamte kao poslednjeg trenera koji ih je nadigrao u kvalifikacionim susretima.

I sudija je u penziji

Utakmicu na "Sen Deni" stadionu u predgrađu Pariza tog 6. septembra 2006. vodio je nemački arbitar Herbert Fandel, koji je poslednji meč u karijeri odsudio 8. juna 2009. godine. U međuvremenu, zaposlio se kao komesar za suđenje u Fudbalskom savezu Nemačke.

Gregori Kupe (43) – Skinuo je rukavice 1. jula 2010. i rekao da je dosta, kao golman Pari Sen Žermena. "EURO 2012 je predaleko, imaću 39 godina tada i neću moći da se izborim sa Ugom Lorisom i Stivom Mandadom", rekao je tada Kupe.

Vili Sanjol (39) – Bivši desni bek Sent Etjena, Monaka i Bajerna iz Minhena zavrpio je karijeru 2008. kao igrač Bajerna II. Odlučio se za trenerski posao, počeo u mladoj reprezentaciji Francuske, a 23. maja 2014. preuzeo Bordo, gde je smenjen pre nekoliko dana, 23. septembra, nakon poraza od Nice rezultatom 6:1. Ima četvoro dece.



I Bogdanov "čuvao" niz

I reprezentacija Srbije upisana je dva puta u ovom nizu, iako je zapravo odigran samo jedan susret, jer je prvi od dva, onaj u Đenovi 2010, prekinut i završen službenom pobedom Italije od 3:0. U "revanšu" u Beogradu, 2011, bilo je "standardnih" 1:1. Bilo je to u okviru kvalifikacija za EURO 2012.

Vilijam Galas (39) – Nakon što je uglavnom uspešno nastupao za Kaen, Marsej, Čelsi, Arsenal i Totenhem, Galas se 2013. otisnuo u Australiju, gde je odigrao jednu sezonu za Pert Glori i završio karijeru. Reprezentacije se seća i po lepom i po ružnom, a pamtiće se i da ga je bivši selektor Rajmon Domenek odstranio iz tima, zajedno s Nikolom Anelkom, posle debakla na Svetskom prvenstvu 2010.

Lilijan Tiram (44) – Ovaj legendarni fudbaler, koji je igrao za Monako, Parmu i Juventus pre nego što se 2006. preselio u Barselonu, odigrao je dve sezone u Blaugrani i završio s fudbalom 2008. kada se, zbog problema sa srcem, odjednom oprostio i klupskog (trebalo da potpiše za PSŽ) i od reprezentativnog fudbala. S Francuskom bio svetski prvak 1998. Tiram je dao dva gola u polufinalu tog SP za pobedu nad Hrvatskom od 2:1. Aktivno je politički angažovan u Francuskoj već nekoliko godina.




Erik Abidal (37)
– Ovaj stameni fudbaler ne bavi se profi ovom igrom od 2014. kada je kratko igrao za Olimpijakos, posle epizode u Monaku (2013/14). Dugo je igrao za Barselonu, ali se u njoj i teško razboleo, pa je imao više operacija, a u jednom trenutku bio je prinuđen i na transplantaciju jetre. Tumor mu se vraćao, ali se i on oba puta vraćao fudbalu.

Patrik Vijeira (40) – Legenda Arsenala, poznata i po beskrupuloznom stilu igre, crvenim kartonima i tučama sa Rojem Kinom iz Junajteda, sada je menadžer "kćerke" Mančester sitija – Njujork sitija. Posao u Njujorku, da razvija novi franšizu, dobio je nakon što je od 2013. do 2015. trenirao mlađe kategorije Sitija, kluba u kojem je 2011. završio odličnu karijeru. Radio je i kao stručni konsultant na britanskoj televiziji tokom Mundijala u Brazilu 2014.




A, "azuri"?

Gde su, šta rade Donadonijevi izabranici za meč u Parizu? Više ih je aktivnih od Francuza (Đanluiđi Bufon, Andrea Barzalji, Andrea Pirlo, Alberto Đilardino i Antonio Kasano, koji retko igra, ali se i dalje nije oprostio). Ostali su uveliko penzioneri, neki su ostali u fudbalu, poput Fabija Kanavara koji trenira kineski Tjanđin ili Fabija Grosa, koji trenira "klince" Juventusa. Trenerskim poslom pokušava da se bavi i Đenaro Gatuzo.

Klod Makelele (43) – Ovaj vanserijski fudbaler rođen u Kinšasi, u Zairu (danas DR Kongo), "okačio je kopačke o klin" 2011. kao igrač Pari Sen Žermena, nakon što se naosvajao trofeja, ne kao igrač Nanta, Marseja i Selte, ali da kao as Real Madrida i Čelsija. Od poslednjeg dana igračke karijere radio kao asistent Karla Anćelotija u stručnom štabu PSŽ-a, iz kog je otišao postavljanjem bivšeg saigrača iz reprezentacije, Lorana Blana, za trenera "svetaca". Probao da je trenira Bastiju, ali je trajalo samo šest meseci (maj-novembar 2014). Svojevremeno je bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji defanzivni vezista na svetu.

Sidni Govu (37) – Ovaj brzonogi krilni napadač nosio je dres Liona od 2000. do 2010. godine, u vreme najveće dominacije kluba sa "Žerlana", ali potom nije potvrdio potencijal – nastupao je za Panatinaikos, Evijan, rezerve Liona, jedan nižerazredni francuski klub pre nego što je 2015. potpisao sa američkim Majami sitijem, koji se takmiči u razvojnoj ligi. Zvanično je i dalje aktivan fudbaler, tako da i dalje hipotetički ima šanse da odigra jubilarni 50. meč za reprezentaciju, u kojoj ga nema od 2010.



Frank Riberi (33) – Ako Govuu ne možemo poreći da je i dalje aktivan fudbaler, za Riberija možemo da kažemo da se jedini i dalje bavi ozbiljnim fudbalom iz ekipe koja je Italiji nanela poslednji poraz u kvalifikacijama za neko veliko takmičenje. Igra za Bajern, od 2007, ali ne igra više za Francusku, iz koje se razočaran lošim međuljudskim odnosima, tretmanom u Savezu, saigračima i, najvažnije, hronično lošim rezultatima, povukao u avgustu 2014. iz "ličnih razloga".

Mirni do 2. septembra 2017.

Makedonija (gost), 9. oktobar 2016.

Lihtenštajn (gost), 12. novembar 2016.

Albanija (domaćin), 24. mart 2017.

Lihtenštajn (domaćin), 11. jun 2017.

Španija (gost), 2. septembar 2017.

(Svi su izgledi da će ova serija Italijanima da potraje, bez većih problema, sve do 57. utakmice u nizu, kada će "azuri" biti gosti Španiji, timu koji bi mogao da poništi ovaj neverovatan niz).

Floran Maluda (36) – Ako Govuu ne možemo sporiti da je i dalje aktivan, ne možemo ni Maludi, koji se posle Šaterua, Gengana, Liona, Čelsija, Trabzonspora i Meca oprobao na egzotičnim destinacijama – 2015. proveo je u indijskom Delhiju, a sada je na pozajmici u egipatskom Vadiju. Očigledno mu se još igra igra kojom je zaslužio 80 nastupa za Francusku, ali nijedan posle 2012.

Tijeri Anri (39) – Trenutno radi kao stručni konsultant na britanskoj televiziji. Jedan od najboljih francuskih fudbalera svih vremena, ujedno jedan od najboljih igrača u istoriji Premijer lige, tiho se povukao 2014. kao napadač Njujork Red Bula, nakon što je igrao za Monako, Juventus, naročito Arsenal i potom Barselonu. Dao je 226 golova za Arsenal, u tome je rekorer, a francusku titulu prvaka sveta 1998. godine proslavio je kao rezerva, jer su prednost imali Stefan Givarš i Kristof Dugari. Ipak, titula evropskog prvaka 2000. "njegova" je i Davida Trezegea. I Zinedina Zidana, naravno, kojeg u ovom popisu nema iz prostog razloga što se oprostio od fudbala 9. jula 2006. godine u Berlinu, tokom finala Mundijala u Nemačkoj i to crvenim kartonom.

Francuzi su veoma brzo potom pobedili Italiju u takozvanom "revanšu" koji to nije mogao nikako da bude, nepuna dva meseca kasnije i to je, za sada, to.

Menjale su se generacije i generacije, kako italijanskih, tako i fudbalera ostalih reprezentacija, ali neko jači od "azura" u naredna ČETIRI ciklusa kvalifikacija (i evo poče peti) – nije se pojavio!

Italija je promenila petoricu selektora do danas (Donadoni, Lipi, Ćezare Prandeli, Antonio Konte i Đampjero Ventura), desetine igrača smenjivalo se u čuvenom plavom dresu, menjali su se i protivnici, gradovi, stadioni, pa čak i pravila fudbalske igre, ali niz za svako poštovanje i dalje traje:

EURO 2008: 9-2-1 (9-1-0 od poraza u Parizu), gol-razlika 22:9 (20:5 od poraza u Parizu)
Mundijal 2010: 7-3-0, gol-razlika 18:7
EURO 2012: 8-2-0, gol-razlika 20:2
Mundijal 2014: 9-1-0, gol-razlika 19:9
EURO 2016: 7-3-0, gol-razlika 16:7
Mundijal 2018: 1-1-0, gol razlika 4:2

Ukupno: 41-11-0, gol razlika 97:32

Velika takmičenja: 5/5

Ako je "fudbal igra u kojoj na kraju uvek pobede Nemci", onda je u isto vreme "fudbal igra u kojoj je najteže je pobediti Italijane".


Povezano

Sve vesti