Već 14 godina sportski novinari širom Evrope biraju "Zlatnog dečka". Neki su se potom proslavili, a neki... Evo priče o svim laureatima i tome šta su za sada postigli.
Italijanski "Tuttosport" pokrenuo je 2003. izbor za "Zlatnog dečka" (Golden Boy) evropskog fudbala, što je kategorija kojom se malo ko bavio do toga, ali se ideja brzo dopala i ostalim uticajnim časopisima širom Evrope.
Za najtalentovanijeg igrača koji nastupa u Evropi, a ne mora neminovno da je Evropljanin, štaviše, trenutno glasaju novinari iz još deset uticajnih redakcija i, ako se osvrnemo na prethodnih 14 laureata, malo kada su naše kolege iz inostranstva omašile.
I kada jesu, uglavnom nije u pitanju bio nedostatak talenta ili potencijala kod mlade zvezde, već luda glava ili hronični problem s povredama kao glavni uzrok.
Ove sezone, redakcije "Tuttosport" (Italija), "Bild" (Nemačka), "Blick" (Švajcarska), "A Bola" (Portugalija), "France Football" (Francuska), "Marca" i "El Mundo Deportivo" (Španija), "Ta Nea" (Grčka), "Sport Express" (Rusija), "De Telegraaf" (Holandija) i "The Times" (Velika Britanija), za "Zlatnog dečka" evropskog fudbala izabrale su 19-godišnju zvezdu Bajerna iz Minhena i reprezentacije Portugalije, Renata Sančeza.
Za Sančeza se prošle sezone borilo nekoliko velikih evropskih fudbala, iako je kao 18-godišnjak imao iza sebe nepunu seniorsku sezonu u timu Benfike, a da to nije bilo slučajno (mada su engleski tabloidi po pravili prednjačili i procenjivali ga na 85 miliona evra) potvrdilo se na letos završenom EURO 2016, gde je ovaj mladić imao važnu ulogu na putu portugalskog tima ka zlatnoj medalji.
Na kraju, iako je "Mančester junajted morao da plati 85 miliona za njega", potpisao ga je Bajern za 35 miliona i obećao lisabonskim "orlovima" još nekoliko isplata ukoliko Sančez ispuni statistički ono što se od njega očekuje u Minhenu, što je uz titulu prvaka Evrope u Francuskoj bilo dovoljno da ubedljivo porazi konkurenciju od još 39 tinejdžera, među kojima je bio i bivši as Crvene zvezde, sada fudbaler Liverpula, Marko Grujić.
Da li "Golden Boy" nagrada znači i veliku karijeru? Da, uglavnom! To potvrđuje i ova top lista...
2003 – Rafael van der Vart (Ajaks)
Van der Vart je debitovao za najveći holandski klub sa 17 godina i odmah počeo da dominira u Holandiji, predvodeći "kopljanike" do dve titule prvaka, 2002. i 2004. godine. Iz ovog ugla, govorimo o 33-godišnjem veteranu koji se muči da oživi karijeru, ali daleko od toga da on nije imao svoje uspešne sezone i visoke domete.
Igrao je za Real Madrid, bio šampion Španije, potom sa Lukom Modrićem i Garetom Bejlom "najavio" ovakav Totenhem koji se bori za vrh tabele u Premijer ligi, ali se zajedno s brakom u kom je bio sa poznatom holandskom TV voditeljkom i glumicom, atraktivnom Silvijom Mejs, raspala i njegova karijera. Sada igra za Mitjiland u Danskoj i ne može se reći da je i dalje deo ove "krem dela krem" grupe, tako da je u njegovom slučaju "porota" bila samo delimično u pravu.
Zapravo, najspornije kod izbora Van der Varta je previd u vidu Kristijana Ronalda, koji je te 2003. prešao kao 18-godišnjak iz Sportinga u Mančester junajted i kasnije postao jedan od najboljih igrača svih vremena i svakako najbolji fudbaler koji nije dobio "Golden Boy" nagradu a bio je tinejdžer u vreme kada se ona dodeljivala.
2004 – Vejn Runi (Mančester junajted)
To što se trenutno događa Runiju, sada već veteranu i isluženom vojniku Mančester junajteda, nikako ne oslikava koliko su novinari bili u pravu kada su ga pre 12 godina proglasili za "Zlatnog dečka".
Te sezone, kao 18-godišnjak, Runi je prešao iz Evertona na "Old Traford" i odmah postao zvezda u jakoj konkurenciji, a sada kao 31-godišnjak koji češće utakmice gleda s klupe, nego što ih igra, može da kaže da je jedan od najtrofejnijih igrača u istoriji ovog izbora – Liga šampiona, pet titula prvaka Engleske, FA kup...
"Golden Boy" svoje generacije, bez premca.
2005 – Leo Mesi (Barselona)
Ronaldinjo je 2005. godine bio na vrhuncu karijere, za najboljeg igrača sveta proglasili su ga i "France Football" koji mu je dodelio "Ballon d'Or" i FIFA, koja ga je proglasila za najboljeg fudbalera sveta. Znate li šta je on tada rekao?
"Najbolji na svetu? Ja nisam čak najbolji ni u Barseloni".
To se odnosilo na ono što je Ronaldinjo znao o Leu Mesiju, tada 18-godišnjaku koji se stidljivo probijao ka prvom timu Barse. Koliko je nagrada "Golden Boy" pogodila pre 11 godina, suvišno je dalje da obrazlažemo...
2006 – Sesk Fabregas (Arsenal)
Onime što je pružao u Arsenalu, za koji je debitovao 2003. sa samo 16 godina, Fabregas je u punoj meri zaslužio laskavu titulu "Zlatnog dečka" te 2006. godine, ali prvo povrede koje su postale sinonim za mlade i talentovane igrače koje vodi Arsen Venger, a potom i transfer u Barselonu, gde je postao "samo jedan od", nikako "lider", učinile su da danas sumnjamo u to da je pre deset godina izabran pravi fudbaler.
Jednostavno, Fabregas iz više objektivnih razloga nije uspeo u punoj meri da ostvari svoj potencijal, koji je svakako bio prepoznat pre jedne decenije. Radilo se o tinejdžeru, lideru velikog tima, koji je u sezoni 2005/06 odigrao 49 utakmica za "tobdžije", a sada pričamo o retko korišćenoj rezervi, iako bi trebalo da je u najzrelijim fudbalskim godinama.
Ima 29.
Ono što će ublažiti utisak o Sesku kao "promašaju" u ovom izboru jesu uspesi španske fudbalske reprezentacije u međuvremenu, u kojoj on – ruku na srce – nije imao ključnu ulogu, čak ni ulogu startera.
2007 – Serhio Aguero (Atletiko Madrid)
Debitovao je za Independijente sa 15 godina i 35 dana, Atletiko ga je platio 23 miliona kad je imao 18 godina, sa 19 već je u punoj meri odmenio legendu Fernanda Toresa i učinio da crveno-beli ne ostanu bez golova na "Visente Kalderonu".
Da, Aguero jeste bio "taj" igrač 2007. godine i porota nije pogrešila u presudi da je on "Golden Boy", a da li je on kasnije u punoj meri ispunio očekivanja? Golovima jeste, iako po titulama ne može da se poredi sa Mesijem i Runijem, pa i Fabregasom, najviše zbog toga što nije odoleo izazovu tek nastajuće dinastije sa Ostrva, koja je igračima prvo nudila funte, a tek kasnije šansu da se bore za trofeje.
U "Kunovom" slučaju ima nešto i do percepcije, jer su uspesi Sitija (dve titule, dva FA kupa) nekako omalovažavani i opravdavani "arapskim novcem", ali ako bismo stvari posmatrali iz drugog ugla – upravo je Aguero učinio da danas govorimo o najuspešnijem engleskom klubu u poslednjih pet godina, polufinalisti Lige šampiona prošle sezone, ekipi koja je neizostavna u krugu favorita za trofeje na Ostrvu, koji su do njegovog dolaska u Englesku bili rezervisani, uglavnom, za gradske rivale crvene boje.
2008 – Anderson (Mančester junajted)
Da umeju da omaše, sportski novinari širom Evrope potvrdili su 2008. kada su "duplirali" pogrešnu procenu kod pojačanja Junajteda. Pet godina ranije propustili su da prepoznaju Ronaldov potencijal, a 2008. ocenili su da na planeti ne postoji veća nada od Andersona, koji je uz Kristijana i Nanija činio latino trio sa "Old Traforda".
Brazilac ne da nije dostigao Ronaldove uspehe već možemo diskutovati oko toga da je ostao kratak i u poređenju sa Nanijem. Anderson je trebalo da postane novi Pol Skols, međutim da li je to uspeo suvišno je i raspravljati.
Ako postoji "ali" u njegovom slučaju to je činjenica da ni drugoplasirani u izboru te godine, Tio Volkot iz Arsenala, ne može danas da kaže da je postigao sve što se od njega očekivalo pre osam godina. Nije ni Bojan Krkić, ni Alešandre Pato, ni Mario Baloteli, možda tek sedmoplasirani u konačnom izboru, Serhio Buskets, koji je kasnije postao jedan od najvažnijih i najtrofejnijih fudbalera zlatne Barsine generacije koja i dalje "drma" Evropom.
Te godine, Toni Kros završio je kao 14, Mesut Ozil kao 19, a Garet Bejl kao 20. u konačnom zbiru, tako da konačan utisak o pogrešnim procenama samo dobija na snazi.
2009 – Alešandre Pato (Milan)
"Patak" je zaista bio senzacija kada je kao 18-godišnjak stigao na "San Siro" u, u to vreme, još moćan Milan, koji je igrao tri finala Lige šampiona u prethodnih pet sezona i osvojio dva, 2003. u Mančesteru sa Juventusom i 2007. u Atini sa Liverpulom.
Uveseljavao je navijače "rosonera" i učinio da manje pate za Andrijom Ševčenkom, ali su ubrzo nakon što je – u tom trenutku – s pravom proglašen za "Zlatnog dečka" krenule hronične povrede, zbog kojih je morao da se vrati u Brazil i praktično nestane sa fudbalske mape Evrope, na koju nije uspeo da se "dopiše" prošle sezone kada je Čelsi pokušao da oživi nekada veoma obećavajuću karijeru.
S obzirom na to da je Pato 2009. pobedio Krikića iz Barselone i Stevana Jovetića iz Fiorentine, ne može se reći da je porota žestoko pogrešila, tim pre što je iz te generacije za sada najviše postigao Miralem Pjanić iz Liona, kasnije igrač Rome i Juventusa.
2010 – Mario Baloteli (Mančester siti)
O, kako su ovde novinari bili u pravu i bili u krivu u isto vreme.
U smislu fudbalskog talenta, snage, brzine, osećaja za gol, poželjnog "bezobrazluka" na terenu, odsustva treme i respekta prema protivnicima, teško da bismo našli boljeg tinejdžera od ulaska Ronalda i Mesija u svetski fudbal.
Ali, koliko niko nije obećavao više od Balotelija, toliko nije više ni razočarao.
Da je samo imao manje "ludu" glavu...
Ni drugoplasirani te 2010. godine, Džek Vilšer iz Arsenala, nije se proslavio u sezonama koje su dolazile a bila mu je s pravom predviđana zlatna budućnost. Njih dvojica najbolji su dokaz da talenat ne podrazumeva veliku karijeru.
2011 – Mario Gece (Borusija Dortmund)
Sa svega 19 godina, Gece je već dva puta uz pomoć Jirgena Klopa, Roberta Levandovskog i ostalih "milionera" održao lekciju Bajernu u Bundesligi, sakupio čak 12 nastupa za seniorsku reprezentaciju Nemačke i zaslužio u svakom smislu epitet velike nade "dojče" fudbala.
Ali, daleko od toga da je on ispunio ono što mu je "predviđano" dve godine pre nego što će iziritirati karmu i odlučiti da u toku sezone napusti BVB i potpiše za najvećeg rivala, Bajern Minhen. Upravo je taj klub, i njegov tadašnji trener Pep Gvardiola, "ubio" Gecea, zakucao ga za klupu, oduzeo mu status prvotimca u reprezentaciji i primorao ga da se ovog leta vrati u Dortmund.
Ne, nije Gece postao ono što bi "Golden Boy" trebalo da postane, ali je za razliku od svih drugih dobitnika ove nagrade postigao odlučujući gol u finalu Svetskog prvenstva u Brazilu 2014. godine, time zadajući konkurenciji udarac kakav se teško uzvraća i ublažujući utisak o tome da se pre pet godina loše rasuđivalo u glasanju za "Zlatnog dečka".
Šteta, moglo je mnogo bolje.
Te sezone bili su nominovani i Antoan Grizman i Eden Azar i Filipe Kutinjo i David Alaba i Džejms Rodrigez i Romelu Lukaku i Tijago Alkantara i Džek Vilšer i Rafael Varan, tako da iz ovog ugla možemo konstatovati da bi Grizman trebalo da je osvojio nagradu ispred Azara, ali to je već naknadna pamet.
2012 – Isko (Malaga)
Kada sa 19 godina predvodite napad Malage, date pet golova u debitantskoj, pa 12 u narednoj sezoni u Primeri i isprovocirate 35 miliona evra vredan transfer u najveći klub na svetu, Real Madrid, onda tu mora nečega da ima.
Sve to navelo je "pul" od nekoliko desetina novinara širom Evrope da pomisle da je Isko pravi "Golden Boy" svoje generacije i, kada se pogleda šta sve zna s loptom, možda bi to on to bio i danas da nije otišao na "Bernabeu", gde je postao kontantna zamena za slučaj da se neko iz neprikosnovenog trija Ronaldo/Bejl/Benzema povredi.
Kada čekate šansu s klupe, ne možete opravdati projekciju zvani "Zlatni dečko", bez obzira šta vas je zakucalo za klupu, konkurencija, trener, povrede ili neka druga viša sila...
Bićemo slobodni da konstatujemo da su do danas, od nominovanih 2012. godine, više u fudbalu postigli sledeći igrači: Tibo Kurtoa, Kristijan Eriksen, Koke, Pol Pogba, Marko Verati i Rafael Varan, a možda i Filip Kutinjo i Rahim Sterling.
2013 – Pol Pogba (Juventus)
Izborom Pogbe za "Zlatnog dečka" pre tri godine ulazimo među najsvežije laureate, koji nisu imali pet, sedam, deset i više sezona da nas uvere ili razuvere da su "pravi". Ali, Pogba jeste na dobrom putu da opravda nagradu koju je dobio ispred Romelua Lukakua i Julijana Drakslera.
Po mnogo čemu, teško da ćemo u njegovoj generaciji pronaći igrača koji više obećava, a uspesi sa Juventusom i dva plasmana u velika finala, Lige šampiona na klupskom i EURO na reprezentativnom nivou potvrda su da je Pogba deo ekipa koje beleže odlične rezultate, a nešto bi moralo i da je do njega.
To što je ovog leta postao najskuplji fudbaler svih vremena kada je odlučio da se vrati u Mančester junajted, gde je bio procenjen za sve samo ne za dečka koji obećava, samo će mu otežati put ka potvrdi statusa "Zlatnog momka", jer ga uveliko svi gledaju kao 100 miliona evra a ne kao mladog perspektivnog fudbalera.
Izbori li se u godinama koje dolaze sa tim pritiskom – neće biti dileme oko toga da li je ispunio očekivanja ili ne.
2014 – Rahim Sterling (Liverpul)
Daleko manje na tom planu, od Pogbe, u međuvremenu postigao je Sterling koji je "Golden Boy" nagradu sasvim zaslužio spektakularnim nastupima za "redse" iza ubitačnog tandema Luis Suarez/Danijel Staridž.
Ali, poput Gecea, Sterling je odlučio da krene za novcem, a ne da gradi nešto što je započeo u pravom maniru, tako da je njegova sezona 2015/16 u Mančester sitiju sve samo ne potvrda statusa "zlatnog dečka". Oporom utisku o razvoju karijere mladog driblera doprineo je i način na koji je napustio Liverpul, uz nekoliko gafova na privatnom planu i neizbežno loše igre u reprezentaciji Engleske.
Dolaskom Pepa Gvardiole na "Etihad" stvari su se donekle popravile, kada je on u pitanju, ali deluje da je u međuvremenu sebi prilično otežao posao, koji je u crvenom dresu delovao tako lako dostižan.
2015 – Antoni Marsijal (Mančester junajted)
Samo oni koji su pomno pratili Ligu 1 i igre mladog napadača u, ispostaviće se, jedinoj seniorskoj sezoni u Monaku, imaju pravo da kažu da li je porota prošle jeseni sudila prema njegovom pravom potencijalu ili podlegla "hajpu" koji je Luj van Gal napravio kada je poslednjeg dana prelaznog roka 2015. godine platio 18-godišnjaka punih 50 miliona evra i obećao još 30 ako Marsijal ispuni očekivanja na "Old Trafordu".
Za sada, ispostavilo se da nije ispunio očekivanja ni u svlačionici Junajteda, a kamoli u konkurenciji koja vlada u Evropi, tako da možemo samo da izrazimo bojazan oko toga da li će ovaj "Zlatni dečko" postati i legenda evropskog fudbala.
Žoze Murinjo, za sada, ne doprinosi pozitivno u tom smislu...
2016 – Renato Sančez (Bajern Minhen)
Još od Pogbe nije bilo igrača oko kojeg je bilo manje dvojbe zaslužuje li ili ne "Golden Boy" nagradu. Pobedio je Markusa Rašforda i Kingslija Komana u izboru održanom ove jeseni i zaista njegovi pratioci ne mogu ni u čemu da se porede s njim.
Za sada.
Videćemo šta će doneti sezone koje dolaze!