Malo je nedostajalo da zaboravimo, ali nas je u poslednji čas Međunarodni olimpijski komitet podsetio na svom Twitter nalogu na TAJ turnir i TU utakmicu.

Zvali smo se još Srbija i Crna Gora kada smo pod vođstvom Vladimira Petrovića Pižona u prve dve utakmice fudbalskog turnira na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine izgubili od Argentine 6:0, a od Australije 5:1.

I, trebalo je da odradimo još tu poslednju utakmicu sa Tunisom, pre nego se tiho i bez reči vratimo kući, međutim glavni sudija sa Tahitija, Čarls Ariotima i njegov drugi pomoćnik sa Kukovih Ostrva, Majkl Metua Tapuni Muari, nisu mislili tako.

Za njih je to bio vrhunac profesionalne karijere i želeli su da ostave najbolji mogući utisak, iako je meč pred 7.214 navijača u Patrasu, odigran 17. avgusta 2004. bio protokolaran i za naše momke i za Tunižane, koji su ipak bili znatno motivisaniji i mobilniji.

Bio je dosuđen penal za "orlove sa Kartagine" u 78. minutu, prvi put je izveden u 79. minutu, a šesti put – da šesti – u 83. minutu, kada je Mohamed Žedidi četvrti put savladao našeg čuvara mreže Nikolu Milojevića, prvi put regularno, prema proceni sudijskog para sa egzotičnih ostrva gde se fudbal igra, pre svega, rekreativno i kad zađe vrelo sunce.

Šta se u međuvremenu događalo?

Dogodio se najduži penal u istoriji fudbala, koji je prvi put pucan u 78:40, a poslednji put u 82:10, dakle puna tri i po minuta šutirao je Žadidi i branio Milojević, a sudije iz raznoraznih razloga poništavale i poništavale.

Zanimljivo, u dva navrata naloženo je ponovno izvođenje penala zbog Milojevićevog ranog izlaska sa crte, iako je Žadidi postizao golove, a ima i posebno zanimljivih detalja kada zaista nikome živom nije bilo jasno šta nije bilo po propisima.

Recimo, u trećoj, kada je pomoćni sudija sa Kukovih ostrva podigao zastavicu i signalizirao nekakav prekršaj, pa povio glavu i krenuo da trči u ugao terena, ali ga je glavni preduhitrio i uvažio signal, pa je moralo sve ponovo.

I ponovo.

I ponovo.



Na kraju, meč je završen porazom Srbije i Crne Gore od 2:3, jer su nakon Žedidijevog gola iz šestog pokušaja pogotke u 87. minutu postizali Simon Vukčević i dva minuta kasnije Zituni za treći poraz naše reprezentacije u poslednjem olimpijskom nastupu pod imenom SCG.

Mada, da budemo iskreni, nisu se ni fudbaleri Srbije proslavili na prvom olimpijskom nastupu pod tim imenom, četiri godine kasnije u Pekingu, kada su pod vođstvom Miroslava Đukića takođe doživeli sva tri poraza, pljuvali i vređali sudiju (Slobodan Rajković je bio dugo suspendovan zbog toga), svađali se međusobno i vređali...