DŽEK RIČER: BEZ POVRATKA (FILMSKA RECENZIJA)

Naš kolumnista ima predlog za produkciju ovog filma - nađite novog glavnog glumca!

Jack Reacher: Never Go Back (2016)

Režija: Edvard Cvik

Uloge: Tom Kruz, Kobi Smalders

Distributer: Taramaunt

Neverovatan je taj podatak da se svakih 20 sekundi negde u svetu proda jedna knjiga o Džeku Ričeru. Meni je to stvarno nezamisliva računica, ali pošto sam jedan od tih koji je već 20 puta bio deo te statistike, onda je valjda svima jasno koliko sam subjektivan i nemilosrdan po pitanju ovog veličanstvenog akcionog heroja. U svakom slučaju, upravo je ovaj podatak o neverovatnom komercijalnom kapacitetu literarnog serijala i jedini motiv Toma Kruza da uopšte učestvuje u filmskom oživljavanju ovog lika.

Znam da je već opšte mesto to da je jedan Tom Kruz, makar po kriterijumu koji se bavi samo fizičkom pojavom, jednostavno nedostojan i nezamisliv izbor za glavnog heroja, ali ja svejedno ne mogu da ne potegnem taj argument. Znate već, Ričer ima skoro dva metra i gromada je od čoveka, ali prava tragedija za ovu franšizu je to što je Kruzu veći problem bilo ono što je mogao i morao da odglumi. Na kraju je sve pogrešno odigrao. Bezubo, beskrvno i bezopasno.

Ričer je kompleksan lik konceptualno maskiran u minimalizam. To je prva nepremostiva prepreka za Kruzovo poimanje sopstvenog glumačkog zadatka. Ričerov jedini i isključivi motiv je borba za pravdu. On je vitez koji stiže da zaštiti nemoćne i prevarene. Ali ništa ni od toga se ne vidi u Kruzovom Ričeru. Klišei, zbrkane emocije, bajate šale, dosada koju izaziva sama pojava našeg heroja – sve je to nešto što ne postoji u romanima Lija Čajlda. Ni blizu. Čajldova proza je utegnuta, dinamična i na momente eksplozivna. U filmu, sve je smuljano, monotono i neubedljivo.

A baš kao i u prvom filmu, sve počne dobro. U ovom slučaju fenomenalno, spektakularno. Ričer završava prethodni zadatak tako što iza sebe ostavlja 4 jedva pomična tela, a lokalnog šerifa predaje u ruke vojnim vlastima. Demonstracija moći bez miligrama akcije, početak iz snova. Ali odatle sve ide nizbrdo, a Kruz samo dodaje gas.

Narativ prati situaciju opisanu u 18. knjizi serijala. Ričer stiže u Vašington, pre svega vođen željom da upozna Suzan Tarner, sadašnjeg komandujućeg njegove nekadašnje jedinice. Iako sve miriše na odmor i romansu, on ubrzo saznaje da je Suzan u pritvoru, osumnjičena za špijunažu. Naravno, nema opuštanja u Ričerovom životu. Dvoje marinaca strada u Avganistanu od američkog metka – no to je samo početak još jednog Ričerovog obračuna sa stvarnošću.

Mnogo sam se, dakle, loše proveo u bioskopu. Ne da sam nakon prvog filma imao neku osnovu da će sve biti malo inteligentnije urađeno, ali svejedno, nije film morao da bude baš toliko loš. Čak su i lokacije banalne – konačni obračun se dešava u Nju Orleansu u vreme parade tokom Noći veštica. Ali ni tada reditelj (Edvard Cvik) ne uspeva da makar pokrene adrenalin ni kod svog glavnog glumca, a kamoli kod publike.

Kruz nije jedini problem u kastingu, pa tako ni Kobi Smalders ne uspeva da preterano promeni situaciju. Ostatak ekipe je i anoniman i neprimetan, a kad se na to doda i Cvikov neinspirativan vizuelni izraz, onda dobijamo i taj osećaj kao da se radi o poprilično jeftinoj i generičkoj produkciji. Već pomenute fraze i klišei u scenariju i ''već viđene'' akcione scene dodatno upotpunjuju taj osećaj.

No dobro, nisam preterano očajan, štaviše. Ja svakako čekam 21. roman, a Holivud nek smišlja šta će i kako će dalje sa skupo plaćenim pravima za Čajldov serijal, jer ovo mrka kapa da će biti bog zna kako profitabilno. Ko zna, možda neko kreativno rešenje u vidu selidbe na ionako superiornu televiziju, na neki Netflix, recimo, donese i više slobode i zdravog razuma.

Možda je to rešenje, a možda može i jednostavnije od toga. Možda novi glavni glumac?

ocena:

Ja: **


Sve vesti