Kultura sećanja ili kult smrti

Autor:

U našoj balkanskoj stvarnosti, zatrovanoj ratovima, strahovima i mržnjom, ono što se popularno zove suočavanje s prošlošću, najčešće se pretvara u opsednutost istom.

Kultura sećanja ili kult smrti Foto: Siniša Stanić, MONDO/Izložba "Rat sjećanja"

"Treba da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo",  jedna je od najpopularnijih uzrečica, koja se, u različitim varijantama, može čuti prilikom obeležavanja godišnjica stradanja na Balkanu. Političari je najviše upotrebljavaju, ali je ona takođe opšteprihvaćena "mantra" kod mnogih drugih, od verskih vođa do NVO.

Stav je da treba negovati sećanje, a da se zaborav nikako ne sme dopustiti, kako bi buduće generacije bile spasene od ponavljanja grešaka, rata i stradanja, uzrokovanih zlim drugima kojima smo okruženi, ali kojima ipak velikodušno, ali oprezno, treba da praštamo sva stradanja i nesreće koja su nam u prošlosti naneli.

Postavlja se pitanje koliko je takvo praštanje iskreno, a koliko se u stvari radi o iskorišćavanju mrtvih u dnevnopolitičke svrhe i da li je uopšte moguće praštanje bez zaborava.

"Mogu oprostiti, ali ne mogu zaboraviti, drugi je način da kažete - ne mogu oprostiti", rekao je poznati američki teolog Henri Vard Bičer.

U našoj balkanskoj stvarnosti, zatrovanoj ratovima, strahovima i mržnjom, ono što se popularno zove suočavanje s prošlošću, najčešće se pretvara u opsednutost njome, dok kultura sećanja postaje svojevrsni kult smrti

U Banjaluci je nedavno otvorena izložba fotografija "Rat sećanja" na kojoj su prikazane brojne slike spomenika i mesta stradanja u BiH. Izložba je nastala kao deo projekta "Ratni spomenici u BiH od 1991", a koji su uradili članovi Centra za nenasilnu akciju (CNA) Sarajevo-Beograd.

Sećanje na zaboravljenog heroja, Petra Bojovića

Ukupno je obuhvaćen 81 spomenik. Autori istraživanja bili su revnosni, pa su zabeležili i "spomenike koji ne postoje", tj. neobeležena mesta stradanja. Svi posetioci na otvaranju, uz zakusku i koktel, dobili su i besplatno super-kvalitetnu debelu publikaciju s fotografijama i opisima navedenih spomenika.

Hipoteza s kojom je CNA ušao u istraživanje jeste da nam je kultura sećanja jednostrana i etnocentrična, odnosno da se u spomenicima ogleda etnička podeljenost društva, koja uzrokuje različita i suprostavljena sećanja na rat i prošlost.

"Spomenici interpretiraju prošlost na način koji isključuje sve ostale strane, govore samo o stradanju jednog naroda, dok se stradanje drugih ili negira ili ne spominje…"

"Neki od tih spomenika su ispunjeni nečim što me je posebno uplašilo, a to je takozvani 'pravednički gnjev'. To je nešto što može dovesti do toga da se nepravda koju ćemo počiniti ka drugome može prihvatiti ili ne osuditi", rekao je na otvaranju ove izložbe fotograf Nedžad Horozović.

rat sjećanja, izložba Foto: Siniša Stanić, MONDO/Izložba "Rat sjećanja"



Autori izložbe i istraživanja smatraju da se po spomenicima u BiH može primetiti da postoji takmičenje u tome ko je više stradao, kao i da je važnije pamtiti ko je neprijatelj nego ko su stradali.

Iz CNA navode da im je namera da se na ovaj način pokrene dijalog o mogućnostima pronalaženja novih modela memoralizacije, tj. svojevrsnog "korigovanja" sećanja.

Smatraju i da osim postojećih spomenika treba napraviti i neke nove."Kada bi jedna zajednica podigla spomenik onima koji su stradali od zločinaca iz redova te zajednice, to bi bio i te kakav korak ka pomirenju", smatraju u CNA.

Jasno je da se i ovo istraživanje i inicijativa uklapaju u matricu "praštanja, pomirenja, ali nikako zaborava", jer "nije moguće zaboraviti pretrpljene užase pošto će nas duhovi iz prošlosti stalno proganjati".

A, da li je zaboravljanje zaista toliko loša ideja?

Priča oko spomenika uvek je na Balkanu povezana sa svojevrsnom "indoktrinacijom" istorijom, koja kreće još od osnovne škole. Svaki zasebni školski sistem interpretira događaje iz prošlosti potpuno jednostrano, različito i često dijametralno suprotno, a udžbenici su puni krvi, stradanja, osvajača, žrtava... U obavezan program prilikom školovanja uvode se ekskurzije na mjesta stradanja, masovne grobnice.

Kad imaš deset godina, a padaju bombe...

Interesantno je uporediti takav odnos prema istoriji s onim koji su prema njoj imali stari Egipćani.

"Istorije Egipta bavile su se isključivo ciklusima Nila, dinastičkim sitnicama i nabrajanjem ritualnih obreda. Bune, ratovi i nemiri uopšte nisu pominjani. Bili su dovoljno pametni da prećutkuju zlo. I zato su trajali hiljadama godina", napisao je u knjizi "Tušta i tma" Svetislav Basara.


S druge strane, čini se da se da se na Balkanu, osim ratova, zločina i pokolja ništa drugo i ne pamti. U pitanju je, slažu se mnogi, morbidna propaganda, koja na svakodnevnom, nesvesnom nivou budi mračne porive, raspiruje sebičnost, mržnju i nasilje. Na delu je umesto pamćenja - čisto zlopamćenje.

Potpuni zaborav je, naravno, nemoguć, ali je moguće umesto mrtvih malo više se posvetiti živima, i umesto ružnih dati šansu lepim sećanjima.

Šta kažu psiholozi...

Fenomen kolektivnog sećanja u društvima u konfliktu je istraživan u socijalnoj psihologiji, pogotovo na područjima gde su na sceni dugotrajni politički ili ratni sukobi, poput Izraela, Kosova, BiH ili Severne Irske.

"Istraživanja pokazuju da u ovakvim konfliktnim društvima između ostalog vladaju uverenja o pravednosti vlastitih i nepravednosti ciljeva druge strane, sopstvenoj viktimizaciji, i pretjeranom naglašavanju pozitivne slike o sopstvenoj grupi. Ovi skupovi uverenja se prenose transgeneracijski.

Postojanje ovakvih uverenja i sećanja u vremenima otvorenog konflikta pomažu ljudima da psihički lakše izdrže život u takvim uslovima. S druge strane, u mirnodopskim uslovima ova uverenja, istraživanja pokazuju, ne doprinose popravljanju međugrupnih odnosa, već naprotiv - postaju barijera pomirenju", rekao je za MONDO profesor socijalne psihologije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci Vladimir Turjačanin.

Na kraju, umesto zaključka, pročitajte šta je o ovoj temi napisao pisac Meša Selimović:

"Ne vredi pričati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zverstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. NAJBOLJE JE ZABORAVITI, da umre ljudsko sećanje na sve što je ružno, i da deca ne pevaju pesme o osveti..."

(MONDO, SINIŠA STANIĆ)

Sve vesti