Škotska je VOLELA Srbiju i njene dečake

Još jedna diriljiva priča iz Prvog svetskog rata, o DOBRIM LJUDIMA Škotske, koji su prigrlili srpske dečake izbegle iz Srbije.

58
A- A A+
Srbi, Škotska, Srbi i škotska, prvi svetski rat Foto: High School of Dundee/MONDO Stoje: Filipović, Stevović, Matić, Jovanović. Sede: Stamenković, Orović, Dimitrijević, Bošnjaković, Brkić.

Bio je 20. januar 1917. godine kada je voz stao na stanici u Dandiju. Među putnicima je bila i grupa od 10 srpskih dečaka, starosti od 15 do 17 godina. Došli su u Škotsku, koja ih je dočekala raširenih ruku.

To je bio njihov prvi dodir sa Škotskom, u kojoj će provesti naredne dve i po godine...

Pre 100 godina, Srbija je bila u vihoru rata, nemaštini, gladi... Srbija je patila, krvarila. Mnogo je onih koji nisu imali sreću da dočekaju kraj stradanja i užasa. Srećom, Srbija je oduvek imala prijatelje. Uvek je bilo dobrih ljudi, a Škotska je prigrlila srpsku decu, siročad koja je bežala preko vrleti i prolazila golgotu da bi stigla u mirnije, srećnije, bezbrižnije krajeve.

Srpska vojska je prolazila golgotu, ali nije odustajala. Iscrpljeni, gladni, srpski vojnici su prelazili planine da bi se domogli Krfa, gde su skupili snagu za Solunski front. Do kraja rata, poginulo je 125.000 srpskih vojnika i čak 650.000 civila, uključujući veliki broj dece.

Mnoga deca koja su preživela ostala su siročad. Neka od njih spas su našla u inostranstvu, gde su im dobri ljudi pomogli da ublaže svu patnju kroz koju su prošli.

Početkom ove godine pisali smo o grupi srpskih dečaka koja je završila u Edinbirgu. Ti dečaci su tamo učili, odgajani, a naučili su i da igraju ragbi. I dan dana su školi koju su pohađali postoji sećanje na njih. Reč je o srpskim Heriotersima.

A ovo je druga priča, priča o drugim srpskim dečacima, koji su takođe preživeli Prvi svetski rat zahvaljujući dobrim ljudima u Škotskoj. Oni su bili u Dandiju, a škola koju su pohađali namerava da 20. januara 2017. godine obeleži 100 godina od njihovog dolaska u taj grad.

Javnost u Velikoj Britaniji, naravno, bila je upoznata se dešavanjima na Balkanu. U medijima se Srbija pominjala kao "srčani mali saveznik", a mnogi Britanci su pomagali na razne načine - slanjem humanitarne pomoći, odlaskom u Srbiju, pomaganjem u bolnicama...

Bol i patnja koju je preživljavala Srbija, čula se i do Škotske. I škotski grad Dandi se uključio u prikupljanje pomoći. U tom gradu je 21. maja 1915. godine organizovan Dan srpske zastave, kada je prikupljeno 788 funti, što je za ono vreme bila ogromna suma novca. Istovremeno, u Dandiju je prikazivan i srpski film "Bratstvo" ("Brotherhood") o deci koju je rat napravio siročićima, što je dodatno "pojačalo" simpatije stanovnika Dandija prema Srbiji.

Tokom Prvog svetskog rata u Londonu je bio osnovan Srpski dobrotvorni fond, sa idejom i namerom da pomaže Srbima koji su u Velikoj Britaniji.

Industrijalista Džordž Bonar kupio je kuću u Dandiju i odmah je poklonio tom Fondu
, koji je kuću pretvorio u novi dom za srpske dečake. Sve troškove snosila je lokalna zajednica, kroz donacije i druge vreste pomoći.

"Ti dečaci će za dve godine završiti školovanje i čim se vrate u Srbiju moći će da pokrenu posao, da prenose znanje. Gradski komitet Dandija za pomoć Srbiji uveren je da će dečaci osetiti svu toplinu građana Dandija... i da će ovo zaista biti od istinske nacionalne važnosti za Škotsku. Tragedija u kojoj se nalazi Srbija i njen herojski narod moraju da računaju na našu snažnu podršku", pisalo je u članku u lokalnoj štampi, koji je objavljen 9. decembra 1916. godine.

U Veliku Britaniju su stigla 32 dečaka. Deo njih je otišao u London, deo u Kembridž, Glazgov, Edinburg, a njih 14 u Dandi. Nije prošlo mnogo, a srpski dečaci već su stekli simpatije svih u tom gradu. Rado su učestvovali u akcijama Crvenog krsta, pojedini su bili odlični sportisti... 

Rektor srednje škole u Dandiju, doktor Džon Holidej, prikupljao je podatke o grupi srpskih dečaka i apeluje na njihove rođake da kontaktiraju školu kako bi ih ugostila na proslavi 100. godišnjice dolaska dečaka u Dandi.

KO SU BILI TI SRPSKI DEČACI?

Srbi, Škotska, Srbi i škotska, prvi svetski rat Foto: High School of Dundee/MONDO


Domaćini su mislili na sve, naravno i na to da dečaci dolaze iz Srbije, dakle bez znanja engleskog jezika, pa im je i to obezbeđeno. Škotsko odeljenje za obrazovanje donelo je odluku da deci bude omogućeno besplatno školovanje u Srednjoj školi u Dandiju.

Tokom otvaranja srpskog hostela u kojem su odseli dečaci organizovana je prava proslava. Bilo je to 11. marta 1917. godine, a dečaci su za više od 140 zvanica otpevali srpsku himnu, odigrali kolo. Za dobročinstvo i gostoljubivost, u ime dečaka se zahvalio Božidar Ostojić, koji je rekao da se nada da će, kada završe školovanje, moći da se vrate u Srbiju i pomognu svom narodu i državi.

NJIH JE DANDI "USVOJIO"

Dušan Bošnjaković, Brkić, Miodrag Dimitrijević, Lj. Filipović, Milenko Matić, Vladimir Orović, M. Jovanović, Božidar Stevović, Stamenković, Radomir Đorđević, Vladimir Samorović, Dušan Simonović, Branislav Radosavljević, Mihajlo Ranđelović, Stojan Bralović, Božidar Ostojić.

Srpski dečaci su brzo postali miljenici stanovništva. Učestvovali su u mnogim dobrotvornim akcijama u Dandiju, zahvaljivali su se na svemu što im je pruženo. Sami su govorili da žele što više da uče kako bi stekli što više znanja i pomagali Srbiji. Osmorica dečaka su kasnije upisala Univerzitet u Glazgovu.

Jedan od njih, Kragujevčanin Miodrag Dimitrijević (rođen 28. jula 1899. godine), uspešno je upisan na studije mašinstva (mehaničke nauke) na koledžu “Triniti“ u Kembridžu u novembru 1918. godine. Diplomirao je 1922. godine i vratio se u Srbiju. Dimitrijević je igrao ragbi, a u sezoni 1917/18. osvojio je nekoliko poena za školski tim, o čemu je čak pisao školski magazin, gde je opisan kao jedan od "naših najvažnijih kvoterbekova". Preminuo je 1945. godine, veoma mlad, u 46-oj godini.

U školskim izvorima pominje se još jedan od srpskih dečaka - Lj. Filipović. Kada je organizovano veče Književnog dečačkog udruženja, svi dečaci dobili su uloge. Filipoviću je pripalo da glumi Čerčila. Takođe je napisao i esej za školski magazin u kojem je opisivao svoje strašno putovanje i putovanje svog drugara kada su bežali iz ratom pogođene Srbije. On je takođe bio i "srpski violinista velikog talenta, čiji je značaj ostavio traga u javnosti Dandija“.

Vladimir Orović, koji je takođe igrao ragbi u timu srednje škole, i njegov prijatelj Vladimir Samorović, otišli su te godine u Glazgov. “Kurijer“ je izvestio da "gospodin Orović ima svoj inženjerski biznis u Jugoslaviji, dok je gospodin Samorović agent centralne Evrope za britansku industriju. Ostali iz Dandija postali su preduzetnici, doktori, pravnici, dok je jedan otišao na Kembridž i da ima brilijantnu karijeru kao glavni čovek velike jugoslovenske fabrike“.

Ostalo je zabeleženo ("Kurijer", 30. jun 1938. godine), da je Orović, koji je već bio ostvareni poslovni čovek, donirao ZNAČAJNU SUMU novca srednjoj školi u Dandiju, istoj onoj koju je pohađao, kako bi i na taj način iskazao zahvalnost za sve što mu je tamo pruženo. I njemu, i svim srpskim momcima.

Pojedini dečaci, sada već zreli muškarci, ostali su u kontaktu sa ljudima iz Dandija, profesorima. Sačuvano je pismo koje je Radomir Đorđević poslao nastavnici Flori Lokars 1937. godine iz kojeg se saznalo da radi kao NASTAVNIK u Beogradu, da je oženjen i ima tri kćerke.

ZAVRŠETAK OVE DIRLJIVE STORIJE


Posle uspešne dve i po godine školovanja, hostel u kojem su bili smešteni srpski dečaci, sada već momci, zatvoren je tokom prve polovine 1919. godine. Na zvaničnoj ceremoniji zatvaranja, ironično baš 28. juna kada je pet godina pre toga Gavrilo Princip ispalio metak u Franca Ferdinanda, hostel je bio zatvoren.

U lokalnom "Kurijeru" tada je osvanuo naslov: "Doviđenja, srpski dečaci!".

Jedan od onih koji je značajno doprineo da dečaci dođu na školovanje u Škotsku, Džordž Bonar, tom prilikom je izjavio: "Ponašanje ovih dečaka sve ovo vreme bilo je izvrsno. Ničim nisu ugrozili i ukaljali ime svoje zemlje. Naprotiv!".

Štampa je prenela reči zahvalnosti Dimitrijevića, uz opasku da je "bio veoma duhovit i da je govorio na zadiviljujućem engleskom jeziku".

Zanimljivo, nameštaj koji su koristili momci iz Srbije, potom je dat na aukciju, po simboličnim cenama. Mnogi su želeli da poseduju te stvari!

Uloga Dandija, grada koji je ovim dečacima bio i otac i majka tih ratnih godina, možda nije bila velika široko posmatrano, ali je svakako bila i te kako značajna za istoriju i život Srbije i Srba, ali i Škotske i Škotlanđana.

Gradske vlasti su dale energiju, entuzijazam i pokazale odlučnost, a stanovništvo veliku toplinu, humanost, iako ni u tom gradu tada nisu cvetale ruže i mnogi su živeli na ivici bede.

Nema sumnje da je Dandi, kao i mnogi drugi gradovi, koji su prigrlili srpsku decu, siročiće, značajno doprineli očuvanju srpske inteligencije, koja je, maltene, bila zbrisana u užasu rata. Dimitrijević, Orović, Đoršević, Filipović i svi ti dečaci koji su se školovali u Velikoj Britaniji i drugim zemljama, sačuvali su "baklju" civilizacije i srpske inteligencije.

Zato, Dandi, VEČNO TI HVALA!
-----------------------------------

***MONDO se zahvaljuje gospodinu dr Džonu Halideju na pruženim podacima i svesrdnoj pomoći da ova priča bude objavljena. Apelujemo na rođake ovih Srba da se jave redakciji MONDO kako bismo pomogli gospodinu Halideju da nastavi da prikuplja podatke o ovim ljudima.

MONDO would like to thank Dr John D. Halliday for all the information he provided to make this story possible.

Sve vesti