Ukradoše mi srce danas (FOTO)

Odmah da se razumemo, ako ne volite mačke, vi ste na gubitku. Ali, bez i najmanje namere da menjam bilo čiji pogled na svet, i bez ikakvih ambicija da započinjem bilo kakvu diskusiju na temu "pas ili mačka", evo kako stoje stvari.

Ne i kod moje babe, doduše, ali lokalna populacija mačaka je evoluirala u tom nepoverljivom smeru, i naći mačku koja je bila raspoložena da se mazi u Srbu i bližoj okolini bilo je ravno nemogućoj misiji.

Naravno, kako sam odrastala, vežbala sam veštine pregovaranja, pokušavajući da iskukam roditeljima dozvolu da u kuću dovedem mačku. Oni su se držali politike da "životinje nisu za stan", i to je tako trajalo negde do moje 22. godine. (Sad kad se osvrnem, to kao da je bilo pre sto godina.)

U međuvremenu, ja sam odustala od uzaludnih pokušaja i živela za dan kad ću živeti sama. I imati mačku, jasno.

A onda, jednog dana, nije mi bilo dobro... Migrena do povraćanja, smeta mi svetlo, smeta mi zvuk, sopstvena koža mi smeta. I moj otac koji ulazi u kuću, ulazi u moju sobu i kaže "uzmi ovo, stavi na mesto". Ja mu govorim da mi nije dobro, da sam stavi aktovku na mesto, on insistira i ja na kraju ustajem (tako sam vaspitana, nema neću kad ti otac nešto kaže, pa taman dušu ispovraćala) i uzimam tašnu i... čujem nešto iznutra.

Da ne dužim priču, ispostavilo se da su moji roditelji tad, kad sam ja uveliko odustala, kad baba koja mi je držala stranu i navijala da uzmemo mačku više nije bila sa nama, odlučili da je došao trenutak da se mačka nabavi.

Đuku su nabavili od mog drugara iz kraja, ponosnog vlasnika mačora Đure koji je godinama carevao Fruškogorskom ulicom, i uopšte, "Palasom" (ko je išao u školu "Braća Ribar" znaće o čemu pričam, ko nije, žalim slučaj). Taj mačak je, uprkos ožiljcima i činjenici da je imao jedno i po uvo, pošto mu je pola uveta otkinuo neki pas kojeg je na kraju ipak naterao u beg, bio jedna duša od mačke.

Elem, Đuka je pokupio sve plemenite osobine oca mu Đure i mame Micike. One koje je voleo, voleo je beskrajno. One koje nije voleo, ignorisao je tako postojano, da je moje srce bilo ispunjeno ponosom. Ti koje nije voleo, bili su, igrom slučaja, uvek i oni koje ja nisam volela.

I tako nam je život postao bolji, ispunjen predenjem i maženjem, najrazmaženijeg mačora kojeg možete da zamislite. Ma, bio je verovatno i gori od toga. Svojeglav i prznica, meka srca, nečujnog koraka...

Svima onima koji kažu "mačke ne umeju da vole" imam da kažem samo da je, dok sam ležala nepokretna, mesecima, posle povrede kičme, taj mačor odlazio od mene samo da ode u toalet. Hrana i voda stavljene su mu u dno mog kreveta kad smo shvatili da neće jesti da se ne bi odvajao od mene.

I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, dok nije dočekao da se zaleti ispred mene, i gleda me s drugog kraja hodnika, kad sam prvi put ustala i uz pomoć štaka napravila par koraka. Toliko o tome da mačke ne umeju da vole.

A onda se razboleo. Operisan je jednom, naš dobri, dragi Neša veterinar poklonio nam je svima još šest meseci ljubavi. Drugi put nije mogao da uradi ništa.

Imala sam 28 godina. I rastajala sam se sa dušom kad je taj mačor umro.

I dugo, dugo nisam mogla da zamislim da bih ikada mogla ponovo da imam mačku. Lojalna sam osoba, duboko verujem da ljubav ne umire kad umre onaj koga smo voleli, i to u mom svetu važi i za životinje.

I prošle su godine od tada. Nisam uzela drugu mačku. Ali...

Postala sam mama. I rodila sam malog mačkoljupca. Tako je nekako ispalo. Toga sam postala svesna jednog letnjeg dana kad sam sela u baštu kafića u ulici. Dorćol, bašta prazna, pre podne je, neki radni dan, konobaru dosadno, prišao da popriča sa bebom.

D u kolicima, brblja, lista neku slikovnicu sa životinjama, onako, bebeći se smejulji, kao priča sa mnom... I pita ga konobar šta to ima, gleda knjižicu i kreće redom 'kako kaže pače', D kaže, 'kako kaže pile'... i tako redom, kako kaže maca... Sve ok, konobar pita, D odgovara, ja se smejem, srećna sam, a malo sam i ponosna (kao i svaka mama), dok ne dođoše do kuce. 'Kako kaže kuca', D ga gleda. 'Kako kaže kuca'... Ništa.

I tu mi sine.

Meni NIKAD nije palo na pamet da mu kažem 'kako kaže kuca'. Počnem da se smejem, D se smeje (iako pojma nema zašto, ali mala deca se tako lepo i tako često smeju - tek onako), i konobar se smeje iako ne kapira. Kažem mu ja kad sam se povratila da dete ne odgovara jer mu niko u njegovom malom životu nije rekao kako kaže kuca. Eto. (Nije da ne volim pse. Volim ih, samo ih ne razumem.)

I tu shvatim, gotovo je. Imaću mačku, ponovo.

To je bilo pre dve godine. Mačku još nemamo. Ali, sad znam da čekamo samo da D još malo poraste. Mačka, dakle, stiže u moj, naš u stvari, život ponovo - 2017. Tako sam rešila.

A danas, na Mrnjau festu koji je bio održan u Domu omladine u Beogradu, ukrade mi srce mejn kun. Tako da sam čvrsto odlučila sledeće: celog ovog proleća koje dolazi, gledaću pažljivo. Zaviriću u svako dorćolsko dvorište. Ispod svakog automobila, ako mi se samo učini da čujem da me neko doziva. U svaki podrum.

Stvarno ću gledati i slušati. Ako me izabere neko mače, postaće dorćolska kućna mačka. Ali, moraće ono da izabere mene, tako da vidim da želi da ide sa mnom. Da me pogleda tako da prepoznam tračak Đuke u njemu. Odsjaj mladog Meseca u tim bademastim očima. Ako se ne prepoznamo do zime, neko dorćolsko mače i ja... Mejn kun neka bude.

P. S. Ako se pitate šta je, pobogu, mejn kun, evo:

A evo i galerije sa Mrnjau festa. Ako vam se dopada - prošetajte se do Doma omladine Mrnjau Fest će biti otvoren za posetioce i u nedelju od 11:00 do 18:00. Kreativne radionice i programi za decu počinju u 12:00.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.