Od Bregzita, preko puča u Turskoj, borbe za Alep, pa sve do Donalda Trampa... Pogledajte koji događaji su obeležili godinu za nama.
1. DONALD TRAMP
Milijarder, investitor u nekretnine, rijalti zvezda i politicki autsajder Donald Tramp izabran je u novembru za predsednika SAD, izazvavši jedan od najvecih polickih šokova u skorašnjoj americkoj istoriji. Na obecanjima da ce rasturiti vašingtonski establišment i vratiti radna mesta u industriji, republikanski kandidat je pobedio osvojivši vecinu elektorskih glasova, premda je njegova rivalka iz Demokratske partije Hilari Klinton dobila skoro tri miliona glasova više na nacionalnom nivou. Tramp je od pocetka izbornog ciklusa smatran autsajderom, i u trci za nominaciju Republikanske partije, i posle na generalnim izborima. Uprkos neodmerenim izjavama o Meksikancima i imigrantima, hvalisanju o napastvovanju žena, uvredama na racun svih koji bi mu se suprotstavili i nejasnim politickim smernicama, Tramp je na kraju pobedio. Klinton je sve vreme vodila u vecini anketa, ali je desetak dana uoci izbora FBI objavio da obnavlja istragu o spornim imejlo vima Hilari Klinton dok je bila državna sekretarka. Do izbora je, ipak, povratila prednost u anketama, ali je Tramp "boljom igrom na terenu" došao do vecine elektorskih glasova. Mada je ublažio vecinu svojih stavova iz kampanje, Tramp ostaje pri najavi da ce poboljšati odnose s Rusijom, što bi moglo da preoblikuje sveukupne odnose u svetu - od Ukrajine i Sirije, pa do NATO i Evropske unije.
2. BREGZIT
Britanci su na referendumu 23. juna izglasali izlazak iz Evropske unije, izazvavši veliki potres u Evropi, svetu, ali i na finansijskim tržištima. Zasad je, medutim, jedino sigurno da je 51,89 odsto biraca glasalo za izlazak iz EU, dok je sve ostalo nepoznanica - kada ce se to desiti, pod kojim uslovima i da li je u pitanju baš toliko dramaticna odluka kao što se u prvi mah cinilo. U meduvremenu su se strasti stišale, a berze oporavile. Premijerka Tereza Mej, koja je došla na celo vlade pošto je Dejvid Kameron podneo ostavku zbog neuspeha na referendumu, još nije izložila strategiju za pregovore o "razvodu" od EU, pod izgovorom da bi to oslabilo pregovaracku poziciju Londona. Mej je najavila formalni pocetak pregovora u martu, s ciljem da se oni završe za dve godine. U pregovorima je glavno pitanje da li ce Velika Britanija moci da zadrži pristup jedinstvenom tržištu EU, što se u Briselu uslovljava prihvatanjem ostalih temeljnih sloboda, medu kojima je sloboda kretanja. Ako bi London prihvatio te uslove, postavlja se pitanje zašto uopšte izlazi iz Unije, kada je ogranicenje migracija bio glavni motiv antievropskih populistickih snaga. Neizvesnosti oko Bregzita doprinosi i odluka suda da parlament mora da da konacnu rec o izlasku iz EU, pa se sada o tome vodi spor na najvišem sudu, što bi moglo da pomeri rok vlade za pokretanje pregovora s EU.
3. POKUŠAJ DRŽAVNOG UDARA U TURSKOJ
Deo turske vojske pokušao je državni udar u noci izmedu 15. i 16. jula, ali su se snage odane predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu brzo konsolidovale i ugušile pobunu posle cega je usledila represija nad Erdoganovim protivnicima. Epilog je 290 mrtvih u sukobima pucista i snaga lojalnih režimu i na desetine hiljada uhapšenih i otpuštenih. Pobuna dela vojske koja je izvela borbene avione i helikoptere izazvala je paniku na ulicama Ankare i Istanbula. Pucisti su napali Parlament i Predsednicku palatu. Sa odmora u Marmarisu, Erdogan poziva gradane da se odupru "pokušaju puca" izlaskom na ulice i 16. jula ujutru vraca se u Istanbul i osuduje "izdaju" pucista koje optužuje da su povezani s njegovim bivšim saveznikom, propovednikom Fetulahom Gulenom koji živi u SAD. Posle propasti puca, Erdogan je od Vašingtona tražio Gulenovo izrucenje. Cistke se sprovode u pravosudu, medijima, prosveti i vojsci gde je smenjena gotovina polovina generala. Uhapšeno je oko 35.000 ljudi, a 76.000 je otpušteno. Erdogan je govorio i o ponovnom uvodenju smrtne kazne, što su osudile Evropska unija i NATO, a 20. jula je uveo vanredno stanje.
4. BORBE ZA ALEP
Sirijska vojska proglasila je krajem decembra pobedu u najvecem gradu u Siriji Alepu, u kojem su vodene najžešce borbe u petogodišnjem gradanskom ratu. Borbe u kojima su ucestvovale lokalne, regionalne i medunarodne snage, pobunjenici i ekstremisti Fronta Fateh al Šam, bivšeg ogranka Al Kaide, trajale su cetiri godine s kulminacijom u novembru 2016. Sirijska vojska lojalna predsedniku Bašaru al Asadu, koga podržavaju Rusija i šiitske jedinice pod uticajem Irana, pokrenula je 15. novembra ofanzivu za oslobadanje istocnog dela grada, od 2012. pod kontrolom pobunjenika, a od februara 2016. i pod opsadom i konstantnim vazdušnim napadima sirijske i ruske avijacije. Ofanziva je pocela posle više privremenih prekida vatre koje je od 17. oktobra jednostrano uvodila Rusija radi evakuacije civila. Pobunjenici, koje podržavaju SAD i zapadne zemlje, Turska i Saudijska Arabija, vodili su od 28. oktobra borbu za razbijanje opsade, ali ih je sirijska vojska zaustavila, nudeci im rok od 24 casa za predaju, što su odbili i direktno dali povod za ofanzivu. Gubitak Alepa veliki je poraz pobunjenika, dok je za sirijsku vladu najveca pobeda od pocetka rata zapocetog u martu 2011. godine. U tom sukobu je stradalo više od 300.000 ljudi, dok je nekoliko miliona primorano da napusti domove.
5. OFANZIVA PROTIV ISLAMSKE DRŽAVE U IRAKU
Ofanziva iracke vojske za oslobadanje Mosula, drugog po velicini irackog grada, pocela je 17. oktobra, dve godine pošto je pao u ruke Islamske države. Oslobadanje Mosula moglo bi dovesti do proterivanja Islamske države iz Iraka, cime bi džihadisti bili ograniceni na Siriju, gde se nalazi i Raka koju su proglasili za prestonicu svog kalifata. Mosul je bio medu prvim gradovima koje su zauzeli islamisticki ekstremisti, a postao je poslednje urbano uporište Islamske države u Iraku. Pored iracke vojske i snaga SAD koje daju podršku iz vazduha, u ofanzivi na Mosul ucestvuju široka koalicija lokalnih snaga - kurdske pešmerage, sunitski plemenski borci i šiitske naoružane grupe - koje su u prošlosti bile u sukobima, pa se postavalja pitanja održivosti jedinstva tih grupa. U prvim sedmicama ofanzive ostvaren je veliki i brz napredak, ali je pocetkom novembra nalet zaustavljen. Bombaši samoubice i snajperisti Islamske države, barikade na putevima, veliki broj civila zarobljenih u delovima grada, ali i loše vreme i slaba vidljivost usporavali su iracke snage. Veliki deo grada, infrastruktura, aerodrom, zgrade i cetiri od pet mostova uništeni su u borbama. Mosul je pre pada u ruke Islamske države imao oko 2,5 miliona stanovnika, a procenjuje se da je u njemu do pocetka ofanzive ostalo oko 1,5 miliona ljudi. Sve više njih ostaje bez pristupa hrani i cistoj vodi, a mnogi postaju žrtva islamistickih ekstremista. Nema preciznih izveštaja koliko je do sada teritorije oslobodeno, a iracke vlasti ne objavljuju ni informacije o broju žrtava. Bitka za Mosul krajem godine je ušla u treci mesec, s nejasnim procenama koliko ce još trajati. Pad Mosula smatrao bi se porazom Islamske države u irackom delu proglašenog kalifata.
6. TERORIZAM U EVROPI
U teroristickim napadima kojima su meta bili civili u velikim gradovima Evrope tokom 2016. godine stradalo je na stotine ljudi. U sinhronizovanim napadima bombaša samoubica 22. marta u Briselu poginule su 32 osobe i povredeno više od 300, a napad na grad koji je sedište evropskih institucija ocenjen je kao napad na demokratsku, ujedinjenu Evropu. Na francuski nacionalni praznik, 14. jula, 86 ljudi je poginulo u Nici kada je kamion uleteo medu šetace na prepunoj promenadi. Odgovornost za napad preuzela je Islamska država. U trostrukom napadu takode pripisanom Islamskoj državi 28. juna na medunarodnom aerodromu u Istanbulu ubijeno je 47 ljudi. U eksploziji automobila bombe kraj stadiona Bešiktaša 11. decembra poginule su 44 osobe, a napad se pripisuje kurdskim pobunjenicima. U Ankari je 19. decembra ubijen ruski ambasador dok je govorio na otvaranju izložbe, pošto je bivši pripadnik turske policije na njega ispalio više metaka sa leda uzvikujuci "Alahu akbar". Istoga dana kamion koji je uleteo u masu na božicnom vašaru u Berlinu usmrtio je 12 ljudi, a povredio 48, Islamska država preuzela je odgovornost za napad, a osumnjiceni za napad je ubijen posle nekoliko dana u sukobu s italijanskom policijom u Milanu.
7. UMRO FIDEL KASTRO
Voda kubanske revolucije Fidel Kastro umro je 25. novembra u 90. godini u Havani, a njegova smrt simbolicno je oznacila kraj jedne epohe. Revolucionarna ikona, jedna od najpoznatijih i najkontroverznijih figura 20. veka, iako se pre gotovo deceniju povukao s funkcije, iz senke je ucestvovao u politickom životu zemlje. Na funkciji ga je 2008. nasledio brat Raul Kastro koji je je pokrenuo niz reformi još za Fidelova života. Promene su dovele i do otopljavanja odnosa sa SAD 2014. i normalizacije diplomatskih odnosa dve zemlje 2015. Posle Fidelove smrti trend obnavljanja odnosa sa Zapadom makar simbolicno je ubrzan – sredinom decembra potpisan je sporazum s americkim tehnološkim gigantom Guglom koji ce omoguciti normalno korišcenje interneta na ostrvu, dok je s Evropskom unijom potpisan prvi dokument - sporazum o politickom dijalogu i saradnji. Buducnost odnosa sa SAD ostaje medutim otvorena, jer novoizabrani predsednik Donald Tramp ima
rezerve prema dosadašnjoj politici Vašingtona. Kastro je na celo Kube došao posle revolucije 1959. godine i posle prvih problema u odnosima sa SAD okrenuo se Sovjetskom Savezu i u zemlju uveo komunizam. Kuba je tako gotovo pola veka bila jedno od žarišta hladnog rata, s raketnom krizom 1962. kada je svet bio na ivici nuklearnog rata.
8. SPORAZUM VLADE U BOGOTI I FARK-a
Pedesetogodišnja pobuna Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARK), u kojoj je poginulo više od 220.000 ljudi, završena je u novembru sporazumom o prekidu vatre s kolumbijskom vladom. Gerilski pokret inspirisan marksizmom i lenjinizmom poceo je kao poljoprivredna zajednica sa zalaganjem za veca prava i kontrolu nad zemljom. FARK je osnovan 1964. kao oružano krilo Komunisticke partije, ali je polako poceo da se finansira otmicama i iznudama, kao i oporezivanjem trgovine narkoticima, ali i samom njihovom proizvodnjom i distribucijom. Sporazum o prekidu vatre postignut je pošto su snage bezbednosti pojacale borbu protiv FARK-a i mnoge gerilske vode ubijene. Zbog zalaganja za sporazum s FARK-om iz septembra predsednik Kolumbije Huan Manuel Santos dobio je Nobelovu nagradu za mir, ali je taj sporazum odbijen na referendumu. Izmenjeni sporazum s ustupcima opoziciji kolumbijski Kongres je odobrio krajem novembra, cime je završ
ena jedna od najdužih pobuna u svetu.
9. BOB DILAN DOBIO NOBELA ZA KNJIŽEVNOST
Nobelov komitet dodelio je ove godine nagradu za književnost rok muzicaru i pesniku Bob Dilanu, što je izazvalo podeljene reakcije. Mada je više uglednih književnika pohvalilo odluku, mnogi su rok muzicaru osporavali pravo da dobije najprestižniju književnu nagradu. Dilan je, medutim, i ranije bio u konkurenciji za Nobelovu nagradu za književnost, dok deo kritike istice da njegove pesme imaju literarni kvalitet nezavisno od muzike i da se sasvim opravdano mogu svrstavati u poeziju. Nobelov komitet je u obrazloženju nagrade naveo da je Dilan nagraden za "stvaranje novih poetskih izraza u okviru velike americke pesnicke tradicije". Niko, medutim, danima nije znao šta o tome misli Dilan, a Švedska akademija, koja dodeljuje nagrade, nije mogla da stupi u kontakt s njim. Americki kantautor je dvonedeljno cutanje prekinuo rekavši da "veoma ceni tu cast" i da ga je "vest o Nobelovoj nagradi ostavila bez reci". Dilan, ipak, nije došao na tradicionalnu ceremoniju urucenja 10. decembra u Stokholmu navodeci da ima druge obaveze. Bob Dilan, roden kao Robert Alen Cimerman, nastavio je tradiciju americkih narodnih pesnika s temama socijalnih nejednakosti, religije, politike i ljubavi. Roden je 1941. u Minesoti u jevrejskoj porodici srednje klase, a kao tinejdžer je svirao u razlicitim grupama. U Njujork se preselio 1961. godine, a u narednim godinama je izdao više muzickih albuma s ogromnim uticajem na popularnu muziku.
10. ANTONIO GUTEREŠ, NOVI GENERALNI SEKRETAR UN
Bivši portugalski premijer i dosadašnji visoki komesar UN za izbeglice (UNHCR) Antonio Gutereš (66) izabran je za novog generalnog sekretara UN. Gutereš, inženjer po struci, umereni je socijalista, katolik, proevropski orijentisan i priznat kao osoba s kojom je moguc dijalog o raznim pitanjima. Ban Ki Mun, kome krajem godine istice drugi i poslednji petogodišnji mandat ocenio je da je Gutereš najbolji izbor i da ce mu znacajno iskustvo pomoci da vodi UN u kljucnim trenucima. Gutereš je izabran posle nekoliko rundi neformalnog izjašnjavanja o kandidatima i tajnog glasanja u Savetu bezbednosti. Njegov izbor u neku ruku se doživljava kao iznenadenje buduci da se ocekivalo da ce na celo svetske organizacije, po nepisanom pravilu geografske rotacije koje se do sada uvek poštovalo, stati kandidat iz Istocne Evrope. Ocekivalo se, takode, da ce biti izabrana žena jer su UN do sada uvek predvodili muškarci. Medu favoritima u trci za izbor novog generalnog sekretara UN bili su, pored Gutereša, bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremic, šef slovacke diplomatije Miroslav Lajcak i šefica Uneska Irina Bokova iz Bugarske.