Krstić za MONDO: Menjao bih samo povrede

Nekadašnji kapiten reprezentacije i najbolji srpski centar 21. veka, u razgovoru za naš portal ponovo je prošao kroz 16 uzbudljivih godina profesionalne karijere.

Krstić za MONDO: Menjao bih samo povrede Foto: Guliver/Getty Images/Gonzalo Arroyo Moreno

Košarkaška godina za nama pamtiće se i po neformalnom oproštaju Nenada Krstića, čoveka koji je od 2009. do 2014. nosio kapitensku traku u reprezentaciji Srbije, bio sa "orlovima" u najlepšim, ali i najtežim trenucima.

U 34. godini se suočio sa saznanjem da koleno više ne može da izdrži svakodnevne zahteve vrhunskog sporta. "Preko noći" je raskinuo ugovor sa Galatasarajem i vratio se u Beograd, koji je od septembra njegovo stalno prebivalište...

Intervju u kome smo želeli da prođemo kroz što više bitnih tačaka i događaja u Krletovoj karijeri, počeli smo, logično, pričom o igračkom statusu.

Da li je odluka o prestanku profesionalnog igranja košarke definitivna?

"Gledajući iz ugla mog trenutnog stanja, mislim da je to to. Mislim da ne treba lažno da se nadam i da je ovo završetak karijere. Radim terapiju više da bih se osećao dobro van terena, u svakodnevnom životu, a pošto ona ide u dobrom pravcu, onda to ostavlja malo prostora za povratak košarci. Ali, ne treba ići na silu. Ja sam letos pokušao da se vratim i vratio sam se, ali sam se posle par nedelja opet povredio. Nije realno da ponovo prolazim kroz ceo proces oporavka i dovođenja u igračku formu".

Kako si podneo to poslednje saznanje?

"Teško. Ja i dalje volim da igram i da idem na trening. Ovo nije trenutak u kom sam ja rekao 'e, ovo je dovoljno, neću više', nego me je povreda navela na to. Oporavljao sam se, vraćao, svih
tih godinu i nešto, mislio sam da ću opet igrati. Ali, bolje i tako nego da su mi doktori odmah posle povrede, leta 2015, rekli da nemam šansi".

Šta su ti sada glavne preokupacije?

"Prvenstveno su to deca. Imam troje dece i svako ko ih ima, zna koliko ima posla oko njih, iako je to u prvom redu uživanje. Imam tu privilegiju da u dobu života kada sam i dalje mlad, mogu da uživam sa njima, bez pritiska posla.
A, da ne bi bilo samo to, imam i neke druge stvari koje su mi ranije bile želja, a koje pokušavam da aktiviram sada kada imam vremena za to. U suštini, dešava se nešto. Nisam skroz učauren, nisam se zatvorio u sebe. Naslušao sam se raznih priča šta se dešava sa glavama ljudi kada završe karijeru, ali sa mnom nije takav slučaj".

KK Partizan 2000 Krstić Džikić Ruso Varda Berić Čanak Bulatović Foto: MN Press


P O Č E C I  I  A F I R M A C I J A

Nenad Krstić rođen je 25. jula 1983. godine u Kraljevu, gde je i počeo da se bavi sportom.

"Bio sam visok i krupan i to me je navodilo ka košarci, ili odbojci, koja je u Kraljevu takođe jako dobra. Ali u to vreme, to su 1993, 1994, bilo je veliko siromaštvo i u gradu nije bilo škole košarke. Postojao je fudbal i sportovi kao što je karate. Ja sam prvo išao na ta dva sporta, a kada se 1994. otvorila jedna škola košarke, odmah sam se upisao. Nisam ni toliko voleo košarku, koliko sam bio predodređen za nju zbog visine. Za fudbal nisam bio dovoljno dobar, bukvalno su me gurnuli u stranu. Za karate sam bio previše visok i nisam imao koordinaciju pokreta kao ovi za glavu niži od mene. Košarka je bila sledeća stanica. U početku je to bilo sporo, ali imao sam radne navike od samog starta i one su me gurale napred".

Koliko ti je vremena trebalo da dođeš do Partizana?

"Počeo sam da treniram sa 11. Već sa 14 sam se 'skidao' za prvi tim Mašinca, a sa 15 sam počeo i da igram. Prelomni su bili 1999. i bombardovanje. Nije bilo treninga, ali sam porastao oko pet centimetara i sa možda 2,01-2,02 došao na 2,07. Kada sam se posle pauze pojavio na treningu Mašinca, kao da se sve u meni sleglo što se tiče znanja i tu polusezonu u Prvoj srpskoj ligi sam odigrao veoma dobro. Poziv Partizana sam dobio aprila 2000, sa nepunih 17 godina".

Ko te je skautirao?

"Presudan je bio finalni turnir juniorskog prvenstva Srbije u Čačku. Peca Jaćimović je bio trener Partizana, on me je video i celu priču preneo na Novicu Čičića, koji je bio koordinator za mlađe kategorije. Već u junu ili julu 2000. sam putovao sa Partizanom u Ameriku i to mi je bilo prvo putovanje avionom. Išli smo sa Džiletom (Aleksandrom Džikićem) na neke turnire, u Portland i u još jedan grad, to je za mene bilo kao da putujem na Mars".

Prvom timu si priključen zajedno sa Aleksandrom Gajićem i Mirkom Kovačem?

"To je bila sezona u kojoj sam više igrao za Torlak i za juniore Partizana. Za prvi tim sam se kod Darka Rusoa 'skidao' možda na pola utakmica, ponekad davao po jedan koš i to je bilo to. Debija se ne sećam, ali sećam se situacije posle prvog koša za seniore. Mića Berić, koji je tada bio kapiten, pozvao me je da dođem do njega i onako stidljivom i preplašenom mi rekao da se sagnem. Udario mi je ćušku i rekao ’To ti je dobrodošlica’. Onda 2001. za trenera dolazi Dule Vujošević i te sezone sam već dobio ozbiljnu šansu za nekoga ko ima 18 godina".

Isprva si bio mršavko, ali si se konstantno popunjavao?

"Dosta sam radio na povećanju mišićne mase, kako u Partizanu, tako i posle u NBA. Ali, šta je mene pratilo od početka karijere? Povrede. Mnogo povreda, što velikih, što malih. Ne znam koliko sam puta u Partizanu slomio ruku, pa sam te nesreće i pauze od košarke koristio da radim ono što sam mogao".

Šta ti je ostalo u sećanju iz prvih evroligaških sezona?

"Prva moja sezona sa značajnijom minutažom bila je 2001/02, posle nje sam bio i draftovan. Iz kasnije priče sa generalnim menadžerom Nju Džersija, saznao sam da su me draftovali na osnovu samo jedne utakmice. To je bilo gostovanje Skavoliniju u Italiji, gde sam imao recimo 15 poena, 10 skokova i pet rampi... Sećam se da sam uoči svake utakmice imao veliki strah. Sve je to bilo novo za mene. Dve godine ranije sam igrao Prvu srpsku ligu, a sada igram Evroligu, čak neke utakmice u startnoj petorci, pred punim Pionirom. Meni je taj čovek iz Netsa rekao da se moj strah nije video. Nisam ga pokazivao, nisam bežao od kontakta, iako su mi rivali fizički bili znatno jači. Imao sam tada 105-106 kilograma, a poređenja radi, poslednjih godina sam igrao sa 121-122 i osećao se dobro. Nije mi bilo svejedno, pravio sam neke greške, ali zahvaljujući sistemu Partizana su me istrpeli, jer su prepoznali u meni talenat i potencijal. I sva sreća da je tako bilo. Da sam bio u nekom drugom klubu, koji odmah traži rezultat, možda bih bio sklonjen u stranu, a igrao bi neko iskusniji".

Bio si prvi iz plejade mladih centara koji su iz Vujoševićevog tima lansirani u velike strane klubove. Šta je u tom sistemu bilo značajno i specifično?

"Bilo je stvarno mnogo treninga. Da nismo toliko trenirali, ne bismo toliko ni napredovali, ali sa toliko rada idu i povrede. Nisu to bile povrede koje su mogle da mi ugroze karijeru, ali kasnije su se odrazile na neke druge vrste povreda. Ali, da nije bilo tog rada... U istom ritmu nastavio sam i tokom prve dve sezone u Nju Džersiju. Bukvalno su me terali iz sale. Onda je došla prva ozbiljna povreda kolena (kidanje prednjeg ukrštenog ligamenta - prim. aut). Povredio sam se bez kontakta, doktori su mi rekli da je to od zamora materijala i tada sam se zapitao - ako sam u zamoru materijala u 23. godini, šta će biti u 30? Ali, nisam se do kraja opametio. Pravio sam kasnije iste greške, isto sam donekle preterivao u treninzima, a uz to igrao preko povrede, što je nešto najgore. Svima bih poručio da je bolje pauzirati i pregledati se, nego igrati preko bola, što sam ja stalno radio. Bilo je ne znam koliko situacija kada ljudi nisu znali da sam bio povređen, i to ozbiljno".

Nenad Krstić Foto: MN Press


R E P R E Z E N T A C I J A

I poslednja tvoja akcija sa "orlovima", Svetsko prvenstvo u Španiji 2014, protekla je u znaku zdravstvenih problema.

"Mogu sada da kažem da ja po svim parametrima i testovima uopšte nisam bio spreman da igram to takmičenje. Leva noga, kvadriceps, zadnja loža, bili su mi slabiji za 50-60 odsto nego na desnoj, koju sam povredio godinu dana kasnije. Ali, ja sam to prvenstvo želeo da igram, jer sam duboko u sebi osećao da je to kraj reprezentativne karijere, a takođe i zato što sam bio kapiten. Sve i da igram 10 minuta, ili da ne igram uopšte, nisam hteo to da preskočim, iako sam imao opravdanje. Ali, 'ajde, da ne pričam samo o povredama".

Prvo veliko takmičenje bile su Olimpijske igre u Atini, pa onaj neslavni Eurobasket 2005. u našoj zemlji...

"Bodiroga, Tomašević, Rebrača, Radmanović, Jarić, Rakočević, mladi Darko Miličić, Milojević... Na papiru najbolja ekipa koju smo mogli da okupimo u tom trenutku. Toliko jaka da nije bilo mesta za Sašu Pavlovića, koji je bio ekstra talenat. Već 2006. i 2007. propuštam akcije, a od 2008. sam redovan. Trebalo je da debitujem 2003, ali sam imao stres frakturu noge i nisam mogao. Zbog toga mnogo žalim. Mogao sam sa 20 godina da igram prvenstvo Evrope, što bi bilo vrh vrhova. Meni se sve u karijeri desilo brzo. U nekom trenutku sam tavorio u Kraljevu, bilo je bombardovanje, nije se znalo šta će biti. I odjednom 2000, ja u Beogradu, gde sam pre toga bio sa roditeljima možda tri puta. Odjednom tu živim sam, igram za Partizan, pa 2002. draftovan...".

Koje su ti najlepše i najneprijatnije uspomene iz reprezentacije?

"Najbolje je kad osvojiš medalju. Nisam imao prilike da uzmem zlato, ali su oba srebra, iz 2009. i 2014, nosila dobar osećaj. Poseban doživljaj je bio kada mi je Duda Ivković pred prvu pripremnu utakmicu za EP 2009. saopštio da ću biti kapiten. Bio sam sav uzbuđen, nisam mogao da verujem, jer pre toga nisam bio ni blizu kapitenske trake u bilo kojoj ekipi. Najgore sam se osećao prilikom polaska na utakmicu protiv Izraela u Beogradu, poslednje kolo kvalifikacija 2012. Ako izgubimo, nismo se plasirali na EP i ne igramo ništa dve godine, a ako pobedimo, plasirali smo se, ali na loš način i opet ne valja. To je baš bilo mučenje. Izgubili smo od Estonije u gostima, od Crne Gore ovde, košem u poslednjem sekundu".

"Tu je i poraz od Turske 2010. Ne znam kako sam ga zaboravio! Valjda čovek i potisne neke loše stvari? Možda je to ipak najlošiji osećaj, to polufinale Svetskog prvenstva. Ma, sigurno jeste. Bolji si 39 i po minuta, vodiš, na kraju sudijske greške i njihov koš u poslednjem sekundu. Neverovatno nešto".

Zamerano vam je zbog padova posle poraza u važnim utakmicama, kada je trebalo skupiti se i odigrati za bronzu, ili za olimpijsku vizu?

"Za neke situacije nemamo opravdanja, ali za tu 2010. imamo. Protiv Turske se igralo u devet uveče, bilo je veliko pražnjenje u svakom pogledu, a Litvanija je igrala protiv Amerikanaca u šest sati i u startu se fokusirala na utakmicu za treće mesto. Izgubili su valjda 40 razlike. Mi smo dali sve od sebe da igramo finale, verovali da smo bolji... Posle poraza niko nije spavao, sutra nije bilo treninga, nekako smo ustali iz kreveta, ali stvarno nismo imali šansu. Litvanija nije odigrala ništa specijalno, dobila nas je samo na energiju".

Španija 2014. će se večno pamtiti po neverovatnom usponu forme nakon skora 2-3 u grupi.

"Možda grešim, možda je to samo iz mog ugla, ali mislim da o tom letu može vrlo lako da se snimi film. Šta smo sve prošli od prvog dana priprema, pa do finala. Koliko je tu bilo i dobrih stvari, ali mnogo više problema. Mi smo u osminu finala prošli tako što smo dobili Egipat i Iran. Protiv neporažene Grčke smo odigrali iz rasterećenosti i možda još više iz inata, dok su nas oni možda malo potcenili. Nas je ta jedna utakmica digla, imali smo i rast forme i do kraja takmičenja smo odigrali fenomenalno. Da bih sad ispričao sve što se dešavalo, trebalo bi mi mnogo vremena i možda nije ni trenutak za to, ali neverovatna godina... Možda nam se tada i vratilo za ono što smo propustili 2010. Dosta stvari se poklopilo. I taj osećaj da Španija, koja igra kod kuće, pakuje kofere, dok mi ostajemo u hotelu i niko ne shvata šta se dešava...".

Kakva je po tvom mišljenju perspektiva seniorske reprezentacije? Ti si se prvi povukao, sada je Stefan Marković čvrst u odluci da više ne igra...

"Mislim da i dalje imamo svetlu budućnost, jer su nam nosioci igre u najboljim godinama. Mislim na Teodosića, Bjelicu, Raduljicu... Svi su oni i dalje u najboljim godinama, ali znam i po svom primeru, vrlo brzo sa 27-28 godina odeš na 31-32, gde polako ali sigurno padaš i to više nije to. Šta će biti posle? Imamo mi dobrih mladih igrača, ali imali smo ih i ranije, pa nije uvek bilo sjajno. To sve treba da se spoji i da se napravi ekipa, kao što je sada imamo. Narednih par godina ne treba da brinemo, ali za kasnije teško može bilo ko da kaže".

Nenad Krstić Foto: Guliver/Getty Images/Elsa


N B A

U najjačoj konkurenciji igrao si sedam sezona. Kada pogledamo ko su ti bili saigrači u Nju Džersiju, Oklahomi i Bostonu, to su u zbiru milijarde zarađenih dolara i na desetine titula i individualnih priznanja.

Da li doživljavaš kao normalno to što si svakodnevno delio svlačionicu sa tim ljudima? Recimo, u Oklahomi si bio sa Durentom, Vestbrukom i Hardenom, koji su sada superstarovi u tri različita tima.

"Hardena ne pamtim kao kandidata za MVP, jer je bio klinac... Došao sam tamo mlad. Pojavio sam se sa 21 godinom i na treningu igrao '1 na 1' sa Alonzom Moningom, koji se u to vreme vraćao posle transplantacije bubrega, a čiji poster sam imao u svojoj sobi u Kraljevu. Tada mi je to bilo 'vau', ali čovek se navikne na sve, pogotovo kada je to dobro. U Nju Džersiju sam proveo možda i najbolje godine u karijeri. Oklahoma je bila OK, a kada sam 'trejdovan' u Boston, vratio mi se taj osećaj impresioniranosti. Sećam se da sam se priključio ekipi u hotelu u Los Anđelesu, zajedno sa Džefom Grinom. Pozvao me je Rej Alen na sobni telefon, da Grin i ja idemo sa njim na večeru, kao novi saigrači. Večera sa Rejom Alenom? Velika stvar, bez obzira na to što sam ja sedam godina u NBA u tom trenutku. Onda, jutarnji trening, pošto su bili povređeni i Šek (Šakil O'Nil) i Džermejn O’Nil, kaže mi Dok Rivers da uđem u petorku koja počinje utakmicu i da učim akcije za meč protiv Klipersa. Okrenem se, ono Garnet. Okrenem se na drugu stranu, Pol Pirs. Rej Alen tamo, Rondo ovde. Neverovatan osećaj. I oni su me super prihvatili, ali kada su se oporavili Šek i Džermejn, igrao sam malo. U plej-ofu nisam skoro uopšte".

To je bila i poslednja šansa da osvojiš šampionski prsten...

"Oni su bili prvaci dve godine ranije. Imali su odličan skor kada sam došao, međutim, nešto se desilo sa tim 'trejdom'. Ništa vezano za mene ili Grina, ali oni su bili ekipa sa (Kendrikom) Perkinsom i njegovim odlaskom je malo izgubljena hemija. Šta da radimo, to se dešava".

Zanimljivo je da do danas imaš najbolju debitantsku sezonu od svih Srba (u regularnom delu
10 poena i 5,3 skokova, u plej-ofu 18,3 poena i 7,5 skokova kao "starter"). Samo je Predrag Danilović ispred po statistici, ali on je zbog preloma ruke nastupio na samo 19 utakmica...

"Sećam se da sam imao dvocifren broj poena u proseku i da su poredili moj učinak sa prvim sezonama drugih Evropljana generalno, ne samo te godine. Znam da sam bio u vrhu. Ispred Novickog, recimo".

Slično Divcu, koji je bio "ruki" u Lejkersima sa Medžikom Džonsonom i Vortijem, došao si u elitni tim?

"Nju Džersi je godinu dana pre toga igrao finale. I to dve sezone zaredom. Sa mnom u timu smo tri godine zaredom igrali plej-of, imali više od 50 pobeda, ali i nesreću da dva puta naletimo na Majami, koji je jedne od tih godina uzeo titulu. Baš te sezone smo dobili prvu utakmicu u Majamiju, pa je zbog nekakvog dopinga suspendovan Klif Robinson, koji nam je mnogo značio kao šesti igrač. Bez njega smo izgubili četiri zaredom".

Kao novajliji ti je bilo potrebno samo mesec dana da nađeš konstantu i počneš redovno da postižeš desetak poena?

"Generalni menadžer mi je kasnije rekao da sam ih bukvalno naterao da mi daju šansu. Ono kako sam trenirao u Partizanu, samo sam prebacio na Nju Džersi. Trenirao sam kao lud, često i sam. Imao sam trenera za šut, išao u teretanu, non stop nešto. Bio je tu Alonzo Moning, koji je morao da se ispoštuje, ali u jednom trenutku je on trejdovan za Vinsa Kartera i meni se sve otvorilo. Trener me je upario sa Džejsonom Kolinsom i igrao sam četiri-pet, četiri-pet. Akcije su bile takve da nije bilo velike razlike između pozicija i to mi je potpuno odgovaralo".

Ko je najimpresivnija ličnost sa kojom si igrao u NBA?

"Džejson Kid, kao lider i karakter, neko ko je u tom trenutku bio na vrhuncu karijere i ko mi je pomogao u adaptaciji na NBA. Od mlađih mi je najupečatljiviji Vestbruk. Igrao sam sa njim kada je bio 'ruki', skroz dobar momak. Garnet je isto ostavio jak utisak, ali sa njim nisam igrao dugo. Sa Kidom sam igrao četiri godine, sa Vestbrukom dve i po".

Nenad Krstić Foto: MN Press


E V R O L I G A

Tri sezone proveo si u CSKA, svojevrsnom "Timu snova", koji je dominirao Evroligom do završnih turnira, ali u tom periodu nijednom nije postao prvak Evrope.

U prvom pokušaju, u Istanbulu 2012, titula je bila bukvalno nadohvat ruke?

"Takvi porazi mogu da budu i dobri, jer te pripreme za život posle košarke. Šta da kažem? Opet Istanbul i opet poraz, dve godine posle onog sa reprezentacijom, samo u finalu. Imali smo na svakom Fajnal foru možda i najbolju ekipu, ali nije se dalo. Nismo bili spremni za turnirski sistem, za veliki pritisak favorita... a da smo osvojili to u Istanbulu, možda bismo sada pričali o tri titule zaredom".

Krajem treće četvrtine protiv Olimpijakosa ste imali 19 poena prednosti.

"Sećam se trenutka gde se Teo (Miloš Teodosić) i ja pogledamo i kažemo 'Osvojismo mi ovo'. Bukvalno se smejemo, toliko smo bili bolji u tom trenutku. Ali onda kreće nešto, ne znam šta, kao da je sudbina...".

Da li je preokret, koji je kulminirao košem Printezisa, bio emotivni ili taktički?

"Ima od svega pomalo. Ne mogu da umanjim trenersko umeće Dude Ivkovića, on je sigurno verovao u pobedu Olimpijakosa do poslednjeg sekunda, ali mislim da ipak igraju igrači na terenu i mi smo tu zakazali svi do jednog. (Ramunas) Šiškauskas uopšte nije krivac za poraz. On je na kraju promašio dva slobodna bacanja, a kroz karijeru je šutirao 90 odsto... To su neke stvari po kojima stvarno vidiš da ti se ne da. Mi smo cele te sezone doživeli pet poraza u svim takmičenjima, uključujući taj. Nismo mogli da verujemo".

"Došli smo u Istanbul da uzmemo taj trofej, da osvojimo VTB i da idemo kući. Nije što sam ja bio tu, ali mislim da je to bio jedan od najšokantnijih rezultata u istoriji, gledajući značaj utakmice. Tu ekipu Olimpijakosa smo dva meseca ranije dobili u Moskvi sa 40 poena razlike. Sećam se da je Duda na konferenciji pričao kako je to neverovatno, kako ne zna šta da kaže svojim igračima. I u Pireju je bilo 10-15 razlike za nas. To samo govori da je Fajnal for neko skroz drugo takmičenje i da tu nema pravila".



R E Z I M E

Kao profesionalac si na parketima proveo 16 godina...

"U karijeri sam imao puno uspona i padova, po pravilu vezanih za povrede, ali mogu da budem zadovoljan i ponosan što sam svugde imao bitnu ulogu - i u NBA i u reprezentaciji i u evropskim klubovima. Nisam imao prazan hod, naprimer, da jednu sezonu u NBA sedim na klupi i tavorim. Na drugoj strani, uvek sam smatrao da sam mogao više, ali i Džordan je verovatno na kraju rekao 'mogao sam da uzmem još jednu titulu'. Kad podvučem crtu, zadovoljan sam karijerom i ne bih tu puno menjao. Osim povreda, pogotovo ovih na kraju".

"Mislim da svaki igrač, kada dođe u pozne godine, ne treba da se muči na taj način. To je period kada treba da uživaš u svemu. Možda da imaš manju ulogu, ali da uživaš u svakoj utakmici, jer znaš da ti je poslednja ili pretposlednja sezona. Ja taj osećaj nisam imao i zbog toga žalim. Mada, čovek u suštini ne treba ni za čim da žali".

Šta sportisti ostaje na kraju karijere, pored osvojenih trofeja i medalja i zarađenog novca (i narušenog zdravlja)?

"Vredna stvar su prijateljstva, širina koju ti donose putovanja i poznanstva sa različitim ljudima. Stekao sam životno iskustvo, uprkos zahtevnoj karijeri osnovao porodicu, dobio troje dece i zbog toga sam presrećan. Mnogi igrači zanemare taj aspekt, a ja sam porodicu u jednom trenutku karijere označio kao prioritet, bez obzira na to što sam i dalje igrao. Sve je nekako došlo na svoje mesto, bez obzira na loše stvari".

Kumstva?

"(Nemanji) Bjelici sam bio kum na venčanju, a Teo je meni krstio decu. Dva velika prijateljstva, koja ostaju za ceo život. To mi je isto dala košarka".

Kako vidiš tu svađu, o kojoj je Teodosić pričao u intervjuu za "Vice"?

"Manje-više je tačno to što je on ispričao. To je bila glupost. Bili smo na pripremama za EP 2009. i kako već ide, nedeljama jaki treninzi, zatvoreni ste, nema ničega osim hale i hotela. Jednostavno, dođe do čarke na treningu. Ništa novo, bilo je i biće. I mi se nismo ništa svađali, samo smo prestali da pričamo, iako smo tada najbolje sarađivali na terenu, uz kasnije igre za CSKA. Bukvalno, on mi da loptu, ja sam na 'ziceru' i - ništa, nikakva komunikacija. Čak i kada nas je Duda stavio u istu sobu, mi smo komunicirali preko fizioterapeuta. Onda se 2010. desio turnir u Istanbulu, nas četvorica-petorica smo izašli na večeru i tu smo progovorili. To je to. Čista glupost i tvrdoglavost, i moja i njegova. Ali, na kraju je ipak rezultiralo kumovskom vezom. Kao da smo morali da prođemo i tu fazu da bi postali još bolji prijatelji".

Odredi idealne petorke, jednu sastavljenu od prijatelja i drugu od ostalih saigrača?

"U prijateljskoj bi sigurno bilo mesta i za Tea i za Bjelicu, ali dalje stvarno teško mogu da odlučim, neko bi se naljutio 100 odsto. Što se tiče čisto profesionalnog odnosa, isto jako teško, ali ako bih morao, stavio bih Džejsona Kida na plejmejkera, a na 'dvojku' Vinsa Kartera. Neverovatan talenat, još sam ga uhvatio u najboljim godinama. Na 'trojku' bih Durenta, ali tu već zaboravljam Pola Pirsa... 'Četvorka' neka bude Garnet i 'petica' Šek. Sa njim sam igrao kada je bio na zalasku, ali opet - Šek je Šek. I mogao bih još jednu petorku da napravim isto tako jaku. Možda čak Teo zaslužuje da se nađe u najboljoj petorci, ali ipak mu je potrebno još da bi dostigao Kida".

Da li ga vidiš u NBA sledeće sezone?

"Vidim. Ja sam i njemu rekao, da ako ne ode sada, to bi bila najveća glupost, s obzirom na to kako igra trenutno i sa kojom lakoćom. I još kad vidimo ko tamo igra na njegovoj poziciji. Jeste to i dalje NBA, ali ne možemo da kažemo da Teo nije taj kvalitet. Itekako jeste. Mislim da će mu odgovarati i životni stil, više voli da igra utakmice, nego da trenira... Apsolutno ga vidim tamo".

Sve vesti