Sa mladim glumcem razgovarali smo o "prašini" koju je podigao njegov lik u seriji, stvarima koje bi promenio u kulturi i pozorištu.
Ðorde Živadinovic Grgur je mladi glumac koji nas je oduševio svojim izvodenjem, kako na pozorišnim daskama, tako i pred televizijskim kamerama.
Igra u pozorišnim predstavama Reflektor teatra "Muškarcine", "Crvena: Samoubistvo nacije", "Žudnja" i "Sumnjivo lice", u seriji "Ravna Gora" glumio je kralja Petra II Karadordevica, a u izuzetno popularnoj seriji "Ubice mog oca", tumacio je lik Petra Kovacevica "Pece".
S Ðordem smo razgovarali o pozorišnim i televizijskim iskustvima mladog glumca, stvarima za koje on misli da bi trebalo da se promene u kulturi danas, ali i kontroverzi u vezi sa tim što je u seriji "Ubice mog oca" njegov lik homoseksualac.
Ali, za pocetak nas je zanimalo kako je poceo da se bavi glumom?
"Ja sam glumom poceo intenzivnije da se bavim u srednjoj školi. Medutim, onda sam upisao Fakultet politickih nauka, ali sam nastavio glumom da se bavim u Akademskom pozorištu ‘Branko Krsmanovic’. Nekako je onda postepeno sazrevala moja želja da se glumom bavim profesionalno, pa sam nakon trece godine na ovom fakultetu odlucio da probam da upišem glumu i tako završio na Akademiji. To je kod mene išlo spontanim putem, nije bila prva stvar koju sam poželeo da upišem nakon srednje škole."
Koji ti je prvi ozbiljniji susret s projektom iz tvoje profesije?
"Na primer, ‘Muškarcine’ je prva predstava koju sam radio sa tada Centrom E8, a sada Reflektor teatrom i prva predstava profesionalne prirode, u smislu da smo imali ozbiljan proces, igrali u profesionalnom pozorištu i za to bili placeni. Ali sam pre toga takode radio u ‘Krsmancu’ s raznim ljudima gde je možda najvažnije moje iskustvo u radu sa rediteljem Nikolom Zavišicem. To alternativno pristupanje razlicitim temama kojima sam imao priliku da se bavim i tada s njim, i s Minjom i Vojkanom u Reflektor teatru su neka dva meni jako bitna punkta u mojim profesionalnim pocecima."
Kako je na tebe uticala uloga Pece u seriji "Ubice mog oca"?
"U pitanju je sveža uloga i sveža serija, pa nije još uvek promenila mnogo toga u mom životu. Ne mogu da kažem da sam dobio gomilu ponuda, radim isto što sam do sada i radio. Meni je bilo jako drago da sam ja dobio tu ulogu i prostor u seriji koja je doživela zaista veliki uspeh kod gledalaca, što me raduje zato što je divno kada shvatite da morate da ponudite neke razlicite sadržaje da biste shvatili da li neko hoce to da gleda i koliko je interesovanje. Sve naše pretpostavke da se nešto nece dopasti i da je samo tražen izvestan tip programa, su pale u vodu. Jako je bitno da se nove stvari razvijaju u Srbiji."
Vuk Kostic o seriji "Ubice mog oca"
Da li ti smeta što je najcešce pitanje novinara bilo kako si se spremao za ulogu geja, dok, na primer, niko nije pitao Natašu Ninkovic kako se spremala za ulogu alkoholicarke ili ubice?
"Pa, da, ali meni to nije smetalo, samo je još jedna stavka u dijagnozi ovog društva, a to je koliko je ono ustvari ksenofobicno i homofobicno i koliko je sve što je bar naizgled drugacije i što 'nije u skladu s duhom našeg naroda', pošto alkoholizam, narkomanija i nasilje vrlo jesu, odmah biva nekako zacudno i postavlja se pitanje. Mislim, nema tu šta da se posebno sprema, ja se nisam spremao za ulogu homoseksualca, vec za ulogu mlade osobe koja se nalazi u nekim okolnostima u kojima ne može da se ponaša onako kako bi želela. Jer, ako imate nekakav intimni emotivni odnos koji je ugrožen, a s druge strane imate porodicnu situaciju kakvu je imao taj moj lik, u celom tom kontekstu tog i takvog društva u Srbiji jako je bitno to šta ta osoba doživljava unutra, a ne koje je njegovo seksualno opredeljenje ili cime se bavi.
To jeste pitanje koje mi se cesto postavlja, ali mi zapravo ne smeta, zato što sam navikao i bilo je ocekivano. Meni nije predstavljao problem ni da igram tog lika, niti da odgovorim na ta pitanja."
Da li imaš utisak da si stekao slavu i kako se ti nosiš s time?
"Mislim da nisam stekao neku slavu, vec prosto da je to sticaj okolnosti i trenutka. To da te neko prepozna na ulici pa ima želju da ti kaže kako si nešto odigrao je zapravo jedna super stvar, koja prija. Do sad nisam imao nikakvih neprijatnih iskustava – naprotiv. I onda mi to dokazuje zapravo koliko te neke medijske senzacije i postavljanje nekih pitanja, kao to u vezi sa seksualnim opredeljenjem mog lika, zapravo nema veze, jer su ljudi cestitali na sjajno odigranoj ulozi bez ikakvih podteksta u smislu: ‘Ali, ti si ipak igrao homoseksualca...’. Mislim da je najveci problem našeg društva to što smo skloni predrasudama i stereotipima, sve pakujemo u kutije – kako treba da se ponaša žena, muškarac, dete… I ako se odstupi od toga onda nastaje nekakva zbunjenost ili otpor, ali ako se to predstavi na iskren i prijemciv nacin onda može lepo da se iskomunicira.Kao što mislim da smo mi to u seriji uradili, nismo se služili nikakvim stereotipnim odlikama nekoga."
Previše toga se podrazumeva u pozorištu
Ðorde nam je govorio i o razlici izmedu klasicnog i postdramskog pozorišta.
"Da bi klasicna predstava bila kvalitetna mnogo je važnija škola i zanat koji se stice na fakultetu, a post-dramsko pozorište ne poništava ta pravila, ali otvara mogucnost za nešto mnogo drugacije i mnogo više pravaca možete u sebi da nadete dok ovako radite. Dopušta da više razmišljate o nekim drugim stvarima koje nisu vezane konkretno za pravljenje nekog lika prema klasicnom dramskom tekstu koji zauzima centralno mesto, nego možete u svoje ime da zastupate odredene teme, opet kroz razlicite forme naravno. Ovo je vrlo ukratko i pojednostavljeno. Nema sad neke vrelike razlike kada ste profesionalni glumac da li cete igrati klasican teatar ili postdramski, pitanje je senzibiliteta i okonosti, ali mislim da je jednostavnije nekom mladom entuzijasti da krene iz necega što nije opterecujuce tim nekim 'velikim' pravilima.
Prosto ne bi trebalo u ovom trenutku praviti razliku izmedu dramskog i postdramskog pozorišta zato što je ovo zapravo epoha postdramskog vremena u pozorištu, tako da klasicne predstave dramske paradigme koje se rade danas, za moj ukus, su mnogo manje kvalitetne od ispitivanja i istraživanja novih formi zato što su to neke nove stvari u koje do sada nismo zalazili, pa greška nekako može i da bude opravdana. A, kada gledamo lošu klasicnu dramsku predstavu, onda se pitamo zašto je to tako i odgovor je jednostavan: zato što se više ne radi kako treba, zato što niko ne želi da se posveti poslu, mnogo se brzo radi, previše se stvari podrazumeva što je i u obicnom životu ozbiljan problem."
Koja je za tebe najveca car rada u pozorištu?
"To je baš veliko pitanje. Osim toga što je možda stvarno najdivnija stvar da imate priliku da ucite iz svega što radite, zato što iz svakog novog projekta, teze, osobe s kojom radite i lika kojeg tumacite možete da naucite nešto novo. I to ucenje je za mene možda i najbitnija stvar zato što sam ja iskustveni i intuitivni tip. Više volim da kroz rad, analizu i kroz neki osecaj dolazim do novih saznanja i rešenja nego kroz klasicno ucenje za stolom – verovatno sam i zato odlucio da se preusmerim s politickih nauka!
Onda dolazi taj predivan momenat kada vi komunicirate s publikom. Pozorište je za mene upravo to – poligon za propitivanje i razmišljanje, i onda zapravo komunikacija s ljudima koji dodu da gledaju.Mi se pozorištem bavimo zato što nam prija, ali ono bi trebalo da ima i ozbiljnu edukativnu i osvešcujucu ulogu u životu svake osobe. Smatram da je to najbolji nacin da se covek s nekim stvarima upozna i suoci."
"Gde" je danas pozorište u Srbiji?
"Pozorište je fizicki tu gde i jeste bilo, ali na nekom metafizickom planu je stalo i negde, da ne kažem, zaostalo. Imamo priliku da na nekim razlicitim festivalima gledamo kakve su svetske pozorišne tendecije i kada pogledamo onda nakon toga kako se naše pozorište razvija, tu postoji raskorak. Naravno, najveca krivica je sistemsko odnošenje prema kulturi, pre svega prema umetnosti. Tako da, ako izdvajate toliko malo novca i sredstava, pa i pažnje, za kulturu jednog naroda, logicno da ce i moral, u svakom smislu, tog naroda da postane znatno niži i oskudniji. Ja igram i u nekim predstavama za koje nisam placen, vec me ideološki i konceptualno zanimaju i mislim da su bitne, da imaju svrhu i cilj. Ali, s druge strane ne možete ocekivati ni da bilo ko radi stalno za džabe, jer i glumci moraju od neceg da žive."
U kojim projektima trenutno ucestvuješ i šta ceš dalje?
"Trenutno igramo nekoliko predstava u okviru Reflektor teatra medu kojima su ‘Muškarcine’, ‘Žudnja’, ‘Sumnjivo lice’, ‘Crvena: Samoubistvo nacije’ koje su sve na neki nacin vrlo angažovane. Posebno treba skrenuti pažnju, prema mom mišljenju, na 'Muškarcine' i 'Crvenu', koje tretiraju teme muškosti u Srbiji danas, odnosno nezavidnog položaja žene takode u našem društvu.Kriticka analiza društva kroz licna iskustva izvodaca i koautora, kroz konkretne primere, cinjenice i argumente, licne dakle i politicke price su ono što odlikuje ove predstave i zbog kojih mislim da su bitne, jer daju realne prikaze okolnosti u kojim se nalazimo. A o necem novom ce se cuti kada bude vreme..."
Odmah dobio ulogu jer je isti Karadordevic
Koja je paralela rada u pozorištu i serijama, i na koje nacine se ti izmeštaš iz razlicitih likova koje tumaciš?
"Nema tu nešto mnogo izmeštanja, vi prosto radite ono što volite i želite, na nacin na koji najbolje možete u trenutku, a onda radite i ono što je uostalom vaš posao. Tu ja ne vidim ni neku veliku razliku u mom pristupu, jer kada dobijem neki zadatak ja se zaista njemu posvetim maksimalno. Bitne su neke razlike u glumackim sredstvima, jer kada radite pred kamerama sve je mnogo bliže i izloženije, neophodno je igrati nekim suptilnijim sredstvima za razliku od pozorišne scene koja cešcezahteva nekakvu snažniju ekspresiju."
Vojislav Arsic za MONDO: Greške koje Srbi ponavljaju 130 godina
Šta misliš da najviše fali tvojoj profesiji u Srbiji? Šta je potrebno promeniti?
"Najvažnija je možda u svemu tome hrabrost – u svakom smislu. Hrabrost u izboru teksta kojim cete se baviti, hrabrost da izadete iz svoje komforne zone i odete dalje u istraživanju i eksperimentisanju šta možete da uradite. Pa, i ako se okliznete, to je došlo zbog toga što ste pokušali da uradite nešto iz najbolje namere. Hrabrost u izboru glumaca, u tome kakve ljude primati na fakultete, kakve ljude birati u podele… Hrabrost repertoarskih politika pozorišta, narocito Narodnih pozorišta koja su najviše finansirana od strane država i gradova u kojima se nalaze. Na svakom nivou je važno biti hrabar.
Takode, smatram da je važno i biti otvoren za nove stvari i za što šire obrazovanje u smislu ucenja, gledanja i slušanja kroz šta se shvataju sve mogucnosti i gde se vi u tome nalazite. Ako je život put od rodenja do smrti, i vi koracate od tacke A do tacke B, onda zašto ne bismo koracali u svakom smislu? Zašto bismo se bavili stalno jednim istim? Kod nas postoje divni, mladi reditelji, ali mi se prosto cini da fali više otvorenosti i još vece hrabosti da se uzme rizik u ruke i da se s tim igra i nešto novo otkriva, u sebi sa sobom i s drugim živim, kreativnim bicima."
Podsetite se šta je Ðorde rekao o svojoj prvoj TV ulozi u intervju za MONDO TV:
