Premijer liga ušla je u naše domove sredinom 90-ih putem BK televizije - "1996. mislim da sam radio prvi prenos, Vimbldon - Mančester junajted, Bekamov gol s pola terena", napisao mi je Aca kasnije u poruci - uz prenose tada mladog i talentovanog Aleksandra Stojanovića i, bez obzira na to što su moje simpatije dobili fudbaleri Liverpula, što je i danas slučaj, niko nije želeo da propusti mečeve između Mančester junajteda i Arsenala.

Utoliko što su direktno odlučivali o titulama.

Rivalitet koji je vladao između sera Aleksa Fergusona i, ispostaviće se kasnije, njegovog arhi-neprijatelja Arsena Vengera, izbijao je iz TV ekrana, a šta tek reći za duele koje su vodili Roj Kin i Patrik Vijera, ali i ostali igrači dva tima koji su imali mnogo sličnosti - igrali su brzo, jednostavno, ali i oštro, grubo, bez namere da se povuku ni pred kim.

To je naročito važilo za Vengerov tim, iako vižljasti Francuz prefinjenih manira, mekog glasa i smešnog naglaska, sa u to vreme profesorskim naočarima i frizurom svojstvenom vajaru iz Firence, nikako nije odavao utisak nekoga ko je došao u London da zagovara lomljenje nogu i hvatanje za gušu.

No, drugog načina nije bilo, koliko zbog onoga što je nasledio na "Hajberiju", toliko i zbog tada i dalje izraženog engleskog stila igre u Premijer ligi i, nadasve, temperamentu Fergusonovog čudovišta.



Venger je bio rešen da stane na put uveliko uspostavljenoj dominaciji "đavola" sa "Old traforda", a da bi u tome i uspeo, postave koje je svakog vikenda izvodio na teren nisu morale samo da pobede više rivala, izgube manje bodova, postignu više golova, već i naprave više faulova, dobiju veći broj žutih, pa i crvenih kartona od najvećeg rivala.

Takva su bila pravila igre i "Profesor" ih je naučio, a onda počeo i da predaje.

Arsenalovi igrači pet puta isključeni su u prvoj sezoni u kojoj je Venger trijumfovao u Premijer ligi, mada i bez toga nije bilo prijatno na jednom mestu videti face poput Dejvida Simena, Tonija Adamsa, Patrika Vijeire, Stiva Boulda, Iana Rajta, Dejvida Plata, Nikole Anelke, Marttina Kiona, Najdžela Vinterburna, Lija Diksona, pa i Denisa Berkgampa, čiji posao nije bio da "bije", ali je to itekako umeo…

Još neiskusan, poletan i iskren, stavljajući se pomalo na stranu Junajteda, kolega Stojanović je radeći jedan od tih derbija čak za fudbalere Arsenala upotrebio izraz "stvarni kvarnići", i to ako me sećanje ne vara nakon snažnog sudara Rajta i Pitera Šmajhela u borbi za jednu "ničiju" loptu.



Dvadeset godina kasnije, a 13 od kada je osvojio poslednju, treću titulu prvaka Engleske, pored toga što mu je kosa osedela, kontaktna sočiva zamenila ram na licu, a super-moderni "Emirejts" odmenio malu kancelariju na mestu na kojem su sada skupi stanovi…

(zbog ovoga i toliki uvod)

..."Profesor" Venger apsolutno više ne liči na sebe iz perioda kada se po igrama njegovih timova merio kvalitet fudbala u Evropi, iz vremena kada je bilo dovoljno da ustane sa svog mesta, priđe aut liniji i natera sudiju da promeni kriterijum, protivnika da se povuče tri metra unazad, a svog igrača da ostavi na terenu i ono što mu nije ostalo u nogama i grudima.

Arsen Venger, sudeći prema slikama sa treninga, snimcima sa konferencija za štampu, tonu u njegovom glasu, a naročito govoru tela tokom samih utakmica, ne odaje utisak čoveka koji je siguran u sebe, ono što želi i, naročito, ono kako želi nešto da postigne.

Godine i godine rezultata koji su i dalje nepojmljivi za najveći broj ljudi koji se bave i koji će se baviti fudbalom, ali daleko ispod onoga što je sam, radeći 21 sezonu u Arsenalu, postavio kao standard, učinile su da izborano lice 67-godišnje legende svetskog fudbala jasno odaje nedostatak samopouzdanja i sumnju u sopstvene mogućnosti, bez obzira na to što Arsen istinu nikada i nikome neće priznati.

Koliko su "nepobedivi" iz sezone 2003/04 bili njegov lični odraz u ogledalu, svi do jednog predstavljali "vengerovce" na terenu, baš kao što se i on nosio kao mudri vojskovođa iza kojeg stoji spremna četa vojnika, toliko je i aktuelna generacija fudbalera Arsenala samo bleda senka fudbalskog veterana, koji ne primećuje patinu na najsjajnijem ordenju sa zida kancelarije i koji, a to nije samo njegov strah, već strah miliona naših očeva i dedova, obija da prizna da više nije jak kao pre i da je to neminovnost…

Ogorčen na to što ga novinari svake nedelje podsećaju da će utakmicu sa vremenom neminovno izgubiti, a sve je veći broj onih koji su mu poraz uveliko pripisali, Venger svojim izjavama i javnim nastupima, ali i pogledima, grimasama, mimikom, tonom u glasu... formira sliku o sebi kao čoveku koji se inati da dokaže da je prerano i nepravedno otpisan, a rezultati tima u koji je mnogo uloženo od završetka otplate kredita za "Emirejts" zapravo govore o tome da "Profesor" vuče ceo klub sa sobom u konstantan sukob sa svima koji smatraju da je možda, ipak i uprkos svemu, vreme da proba neko drugi.

Sve to stvara ogroman pritisak na svakoga ko ima bilo kakve veze sa Arsenalom i, u retkim slučajevima kada javnost okrene glavu zbog blamoidnih poraza Klopovog Liverpula u nekoj fudbalskoj provinciji, mučnih Murinjovih ratova sa imaginarnim neprijateljima ili turbolentnih Gvardiolinog sletanja na engleske travnjake, Venerov sastav "ispresavija" neke nedužne nesrećnike koji su se našli na pravom mestu u pravo vreme - iz Arsenalove perspektive – međutim…

...kada dođe dan da Arsenal odigra utakmicu koja "lomi" sezonu, ishod je manje-više poznat već godinama unazad. Unapred je poznat.

Minhenskih 5:1 samo je poslednji u nizu takvih primera.

Bajern je s pola snage deklasirao tim sastavljen od 11 Vengera, igrača koji ne samo da nisu verovali da mogu, već koji apsolutno ništa nisu uradili kada se ispostavilo da ne mogu…

Isti ti igrači "pišali su krv" nastupajući za druge klubove, što je između ostalog bio i razlog što su dovedeni u severni London, u deo grada u kojem je samo pet timova pobedilo u tri šampionske sezone zbirno (1997/98, 2001/02, 2004/04), a gde danas po bodove dolaze i timovi koji kasnije ne uspevaju da izbore Ligu šampiona, a nekad ni opstanak.

Dok nastupa za Arsenal u poslednjih nekoliko nedelja, recimo, Mesut Ozil "nosi" isti izraz lica kao i njegov šef. I to je neminovno.



Kao što pas liči na svog gazdu, kao što se vojska bori onoliko srčano koliko i kralj, kao što su prvi dečiji idoli tata i mama, tako i jedan fudbalski tim igra, razmišlja i reaguje kao i trener ekipe (vidi pod: Atletiko Madrid).

Ovaj Arsenal nema na koga drugog da liči nego na Arsena, u čijem liku je trenutno nemoguće pronaći crticu optimizma, bez obzira na to što će nam njegove usne saopštiti da je budućnost kluba i tima blistava čim i ove sezone bude izborio plasman među četiri najbolja tima na kraju sezone, a hoće.

Međutim, ukoliko ne žele da im se i naredne sezone umesto jeseni, zime, proleća i leta smenjuju euforija, prizemljenje, bes i uteha, vlasnici jednog od najpopularnijih klubova sveta morali bi da razmisle da li je poslednji trenutak da, umesto jednog od najvećih trenera svih vremena, u svlačionicu uđe neko drastično manje uspešan i poznat, ali bar za promenu nasmejan…

Uostalom, malo ko je i znao za "Profesora" 1996. godine.