Za Mondo iz Tokija: Fukušima, šest godina kasnije

Autor:

Sale je jedan od oko 200 Srba, koji žive i rade u Japanu. Pre tačno šest godina izgubio je neke drage ljude u Velikom Tohoku zemljotresu, koji i danas potresa planetu. Ovo je njegova priča...

Za Mondo iz Tokija: Fukušima, šest godina kasnije Foto: Christopher Furlong/Guliver/Getty Images

Na današnji dan pre ravno šest godina, 11. marta 2011. godine, dogodila se jedna od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba.

Bio je petak, doduše, ne subota.

Katastrofalni zemljotres koji je uzdrmao severoistočni deo Honšu ostrva u Japanu, magnitude od 8,9 do 9,1 stepeni Rihtera, izazvao je seriju tragičnih događaja u kojima je, zvanično, skoro 16.000 ljudi izgubilo živote, a njih nešto manje od 230.000 moralo da se iseli. Mnogi se i dalje vode kao nestali.

Ali, iako postoji sumnja da su ove brojke kontrolisane od strane nadležnih u Japanu, nema sumnje oko toga da će, ne samo ova moderna carevina, već i ceo svet dugo, dugo osećati posledice izlivanja radioaktivnih suspstanci u Tihi okean. Otuda je i nemoguće sagledati prave srazmere druge najveće nuklearne katastrofe u istoriji čovečanstva, utoliko što će samo vreme pokazati koliko je ljudi bežeći od upaljenih reaktora, ipak, ozračeno i šta će biti s generacijama koje dolaze.

Pre godinu dana, 10. marta 2015, policija Japana objavila je zvanične podatke o posledicama zemljotresa i cunamija: 15.894 poginulih, 6.152 povređenih, 2.562 nestalih, 228.863 iseljenih na privremene lokacije. Godinu dana ranije, objavljeno je da je 127.290 objekata potpuno srušeno, 272.788 polovično, a 747.989 značajno oštećeno u zemljotresu.

Cunami koji je, izazvan istim zemljotresom, razorio Nuklearnu elektranu Fukušima 1 i sa sobom u dubine vratio, ne samo izvore smrtonosne radijacije usled delimičnog topljenja jezgra tri reaktora, već i brojne ljudske žvote, i danas traje. Iako se Japan vratio svojim obavezama, katastrofa u Fukušimi, inače najveća posle one u Černobilju, živi zajedno sa 128 miliona stanovnika ove nama daleke zemlje među kojima je i oko 200 naših ljudi.

Jedan od njih, koji 11 godina živi i radi u Tokiju, poželeo sa čitaocima Monda da podeli sećanje na drage ljude koje izgubio tog dana, kao i da ispriča priču svojih prijatelja koji su ostali bez najbližih zauvek.

U isto vreme, reči ovog Beograđanina približiće vam razmere događaja, koji su se odigrali na oko dva i po, tri sata vožnje kolima od njegovog stana.

Ovo je Saletova priča...

JAPAN - DANI MRAKA

Mijagi prefektura, Japan, 11. mart 2011.

fukushima fukušima Foto: Christopher Furlong/Guliver/Getty Images



Mie je sa svojih nepunih osam godina već napamet znala raspored časova. Sledeći čas je bio njen omiljeni, a dolazio je nakon velikog odmora. Iz školske torbe je izvadila mali onjigiri, užinu koju joj je majka spremala svako jutro i uvek je opominjala da je pojede na vreme. Zvono za kraj časa je trebalo da se oglasi uskoro.

U 14:46 krenuo je horor.

Mie nije mogla da se seti kako se odjednom obrela sa svom ostalom decom i nastavnicima u sali za fizičko. Sirena za opasnost je ispunila zgradu škole koja se strahovito tresla, a škripa zidova i parketa su bili užasavajući. Unapred snimljena poruka koja je dolazila sa razglasa nije bila dovoljno razumljiva za Mie, ali je dobro čula reč "cunami".

"Yuki-sensei, ako je ovo samo vežba, zašto je ovako strašno?"

Učiteljica nije odgovorila, bila je okrenuta leđima i potpuno sleđena, dok je kroz prozor gledala u 20m visoki zid vode koji je, zaklanjajući deo neba, nadirao ka njima. Mrak.

Mala Mie je jedna od 74 od ukupno 108 učenika koji su izgubili život u Osnovnoj školi Ovara tog dana.

========================

Tokio, Šinđuku, 12. mart 2011.

fukušima fukushima Foto: Christopher Furlong/Guliver/Getty Images



Naomi je na svoje venčanje došla kao stranac. Nije mogla da prepozna nikog oko sebe, ni budućeg muža, niti one malobrojne prijatelje koji su uprkos tome što je dan ranije Japan pogodila nezapamćena trostruka kataklizma, ipak došli u restoran na proslavu nečega što je za Naomi trebalo da bude jedan od najsrećnijih dana u životu.

Šminka koju je stavila tog jutra, bila je razmazana, a suze su joj se i dalje slivale niz obraze.

Upravo joj je javljeno, da je njena najbolja prijateljica, Yuki, bila među 10 od ukupno 13 nastavnika iz Osnovne škole Ovara iz Mijagija, koji su poginuli u udaru cunamija prethodnog dana. Kanzaši, predivna japanska šnala koju je Naomi dobila od Yuki za svoj 21. rođendan, stajala joj je u kosi.

====================

Šimbashi, Tokio, 11. mart 14:50

fukushima fukušima Foto: Handout/Guliver/Getty Images



Luka je zadihano stajao na ulici i gledao u četvorospratnicu iz koje je upravo istrčao s ostalim kolegama. Zgrada u kojoj su radili, bila je ubedljivo najniža na Šimbašiju, poslovnoj četvrti Tokija.

Iako je u Japanu živeo već šest godina i iskusio na desetine jačih zemljotresa, ovoga puta je bilo drugačije. Luka je ostao u šoku kada su mu, par minuta ranije, oba monitora sa stola poskočila u isto vreme.

Zemljotres!

Ovoga puta nije se treslo horizontalno već gore-dole, ili je to možda samo njegov utisak bio. Šefu su ispale naočari i neko je nagazio na njih dok su strčavali niz stepenice grabeći ka izlazu. Na ulici je bilo već puno ljudi.

Šokantno je bilo gledati okolne solitere koji su se ljuljali u tolikoj meri, da je izgledalo kao da će se dodirnuti. Od toga mu se vrtelo u glavi. Mobilni telefoni nisu radili, sve mreže su pale u isto vreme.

U tom momentu su krenule sirene. Simultano, sa stotine lokacija odjednom. Prepoznao je "melodiju".

Luka je ponovo bio u Beogradu. 7. maj 1999. veče, desetine domaćih i stranih novinara su, poput njega, došli ispred Kineske ambasade na Novom Beogradu, pogođene projektilom NATO pakta. Svega nekoliko minuta hoda udaljen "Hotel Jugoslavija", bombardovan je nešto ranije.

Luka se sa svojom TV ekipom uputio upravo ka tamo, ne razmišljajući o sekundarnim udarima, nečemu što je NATO uveo kao pravilo, šaljući jasnu poruku bilo kome ko bi se usudio da pritekne u pomoć pogođenim metama.

Drugi udar na hotel je usledio u momentu kada je Luka bio svega stotinu metara udaljen. Pogođen je parking ispred hotela i Luka je legao na zemlju. Rezervoari parkiranih kola su leteli u vazduh jedan za drugim, život se pretvorio u film.

"Prokleta sirena", stresao se Luka i osvrnuo oko sebe.

Tokio se tresao. Veliki Tohoku zemljotres je bio najsnažniji ikada zabeležen u Japanu, magnituda potresa - 9. Preko hiljadu tzv. "naknadnih udara" vezanih za ovaj zemljotres, potreslo je Japan od tad.

Snagu udara najbolje opisuje činjenica da je svojom silinom pomerio kompletno ostrvo Honšu za 2,4 metara ka istoku, kao i Zemljinu osu rotacije za dva decimetra.

====================

Japan, Fukushima, zabranjena zona, 25. mart 2011.

tokyo tokio fukušima fukushima radijacija Foto: Christopher Furlong/Guliver/Getty Images



Satojoši Furukava je zgradu srednje škole koja je služila kao prihvatni centar za izbeglice iz radioaktivne zabranjene zone, napustio na biciklu. Isti je danima stajao naslonjen na pomoćnu zgradu i sasvim sigurno nije imao vlasnika u blizini.

Iako u kasnim osamdesetim, Satojoši je i dalje bio vitalan i u stanju da se biciklom preveze do svog sela, tik unutar zabranjene zone od 20km koju je za evakuaciju odredila japanska vlada, nakon havarije 11 nuklearnih reaktora, izazvanih zemljotresom i cunamijem.

Životni put Furukava-sana, bio je neverovatan splet koincidencija. Rođen je u Hirošimi. Preživeo je atomski udar 6. avgusta 1945. i izbegao u Nagasaki sa svojom porodicom, gde ga je tri dana kasnije zadesila ista sudbina.

Odrastao je s povišenim brojem belih krvnih zrnaca i dugo nije mogao da se oženi, jer su u Japanu ljudi koji su bili ozračeni, javno obeleženi i niko od njih nije mogao da zasnuje porodicu. Svojoj ženi je, tek nakon što su dobili zdravog sina, priznao odakle je.

U svom selu u blizini Fukušime, uspešno se bavio stočarstvom. Nikada nije mogao da razume kako je moguće da njegov Japan, jedina zemlja na planeti koja je doživela da protiv nje budu upotrebljene atomske bombe, odluči da na svom tlu izgradi toliki broj nuklearnih elektrana.

Furukava-san je u cunamiju izgubio sina, snaju i oboje unučadi.

U svoje selo je stigao u suton.

Bilo je potpuno pusto, ako se izuzmu napuštene domaće životninje koje su dezorijentisano lutale ulicama. Furukava-san je stigao do svoje kuće, gotovo potpuno neoštećene, ušao u spavaću sobu, legao na svoj futon i gorko zaplakao.

Oduzeo je sebi život u zoru, a pronađen je tek nekoliko nedelja kasnije.

Tačan broj ljudi koji su preživeli zemljotres i cunami, a naknadno izvršili samoubistvo je nepoznat, jer je japanska vlada zabranila objavljivanje konkretnih podataka u ovoj kategoriji, "kako se ne bi uznemiravala javnost".

====================

Seul, Južna Koreja, 11. mart 2011.

Foto: Handout/Guliver/Getty Images



Seul je tog martovskog dana bio hladan i kišovit.

Jeriel Kvon je u taksiju odsutno gledala kroz prozor povremeno šarajući prstom po zamagljenom prozoru kola. Vožnja ka Međunarodnom aerodromu Inčon trajala je čitavu večnost, što je bilo sasvim u redu jer joj je bio neophodan mir kako bi bila sama sa svojim mislima. Poseta roditeljima u rodnom Seulu, protekla je teže nego što je zamišljala, jer njena odluka da se veri s Dejvom, profesorom engleskog u Japanu poreklom iz Sijetla, naišla je na snažan otpor.

Dve linije koje su osvanule na testu za trudnoću tog jutra, zadržala je za sebe. Pomešano uzbuđenje, sreća i panika koje je isprva osetila, bili su uskoro prigušeni snažnim uverenjem da je to sudbonosni znak i da je bila u pravu kad je dozvolila da joj Dejv stavi verenicki prsten na ruku u restoranu na 70. spratu Lendmark kule u Jokohami.

Kada se vratila u stvarnost, uhvatila je sebe kako crta svoje i Dejvove inicijale na prozoru taksija koji je već ulazio u Inčon. U momentu kada je bacila pogled na zglob desne ruke, shvatila je da nesto nije bilo u redu.

Šok je bio otrežnjavajući. Pletene žute narukvice, koju je nosila jos od decembra 2004. i koju je dobila na Tajlandu, mestu Pang-na, nije bilo.

Budistički sveštenik koji joj je vezao narukvicu oko ruke u pećini s velikom ležećom statuom pozlaćenog Bude, rekao joj je da je nikad ne skida i da će je narukvica čuvati od zla.

Dan kasnije, 26. decembra, Jerijel je bila jedna od 54 srećnih putnika broda koji je uspeo da napusti luku Patong deset minuta pre udara cunamija koji je tog dana odneo preko 230.000 života.

Grozničavo je trazila narukvicu po podu i sedištu taksija, dok je taksista nestrpljivo insistirao da požuri, jer je kolona kola koja se formirala iza njih postajala sve duža. Konačno je odustala i užurbano ušla u aerodromsku zgradu. Neprijatan osećaj u stomaku je bio jako oštar i ukazivao joj da još nesto nije u redu. Šok broj dva je usledio kada je pogledala na ogroman video bim na samom ulazu.

Video nadirućeg cunamija kako proždire zaštitnu ogradu puta i odnosi sve pred sobom izgledao je nerealno. Neverovatno crna boja talasa nosila je nešto groteskno u sebi. Na telopu je stajalo, Japan, Ivate.

Tlo ispod nogu joj se oduzelo u momentu.

Dejv je radio kao profesor engleskog u Rikuzentakati, malom mestu od svojih 20.000 stanovnika, prefekturi Ivate. Slika s ekrana ju je vratila na Patong i cunami koji joj je redovno dolazio u nocne more od tog kobnog decembra 2004. Ovog puta, cunami je bio crn, daleko strašniji nego što pamti...hladan znoj je krenuo da joj klizi niz leđa, a zlokobno crnilo cunamija joj je polako zatvaralo vidno polje, sve dok potpuno nije izgubila svest.

Crnilo... beskrajno crnilo i mrak.

Dejvid "Dejv" Rudinski, jedan je od stranaca koji se i danas, šest godina kasnije, vode kao nestali nakon što je 11. marta 2011 godine zemljotres praćen cunamijem obrisao gradić Rikuzentakatu s mape Japana. Jerijel Kvon živi sa svojim sinom u Americi i prekinula je sve kontakte s roditeljima.

•••••••••••••••••••••••••••••••

Posvećeno svim mojim prijateljima koji su izgubili život u Velikom Tohoku zemljotresu 2011. godine i svima onima čije će teške lične drame, ostati neispričane. Imena ljudi u ovom tekstu su promenjena, a preneta svedočanstva su deo mojih ličnih saznanja, dok je deo dostupan u japanskim medijima.

Sale

JAPAN - ČEKAJUĆI IZVEŠTAJ ROBOTA


fukushima fukušima Foto: Handout/Guliver/Getty Images



Japan obeležava šest godina od stravične kataklizme u Tohoku regiji gde su kombinovani zemljotres i cunami odneli oko 18.000 ljudskih života (primedba - broj žrtava prema tvrdnjama autora teksta). Žrtvama koje je Japan pretrpeo tu nije kraj, jer je treći, sigurno i najopasniji udarac zadao kolaps nuklearne elektrane Fukušima 1 čije posledice su donekle odložene i ne toliko vidljive okom, ali neumoljive i dalekosežne.

Pre nekoliko nedelja, u japanskim medijima je objavljena informacija da je robot, jedini kontakt koji postoji sa delom elektrane gde se nekad nalazilo nuklearno jezgro, zabeležio najvišu izmerenu radijaciju od početka krize.

Vest je, žargonski rečeno, zatrpana u moru drugih, upadljivijih naslova, tako da svetski mediji, osim par izuzetaka, nisu ispratili ovaj dramatičan razvoj događaja. Treba još pomenuti da je radijacija unutar Fukušime 1 toliko visoka, da je unutrašnjost zgrade postala pravo groblje robota koji su se kvarili i više nikad nisu mogli da budu povraćeni nazad.

No, da se vratimo malo unazad, na momente neposredno nakon samog kolapsa Fukušime 1 - ljudi koji su imali nesreću da se zateknu u "zabranjenoj zoni" najdirektnije ugroženoj radijacijom, morali su da napuste svoje domove, unište svoje useve, pobiju ili ostave stoku iza sebe i uostalom sve što za njih, mahom poljoprivrednike, znači život.

Odatle bi izbegli u kolektivna prihvatilišta, fiskulturne sale i magacine, gde im je objašnjeno da je život koji su imali do tad nepovratno nestao i da sve zaborave. Tek tako, puj pike ne važi, tabula rasa.

Odgovor je usledio kroz neverovatnu seriju samoubistava, toliko strašnu, da je japanska vlada ubrzo zabranila objavljivanje statistike, a uspešno potisnula i svaki pokušaj da se u javnosti prodiskutuje bilo šta na ovu temu. Stroga cenzura i PR kampanja udružene nuklearne industrije i japanske vlade, nesposobnost novinara da se odupru autocenzuri zbog kampanje zastrašivanja medija, doveli su do situacije da su informacije vezane za stanje u Fukušimi mogle biti dobijene samo putem blogosfere ili usmeno od direktnih aktera, običnih ljudi.

Konačni udar i na ove izvore, Vlada Šinzo Abea, sprovela je izglasavajući "Specijalni zakon o tajnama" (10. decembar 2014. godine), kojim je zaprećena zatvorska kazna svakom ko objavi bilo kakve "štetne ili tajne" informacije, a diskreciono pravo kvalifikacije ima sama Vlada, gde je definicija toliko široka i otvorena za tumačenja cenzora, da je uteran strah u kosti ne samo novinarima, nego i svakom drugom ko pomisli da objavi bilo šta što nije u saglasnosti s strogo kontrolisanim "glavnim" medijima i saopštenjima vladinih agencija.

Da bi se neko u Japanu "zvanično" bavio novinarstvom, neophodno je da postane član "Kluba novinara", koji bi mnogo bolje bio opisan kao "klub podobnih", jer niko izvan ovog tužnog kružoka ne sme da prisustvuje zvaničnim konferencijama za štampu i pristup informacijama je limitiran do nivoa irelevantnosti.

Potpuna docilnost "Sedme sile" je jasan i ostvaren cilj.

Naravno, izglasavanje zakona je doneto uz "snažnu podršku SAD", a opravdano "borbom protiv terorizma", a koliko Japan zaista ima problema sa terorizmom suvišno je trošiti reči. Reakcija i protesti japanske javnosti bili su prema očekivanjima kad je u pitanju novija istorija ovog podneblja.

Svih 25 demonstranata prošetalo su ulicom u pratnji 26 policajaca u uredno prijavljenom skupu i nakon protesta svi su kolektivno otišli na zaista ukusan "udon" u obližnjoj "izakaji," a sve zalili "sakeom", kako bi knedla lakše skliznula niz grlo.

Iz Fukušime se i dalje dnevno ispuštaju tone radioaktivne vode u Pacifik, a jake struje nesebično dele to s ostatkom planete.

Uz to, ogromne količine radijacije redovno preplavljuju lokalne podzemne vode i sistemom reka unose u lokalni ekosistem. Visoka radijacija, dobijena zvaničnim merenjima, rešena je jednostavno - prag tolerancije ljudskog tela na radijaciju je zvaničnim ukazom zadužene vladine agencije povišen i problem je rešen.

Redovna ispitivanja i rezultati vezani za rak tiroidne žlezde koje je decenijama obavljao lokalni univerzitet prestala su da se objavljuju.

Tokio, mart, 2017. godine.

Sve vesti