20 godina od "Čedo, oženi me", pištaljki, šerpi...

Tačno 117 dana trajali su protesti studenata Beogradskog univerziteta, ali i drugih gradova. Smatralo se da je to bio uvod u svrgavanje režima Slobodana Miloševića 2000. godine. Pištaljke su zamenile društvene mreže.

20 godina od "Čedo, oženi me", pištaljki, šerpi... Foto: YouTube/screenshot

Počelo je u Nišu novembra 1996. godine, završilo se u Beogradu marta 1997. godine. Tačno, na današnji dan, kada su studenti šetnjom proslavili ispunjenje svog poslednjeg zahteva.

"Beograd je svet", bila je parola koja je i danas glavni simbol tog protesta koji je mnogima promenio život.

Ne i mnogim studentkinjama-demonstrantkinjama koje su se "ložile" na Čedomira Jovanovića, neformalnog "frontmena" Studentskih protesta, koji je u kožnoj jakni i izlizanim "adidas" patikama svakog dana sa takozvanog "Đinđomobila" (automobil na kojem je bilo ozvučenje), komandovao da se krene u novu šetnju.

"Čedo, oženi me", bio je jedan od glavnih bedževa na reverima studentkinja.

Bez mobilnih telefona, društvenih mreža (Fejsbuka, Instagrama, Twittera) studenti su se samoorganizovali i odlučili da ustanu protiv nepravde i krađe.

"Šetnja, šetnja", odjekivalo bi posle završenih govora raznoraznih umetnika, profesora, glumaca, pevača, muzičara, sportista. Svi su hteli da se obrate studentima. Na kraju su šetali svi - prosvetari, studenti, radnici, prevarane devizne šteditše, umetnici, službenici, novinari...

Šta su uopšte hteli studenti?

Realno, oni su ustali protiv vlasti, protiv Slobodana Miloševića. Manje-više, bio je to spontani ustanak mladih zbog izborne krađe koju je Miloševićev režim napravio na saveznim i lokalnim izborima novembra 1996. godine. Studentski protest 1996–1997. bio je najdugotrajniji i najmasovniji studentski bunt u istoriji Evrope.

Studenti su tražili pravdu, a da im režim ne bi "prišivao" raznorazne etikete, odlučili su da budu odvojeni od građanskih protesta, koju je pokrenula koalicija "Zajedno" (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Građanski savez Srbije).

Uglavnom, Beograd je tada bio udarna vest u svim svetskim medijima, koji su ushićeno prikazivali povorke ljudi, koji mirno i duhom prkose pendrecima, prikazivali su čuvenu zastavu automobilskom tima "Ferarija", koju je svakodnevno nosio jedan demonstrant, potom legendarni balon na naduvanje "Chupa-Chups"... Gotovo da su se ljudi utrkivali ko će smisliti duhovitiji slogan i poneti ga na protest.

Iznurena ratom, sankcijama, privrednim kriminalom, i uopšte ogromnom kriminalizacijom društva, Srbija je posrtala i tonula. Ali, generacija mladih ljudi je rekla: "Dosta!".

Svaki fakultet u Beogradu izabrao je svoje čelnike odbora za protest. Čedomir Jovanović, dramaturg, koji je bio na Fakultetu dramskih umetnosti, izabran je za lidera štrajkačkog odbora u noći 17. novembra 1996. godine.

Bivši španski premijer Felipe Gonzales saopštio je krajem decembra 1996. da je Komisija OEBS-a utvrdila da je koalicija "Zajedno" pobedila na lokalnim izborima u 13 gradova u Srbiji i devet beogradskih opština, što su vlasti morale da priznanju, pa je 11. februara 1997, Skupština Srbije donela "leks specijalis".

Koje veče kasnije, skup glavnog odbora studentskih odbora na Filozofskom fakultetu. Trebalo je sročiti zahteve tako da ne budu tliko "prst u oko" MIloševiću i njegovoj supruzi Mirjani Marković, koji su već pripremili propagandnu mašineriju, koja će sve te studente i građane nazivati "šačicom stranih plaćenika i izdajnika", a državna televizija se trudila da kadar sa protesta snimi tako da se vidi tek mala grupa ljudi, iako je na ulicama bilo na hiljade.

Studenti su zahteve sročili u nekoliko tačaka, zapravo hteli su da naprave zahteve koje mogu da budu ispunjeni - da budu priznati, da rektor i student-rporektor podnesu ostavke.

Bila je to, zapravo, podrška građanima koji su protestovali, tačnije bila je to javna podrška njihovim roditeljima, koji su glasali za opoziciju, a onda je Milošević prekrojio rezultate izbora. Bila je to pobeda mladih ljudi nad vremenom koje je bilo mračno i koje je bilo obavilo Srbiju poput paučine.

Svakodnevno su studenti pravili akcije-performanse na dnevno-političke događaje. Evo jednog od takvih

Izvor: YouTube



"Glavom" je platio i tadašnji rektorBeogradskog univerziteta Dragutin Veličković (govorio je od početka da "ne zna šta se dešava na ulicama"), koji je bio uz režim i nije popuštao pred zahtevima studenata, a jedan od zahteva je bila i njegova ostavka. Na kraju je otišao...

Dragutin Veličković Foto: YouTube/screenshot Dragutin Veličković


Bilo je mnogo komičnih scena tokom protesta, ali i tragičnih.

Komični su bili svakodnevni - od toga kako su studenti i građani nadmudrivali policiju i režim, koji nije znao šta će. Dešavalo se da policija napravi kordon u Knez Mihailovoj ulici, koja je PEŠAČKA zona, kako bi ograničila kretanje demonstranata.

Ili, igra "Semafor". Pošto je vlast zabranila šetnju ulicama, onda bi građani šetali trotoarom, gore-dole, a kada bi se na pešačkom prelazu upalilo zeleno svetlo za pešake, svi bi jurnuli na "zebru" i radosno skakali.

Bila je to prava karnevalska atmosfera na ulicama Beograda. Zabeleženo je i da je Beograd te godine video najveće novogodišnje skupove. Na doček Nove godine, u organizaciji koalicije Zajedno, okupilo se oko 200.000 ljudi u Beogradu a na poziv Studentskog parlamenta na Trgu republike, Knez Mihailovoj, Terazijama i okolnim ulicama skupilo se oko 500.000 građana što je bio najveći skup te vrste u Beogradu

Studenti i građani su šetali po snegu, kiši, bili su na meti policijskih pendreka, batinaša sa kapuljačama na glavama koji bi se pojavili niotkuda i udarali po ljudima. Studenti su izdržali i čuveni kordon u Kolarčevoj ulici, kada su stajali ispred policajaca sedam dana i osam noći, da bi, na svetog Savu, predvođeni patrijarhom Pavlom, "probili" kordon (policija se sklonila).

Tragičnih je bilo nekoliko. Najgore je bilo 24. decembra 1996. godine kada je Milošević organizovao kontramiting usred Beograda, iako je znao da je baš u to vreme organizovan miting opozicije, ali i šetnja studenata.

Miting i kontramiting (1996. godine) Foto: MONDO/Goran Sivački - arhivska fotografija Miting i kontramiting (1996. godine)



Milošević je tada izgovorio ono čuveno: "Volim i ja vas", dok su se, iza njegovih leđa, pristalice režima i opozicije mlatile transparentima, rukama...

Izvor: YouTube


Režim je želeo krv na ulicama. Tada je u Knez Mihailovoj ulici pristalica Miloševića pucao u glavu opozicionom demonstrantu, koji je, pravim čudom, preživeo. Mnogi "kontramiginaši" tada su, zapravo, prvi put videli da u Beogradu ne protestuje "šačica demonstranata" kako su ih izveštavali državni mediji.

Prema računici koalicije, "Zajedno" kontramiting SPS-a je, prema tadašnjim cenama, koštao 1.386.000 nemačkih maraka ili 4.575.000 tadašnjih dinara.

Drugi događaj koji, takođe, pukom srećom, nije imao smrtne posledice, dogodio se u noći između 2. i 3. februara 1997. godine na Brankovom mostu, kada je policija jurila demonstrante preko mosta, sve do centra grada, a Miloševićevi "legionari" su tukli koga su stigli te noći.

Iako je bilo hladno, policija je demonstrante prskala vodenim topovima, a tada je Aleksandar Vulin izgovorio ono čuveno: "Zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom?".

Dve decenije kasnije, pištaljke i trubice su postale zaštitni znak svih protesta, ne samo u Srbiji, već u svetu. Pištaljke su služile da se stvara buka, baš kao u vreme centralne informativne emisije RTS-a "Dnevnik 2", kada su građani izlatzili na terase i lupali o šerpe i lonce kako bi "zaglušili laži".

Najveća vrednost tih protesta bila je pobeda nad mrakom iz koje je Srbija želela da iskoči.

Sve vesti