Samozvani kralj Crne Gore, bodibilder, filmski kaskader i statista, bio je kandidat grupe građana na predsedničkim izborima 1997. godine koji su po mnogo čemu odredili sudbinu Crne Gore iako se na njima vodila borba predstavnika iste partije – Mila Đukanovića i Momira Bulatovića.
Miranović je svoju predizbornu kampanju vodio „maskiran“ u Konana i naoružan ogromnim mačem. Javnosti nenaviknutoj na političke performanse nije bilo jasno da li se Boro sprda sa publikom ili je, kako se to kolokvijalno na ovim prostorima kaže „on sam sprdnja“.
Sa vremenske distance, postalo je jasno da je Miranovićev performans bio mnogo dublji nego što je to javnost kojoj se obraćao, utreniranoj za velika ideološka i nacionalna otrežnjenjivanja, mogla da razume. Naročito u datim istorijskim okolnostima.
Neka od njegovih predizbornih obećanja, međutim, nisu se usudili da ponove ni najhrabriji političari pregaoci u Crnoj Gori. Poput onog da će u kanjonu Cijevne izgraditi Diznilend, ili najave gradnje trke za Formulu 1 na Ćemovskom polju.
Pogledajte film režisera Momira Matovića o Boru Miranoviću u kojem je, do detalja, izložen njegov „predizborni program“:
Miranovićeva kandidatura, nažalost, nije bila prihvaćena tako da nije bilo prilike da se prebroji koliko ima onih koji su razumeli njegov performans.
On već decenijama živi u Sjedinjenim Američkim Državama odakle se povremeno oglasi promovišući svoje tehnike borilačkih treninga. Na poslednjem je demonstrirao fasicnantnu brzinu udaraca (50 u sekundi), zadatih sparing lutki.
Pogledajte poslednje obraćanje Bora Miranovića nesuđenim glasačima u Crnoj Gori:
