Predsednik SAD Donald Tramp će, kako bi popravio ogroman pad popularnosti u Americi, najverovatnije nastaviti da interveniše u Siriji, što će izazvati opasan Ruski odgovor, smatra vodeći ruski analitičar Fjodor Lukjanov.
Prenosimo tekst Fjodora Lukjanova "Zašto je vojni sukob SAD i Rusije sve izvesniji", objavljen uoci jucerašnje posete americkog državnog sekretara Reksa Tilersona Moskvi. Tekst objavljujemo uz dozvolu autora.
Odnosi Rusije i SAD ubrzano se vracaju u "normalu" - uzajamno odbijanje i konfrontacija.
Samo pre nekoliko dana, poseta americkog državnog sekretara Reksa Tilersona Moskvi ocekivana je sa nadom da ce dve države konacno poceti da rade na novoj agendi i pripremanju sastanka njihovih predsednika.
Napad na Siriju je, medutim, promenio prirodu posete - sada ce to biti pokušaj da se ublaži nova kriza u odnosima Moskve i Vašingtona.
Jasno je da je glavna tema posete - prva Rusiji od kada je nova americka administracija preuzela vlast - prošlost, umesto da poseta bude vesnik novog pravca.
Kakve je zakljucke Moskva izvukla iz propalog pokušaja zbližavanja sa Donaldom Trampom?
Prvo, unutrašnji ciljevi Vašingtona su prevagnuli nad spoljašnjim. To je, zapravo, u potpunom saglasju sa prioritetima "Amerika na prvom mestu" koji je Tramp obznanio, ali na neocekivan nacin.
Ocekivalo se da Tramp smanji spoljnopoliticki aktivizam i krene u pravcu izolacionizma kako bi se posvetio rešavanju domacih problemima.
Pošto se, medutim, suocio sa izazovima u ostvarivanju domace politicke agende, Tramp je odlucio da iskoristi spoljnu politiku kao instrument za poboljšanje politicke atmosfere oko njegove administracije.
Trampova taktika se pokazala kao uspešna - udar na Siriju bio je prvi potez za pridobijanje široke podrške u Vašingtonu.
To je, medutim, strateški veoma opasno, jer Bela kuca nema daljih planova za akcije u Siriji. Serija kontradiktornih izjava govori da nije jasno šta tacno Sjedinjene Države hoce da postignu u Siriji.
Vašington se suštinski vratio na svoju poziciju od pre dve, tri godine - promena režima u Siriji i podrška pobunjenicima - ali u potpuno novoj situaciji, koja u najgorem mogucem scenariju može voditi direktnoj vojnoj konfrontaciji sa ruskom vojskom.
Glavni motiv za Trampovu akciju ne leži u strategiji medunarodnih odnosa, nego u želji da preokrene sadašnju politicku situaciju u SAD.
Drugo, konfrontacija Rusije i SAD je pravilo. Izbor Trampa probudio je u Moskvi nadu da bi radikalne promene u americkoj politici mogle da pomognu poboljšanju bilateralnih odnosa. Te iluzije su sada raspršene.
Rusija sama po sebi nije najvažnija Americi i nije americki prioritet, nego više instrument za ostvarivanje drugih ciljeva koji su zaista važni Sjedinjenim Državama.
Nesrazmerna pažnja koja se Rusiji posvecuje u politickim raspravama u Americi ne bi trebalo da zavara nikog u Moskvi. To nije pokazatelj znacaja Rusije, nego, suprotno, pokazatelj zanemarivanja.
Cini se da je Rusija tek zgodna oplata, korisna za namirivanje u politickim nesuglasicama izmedu razlicitih interesnih grupa u Vašingtonu.
Istovremeno, jedan faktor se nije promenio decenijama - zajednicko nuklearno odvracanje, sposobnost dve države da fizicki unište jedna drugu, što je osnova odnosa konfrontacije, koji se od 1950-tih kretao od pogoršanja do relaksacije napetosti i nazad.
Trece, Tramp nije impulsivan i nepredvidljiv. On je delovao tacno kako je i najavio. Glavna ideja njegove politicke retorike tokom izborne kampanje u SAD i pre nje bila je da "svi moraju da nas pošutuju i ako nas bilo ko ne poštuje, nateracemo ga da nas poštuje".
Svrha udara na sirijsku vojnu bazu bila je da svima pokaže da se Amerika vratila u igru i da je prošlo vreme konfuzije i rezervisanosti, te da ni Rusija niti bilo ko može da deluje ako Amerika nije prisutna.
U tom smislu, Tramp razmišlja uglavnom slicno kao i predsednik Rusije Vladimir Putin, koga je Tramp hvalio da je nadigrao Obamu.
Izmedu Trampa i Putina, medutim, postoji i suštinska razlika.
Osim spremnosti da deluje odlucno i neocekivano, i ne uvek uz poštovanje formalnih procedura, Putin ima jasan cilj, bilo to ulazak na Krim ili intervencija u Siriji.
Tramp i njegov tim ne ostavljaju takav utisak, jer je njihova želja da pokažu svoju snagu i odlucnost ocigledno cilj po sebi.
To vodi ka sledecoj razlici izmedu Putina i Trampa. Putin je majstor rizicnih igara balansiranja na ivici rata, što znaci da je svestan rizika i crvenih linija u igri, dok Tramp nema iskustva u medunarodnim odnosima i veliko je pitanje da li je svestan crvenih linija.
Cetvrto, bilo bi besmisleno da bilo koja od dve strane cini ustupke u sadašnjim okolnostima.
Sa Trampove tacke gledišta, sporazum bi mogao da bude postignut jedino sa pozicije snage, dok za Putina nema dogovora pod pritiskom. To je opasno i može imati dalekosežne posledice.
Potpuno je jasno da Rusija sada ne želi konfrontaciju, osim ako pritisak ne bude pojacan, ali sudeci po razlicitim informacijama koje cure iz Vašingtona, pritisak ce rasti, a posledicno i reakcija Rusije.
Može se racunati samo na oprez vojski sa obe strane u preduzimanju mera predostrožnosti kako bi se izbegao direktan sukob.
Situacija je, medutim, veoma krhka u odsustvu politickog kontakta. Politicka koordinacija sa partnerom koji je voden prvenstveno domacim potrebama i prestižom je krajnje nepouzdan poduhvat.
Teorijski, može se pretpostaviti da bi Tramp jacanjem svojih politickih pozicija u Americi mogao da dobije vecu slobodu u odnosima sa Rusijom.
Politicka kriza u SAD je, medutim, toliko duboka i jaka da jedna pokazna akcija ocigledno nije dovoljna i da posle nje mora uslediti još akcija.
Jednoglasna podrška udarima u Siriji koju su Sjedinjenim Državama pružili saveznici, obradovani jer je Amerika pokazala snagu volje i odlucnost, ohrabrice Vašington da ponovo deluje u istom stilu.
Ionako slabi izgledi za politicko rešenje, koji poceli da se pojavljuju kada su se Sjedinjene Države povukle, mogu ponovo nestati usled rivalstva velikih sila.
Logika tog rivalstva je nemilosrdna i njen prioritet nisu interesi naroda Sirije, nego prestiž glavnih igraca, koji je najvažniji kako Putinu, tako i Trampu.
Generalno, moglo bi se reci da se odnos Rusije i SAD vraca u normalno stanje, samo da nije nerazumevanja prioriteta Vašingtona i ciljeva širom medunarodne agende.
Rusija ce verovatno pokazati opreznu uzdržanost i odustati od iluzorne nade u kvalitativnu promenu odnosa sa SAD.
Ako pritisak nastavi da raste, Rusija ce odgovoriti u svom maniru - asimetricno i oštro.
(Zabranjeno prenošenje teksta bez dozvole redakcije portala Mondo)
Fjodor Lukjanov je predsednik Predsedništva ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, profesor Visoke škole ekonomije, naucni direktor Medunarodnog diskusionog kluba "Valdaj" i urednik publikacije "Rusija u globalnog politici". Svoje politicke analize cesto iznosi u ruskim medijima, kao i u najmocnijim americkim medijima, poput CNN-a. Smatra se za vodeceg ruskog analiticara.
