Šilobad i Stevanović: Bili smo prvaci Evrope!

Akteri istorijskog trijumfa Partizana i srpske košarke u intervjuu za MONDO evociraju uspomene na sezonu 1991/92, čiji vrhunac su bili trojka Đorđevića i pobeda nad Huventudom u dvorani "Abdi Ipekči" 16. aprila.

Šilobad i Stevanović: Bili smo prvaci Evrope! Foto: Mondo/ Goran Sivački

Godine prolaze, ali titula prvaka Evrope osvojena 1992. godine u Istanbulu ne gubi sjaj. Naprotiv.

Malo-pomalo, jubilej po jubilej, prošlo je četvrt veka od večeri u kojoj je Partizan trojkom Aleksandra Đorđevića, par sekundi pre kraja, pobedio Huventud 71:70 i podigao "L'Ekipov" trofej.

Uspeh, grandiozan sam po sebi, dobija na težini kada se zna da su ga crno-beli ostvarili dok je na teritoriji SFR Jugoslavije buktao ratni plamen. Zbog toga su od osam utakmica Kupa šampiona kao domaćini, samo jednu (prvu četvrtfinalnu, protiv Knora iz Bolonje) odigrali u Beogradu. "Dom daleko od doma" bila je Fuenlabrada, predgrađe Madrida.

Takođe, treba istaći da je titula osvojena striktno domaćom pameću i kvalitetom, dok su rivali imali najmanje po dvojicu stranaca.

Željko Obradović pravo iz patika je seo na trenersku klupu, pomagao mu je legendarni Profesor, Aleksandar Nikolić, a na terenu su glavnu reč vodili Saša Đorđević i Predrag Saša Danilović, koji su te sezone ušli u probranu grupu asova evropske košarke.

Ostatak ekipe bio je spoj mladosti (više), iskustva (manje), velike ambicije i vere u sebe, a među momcima koji su kao tim vredeli mnogo više od zbira njihovih pojedinačnih vrednosti, bili su i centri Mlađan Šilobad i Zoran "Stragi" Stevanović.

Prvi je na početku sezone imao samo 20, drugi 21 godinu, ali su tokom čitavog takmičenja i na samom Fajnal foru imali svoje uloge, iz kojih su doprineli istorijskom trijumfu.

Zahvaljujući njima, vraćamo se u leto 1991, nakon poslednje sezone u kojoj je odigrano kompletno prvenstvo Jugoslavije.

Splitska Jugoplastika bila je trostruki uzastopni šampion Evrope i trostruki uzastopni prvak (uskoro bivše) zajedničke države, tako što je u finalu plej-ofa pobedila Partizan, uz aplauze korektne i objektivne publike u novobeogradskoj Hali sportova.

I reprezentacija Jugoslavije, iz koje je tokom takmičenja - po političkom diktatu iz Ljubljane - izašao Jure Zdovc, odbranila je kontinentalni tron. Obradović je trebalo da bude tamo, ali nije, iz razloga o kojima ima reči i u tekstu pred vama.


Početak priprema crno-belih za novu sezonu nije obećavao evropsku titulu, ali je bio zanimljiv iz mnogo razloga...

STEVANOVIĆ: Došao sam iz kragujevačkog Radničkog i to mi je bila druga godina u klubu. Bio sam kod Duleta Vujoševića u sezoni 1990/91, zajedno sa Nikolom Lončarom sam igrao za Kragujevac na dvojnu licencu, a onda su Partizan preuzeli Željko i Profa. Tog leta sam u dogovoru sa Željkom imao poseban režim ishrane, dosta sam smršao već do početka priprema…

ŠILOBAD: Čak si i preterao, nije ti prijalo.

STEVANOVIĆ: Da, nije mi prijalo u nekom trenutku. Počeli smo pripreme u Budvi, deset dana u društvu žena i devojaka - ko ih je imao u to vreme. Ja sam malo kasnio jer mi se brat ženio. Kad sam stigao u hotel, ispred su stajali Željko, Ivo Nakić, (Vlada) Dragutinović, Sava (sportski direktor Milenko Savović)... Pozdravljamo se, a Sava me ne prepoznaje koliko sam kila skinuo. Bilo nas je malo, jedva desetak...

ŠILOBAD: Lončar, Rebrača i ja smo sa reprezentacijom bili u Edmontonu, na Svetskom omladinskom prvenstvu. To je bila poslednja reprezentacija stare države, Hrvatima su negde u polufinalu javili da više ne smeju da igraju. U timu su bili Bodiroga i Tarlać, Dule je bio selektor. Po Jugoslaviji se već pucalo. Krenuli smo vozom iz Beograda ka Zagrebu, međutim, kod Mirkovaca su nas zaustavili i rekli da ne možemo dalje. Prebacili su nas u autobus do Vinkovaca, pa smo tu čekali drugi autobus za Zagreb, gde su nas čekali hrvatski i slovenački igrači. Sećam se da smo došli u hotel oko ponoći, seli smo da večeramo, a bila je u toku neka svadba. U ponoć - svi ustaju i počinju da pevaju "Lijepa naša", samo mi sedimo i gledamo se. Ujutru smo se našli sa Hrvatima i odleteli smo iz Zagreba za Kanadu.

Kakve su bile želje, planovi?

ŠILOBAD: Meni je to bila treća seniorska sezona. Dve sam proveo u Zvezdi, to mi je bila prva u Partizanu. Bili smo mladi. Niko, naravno, nije očekivao da ćemo osvojiti Evropu, ali krenuli smo ambiciozno. Ekipa je bila željna dokazivanja, Željku je bila prva godina na klupi...

STEVANOVIĆ: Sećaš se da su naši hteli da igramo neki Kup Saporte, Kup Koraća, da preskočimo Kup šampiona jer smo mnogo mladi?

ŠILOBAD: Da, profesor Aca Nikolić je najviše insistirao na tome. Mi smo igrali kvalifikacije za Kup šampiona protiv Solnoka i trebalo je da budemo domaćini negde van zemlje. Željko je odlučio da obe utakmice igramo u gostima, a Profesor je govorio "Pa ne valja to, nećemo proći"... Međutim, prošli smo bez problema, obe smo dobili po dvadesetak razlike.

Kako ste funkcionisali kao ekipa, na terenu i van njega?

STEVANOVIĆ: Ja sam u Kragujevcu bio najmlađi u ekipi, isto kao Šiki u Zvezdi. Kad smo došli u Partizan, svi su generacijski bili blizu, malo iznad 20, pa najviše do 25 godina. Samo je Šara (Dragiša Šarić) bio stariji. Ali, znalo se sve, ko šta radi.

ŠILOBAD: Kad smo putovali, nosili smo pet lopti. Ko nosi lopte? Pet najmlađih. To smo bili Stragi, Rebrača, Lončar, ja i Saša (Danilović). I Saša je ludeo što on mora da nosi, pošto je ipak bio jedan od glavnih igrača.

ŠARIĆ

Jula 2008. iz Pule je stigla šokantna vest - tokom letovanja preminuo je Dragiša Šarić (47), najstariji košarkaš trofejnog tima.

ŠILOBAD: On je u to vreme bio i trener u Partizanu. Nismo mogli da verujemo kada su nam javili, jer je bio mlad čovek, u punoj snazi.

STEVANOVIĆ: Mene je Dule zvao u pola osam ujutru da mi to kaže. Spustio sam mu slušalicu, mislio sam da je neka loša šala. Kad sam se rasanio, shvatio sam da se ne bi šalio takvim stvarima. Šara je bio mnogo dobar čovek.

STEVANOVIĆ: Posle svih sezona koje sam odigrao, mislim da smo tada imali jednu od najboljih atmosfera u svlačionici, iako je bilo i problema, svađa, nervoze. Bilo je naporno. Mnogo smo putovali, neispavanost je bila problem. Igraš utakmicu do 10-11 sati uveče, odeš u hotel, večeraš i ujutru u pet krećeš za Beograd. A tamo trening odmah uveče, sutra utakmica domaćeg prvenstva i tako dalje.

ŠILOBAD: Najčešće smo išli preko Ciriha. Dešavalo se da po sedam-osam sati čekamo sledeći let. Spavanje po aerodromima je bila normalna stvar.

STEVANOVIĆ: Iznajmiš sobu za spavanje, a kad ti zazvoni sat - ne znaš gde si.

ŠILOBAD: Sad svi skraćuju čekanje gledajući telefone. Mi smo više bili okrenuti jedni drugima...

STEVANOVIĆ: Zanimljivo je i da je Željko radio neke treninge sa nama. Ako se neko povredi ili razboli, Željko se skine kao deseti...

ŠILOBAD: ...da odglumi, da bismo postavili akcije 5 na 5. Tada na put nije išlo 12 igrača, nego 10.

Kako vam je izgledala Fuenlabrada kada ste prvi put došli?

ŠILOBAD: Imali su malu, novu salu. To je bilo vreme začetka košarke u tom mestu i verovatno su zato nama ponudili da tu igramo, da bismo privukli ljude, da zavole košarku. Nama je bilo čudno što igramo tu, a oni su u početku dolazili, da ne kažem po naredbi, ali ne znajući šta će videti. Vremenom su oni zavoleli nas i mi njih, uspostavili smo hemiju i posle par utakmica smo se osećali bukvalno kao kod kuće. Jedva smo čekali da dođemo opet.

STEVANOVIĆ: Imali smo po 200-300 gledalaca na treninzima.

ŠILOBAD: Gde god da smo otišli, sumnjam da bismo to doživeli.

STEVANOVIĆ: Navijači su donosili torte za rođendan našim igračima.

ŠILOBAD: Navijali su za nas i protiv španskih ekipa, pa su ih kritikovali po novinama, kako mogu to da rade. Bilo je čudno i za nas. Nije bilo isforsirano, prosto se desilo.

Izvor: Youtube


Koliko ste vremena provodili tamo?

ŠILOBAD: Dolazili smo dan-dva pre utakmice, ali dešavalo se i da vežemo dva kola, pa da ostanemo po 10 dana.

STEVANOVIĆ: Tri puta smo bili po 10 dana. Imali smo dva španska tima u grupi, Huventud i Estudijantes, i mi treći.

Možda i najbolja utakmica u Fuenlabradi odigrana je protiv Huventuda. Partizan je dobio poenom razlike...

STEVANOVIĆ: Gubili smo celu utakmicu i stalno stizali. U jednom trenutku je Ivo Nakić pogodio trojku od tablu sa "kapice", a oni dali koš na drugoj strani i vodili sa pola koša. Ivo je onda promašio, Kopriva (Slaviša Koprivica) uhvatio loptu, promašio zicer, pa sam uhvatio ja i svirali su faul na četiri sekunde pre kraja. Ubacio sam oba bacanja, ali Đofresa je za tri sekunde stigao do našeg koša. Kopriva mu je udario bananu na polaganju i tako smo pobedili... Ali, čini mi se da je najvažnije bilo da u Fuenlabradi pobedimo Bajer. To je bila utakmica za prolaz.

ŠILOBAD: A, najveće iznenađenje smo napravili pobedom u Milanu.

Vi ste bili deo mlade centarske linije, uz Željka Rebraču i Koprivicu kao jedinog iskusnog?

ŠILOBAD: Uglavnom su igrali Stragi i Koprivica, Rebrača i ja smo ih menjali po potrebi.

STEVANOVIĆ: Znaš kako smo mi igrali? Nikad nisi znao ko će da odskoči. Dvojica Saša su igrali odlično, ali imao si, recimo Dragutinovića, koji osvoji 10 lopti u odbrani, uzme pet-šest skokova, da pet-šest asistencija, razigra celu ekipu... Ivo je pogađao, Kopriva igrao vrhunski tu sezonu, Lončar kao najmlađi isto... Kad uđeš - igraš. Tako smo i trenirali. Kod Profe smo morali da znamo sve akcije. Mi, kao centri, morali smo da znamo kretnje plejmejkera.

ŠILOBAD: Profa te u nekom trenutku treninga zaustavi i pita te gde ti je ovaj igrač, a gde je ovaj. Morao si uvek da znaš gde se ko nalazi. Mogli smo da igramo zatvorenih očiju.

STEVANOVIĆ: Bilo smo neverovatno uigrani, spremni na svaku situaciju. Centri su prevodili loptu u napad i zvali akcije kada protivnik pritisne Sašu Đorđevića. Imali smo zonu 1-3-1, koju je pre toga igrala Jugoplastika, sa Kukočem u zadnjoj liniji. Kad stanemo u tu zonu, na brzinu smo uzimali po tri-četiri lopte. Damo šest lakih poena, onda usporimo, pa opet.

Željko Obradović Foto: MN Press


Kakav je bio odnos sa Željkom Obradovićem, kao dojučerašnjim saigračem?

STEVANOVIĆ: To se sve brzo odigralo. Nama je na treninge dolazio Ranko Žeravica, da gleda da li da nas preuzme. Nije mu se svidela koncepcija tima... Na kraju su Željka skinuli sa aviona (za Eurobasket u Rimu) i doveli ga u Halu sportova. Od prvog treninga je zauzeo stav. Rekao je "radili smo to, to i to, sad više ne možemo".

ŠILOBAD: Ivi Nakiću je to najteže palo, jer se najviše družio sa Željkom. Izlazili su hiljadu puta zajedno, a sad odjednom treba da se napravi odnos trener-igrač, a to ne može preko noći. Ipak treba da prođe vreme, da se napravi distanca, da shvatiš da ne možete da se zezate kao što ste se zezali ranije.

Po čemu pamtite Profesora?

STEVANOVIĆ: Dođeš u "Pionir" posle pobede - ne valja ništa! Igrao si ovako, ti onako, ništa nisi znao...

ŠILOBAD: Ako pobedimo, onda nas izgrdi... Tražio je greške i u tim utakmicama, računajući da smo poleteli i da treba da nas spusti. A, kad izgubimo, onda govori šta su bile dobre stvari i diže nas. Pokušavao je da nas uvek drži na istom nivou. Ni gore, ni dole. Baš u Istanbulu, posle titule, Ivo je krenuo da uzme flašu vode, ćušnuo je čašu sa stola i čaša se razbila. Profa dolazi istog sekunda: "Na šta ovo liči, šta vi radite, šta slavite, lomite, sram vas bilo, zar ne znate da za dva dana igramo protiv Prvog partizana u Užicu?!".

STEVANOVIĆ: Ne, protiv Slobode iz Tuzle!

ŠILOBAD: On u takvom trenutku - gde mi još nismo svesni šta smo postigli - razmišlja o sledećoj utakmici, gde ćeš tu Slobodu verovatno dobiti sa 20 razlike, ali nije dozvoljavao da izgubiš fokus, jer je verovao da to može da odvede gubitku titule.

Od svih vas su kasnije samo Rebrača i Danilović uspeli da uzmu još jednu evropsku titulu (čak ni Đorđević nije), što je očigledan dokaz da ni odlazak na Fajnal for, a kamoli titula, prosto ne mogu da se planiraju?

ŠILOBAD: Mi u Partizanu smo jako ponosni na četiri učešća na Fajnal foru. To je velika stvar, maltene ravna osvajanju titule, s obzirom na uslove u kojima radimo, u odnosu na druge. Za mene su svi ostali Fajnal forovi vredni koliko i titula iz Istanbula.

Ekipa iz 1988, po imenima i talentu možda i najjača u istoriji Partizana, bila je tek treća u Evropi.

STEVANOVIĆ: Nikad ne znaš šta može da proizađe iz atmosfere i dobrog rada, kad se sklope kockice. Mi smo u Fuenlabradi dobili Huventud sa ta dva moja penala, pa smo dobili Milano u gostima, pa u četvrtfinalu išli na Knor, koji je bio prvi u grupi...

Tada se prva utakmica igrala na terenu slabije plasiranog rivala. Partizan je otišao u Bolonju sa vođstvom od 1:0, pa izgubio revanš 61:60 i pred "majstoricu" je bilo logično zapitati se da li će se još jednom ukazati takva šansa. Međutim, crno-beli su na "vrućem" terenu slavili rezultatom 69:65.

ŠILOBAD: Bio je ružan osećaj posle te koju smo izgubili. Imali smo ih.

STEVANOVIĆ: Neverovatno je kako smo tada uspeli. Recimo, mi kada smo u finalu protiv Beočina 1995. izjednačili na 2:2, nije bilo šanse da u "Pioniru" izgubimo "majstoricu". A, u Knoru igraju Venington, kasnije NBA šampion, Bineli, Zdovc...

ŠILOBAD: Sada ljudi pričaju kako smo imali dvojicu Saša, pa kako sve to i nije bio neki podvig. Ali, ni jedan ni drugi u to vreme još nisu imali tu težinu. Tek su je dobili te sezone, kada su buknuli, napravili jake ugovore i otišli u inostranstvo.

STEVANOVIĆ: Sale Đorđević je 1990. otišao u NBA i vratio se. Prva njegova utakmica po povratku, bila je moja prva zvanična za Partizan. Septembar mesec, kup utakmica u Kragujevcu, tada se to igralo na početku sezone. Saša Danilović je u to vreme bio samo talenat, koji je stvarno mnogo trenirao, kao i svi mi.

Izvor: Youtube


Kakve su bile pripreme za Fajnal for?

STEVANOVIĆ: Prvi doživljaj iz Istanbula koji pamtim je hotel u kome smo odseli.

ŠILOBAD: Hotel "Svis". Mislim da do danas nisam bio u boljem... Otišli smo na taj Fajnal for verujući da možemo nešto da uradimo. Zašto? Zato što su sve ekipe tamo bile iz naše grupe, sa svima smo već igrali i pobeđivali ih, osim Estudijantesa. Možda smo imali sreću što nismo igrali sa njima i u Istanbulu, jer nam nisu odgovarali, mada ko zna šta bi bilo da jesmo.

STEVANOVIĆ: U polufinalu smo igrali protiv Milana (82:75), da ne nabrajam sad sva imena, ali to je bila ekipa, bre. Riva, Rodžers, Daril Doukins...

Imao je 21 poen i 19 skokova u polufinalu!

STEVANOVIĆ: I posle kažu da smo ga dobro čuvali, ha-ha-ha.

ŠILOBAD: Bio je igračina. Koliko se sećam, uspeli smo da ga izbacimo sa pet ličnih grešaka. Nije završio utakmicu.

STEVANOVIĆ: Bio je ogroman. Kakav bre Peković, o čemu pričamo...

ŠILOBAD: Pozdravljamo se na zagrevanju, rukujemo se, ja imam utisak da su mu prsti na mojoj podlaktici! Imate snimke, kako je on zakucavao, kao da drži ping-pong lopticu.

STEVANOVIĆ: Kad smo igrali u Fuenlabradi, udario me je laktom u grkljan, nisam mogao da dođem sebi dva dana. Nisam mogao da popijem gutljaj vode.

ŠILOBAD: Ali, bio je dobar tip, nije igrao prljavo. Sale Đorđević se posle sretao sa njim po Italiji i pričao nam da je fenomenalan lik.

U finalu, Huventud...

ŠILOBAD: Svidelo nam se što su oni prošli, jer smo sa njima imali skor 1-1.

STEVANOVIĆ: Izgledalo nam je da će biti lakše. Jer, Estudijantes je igrao prljavo, baš su tukli.

Huventud je u četvrtfinalu izbacio Cibonu 2:0, pa u polufinalu pobedio Estudijantes 21 razlike. Pre toga su imali 11-3 u grupi.

ŠILOBAD: Bila je teška utakmica. Gledali smo je mnogo puta. Nijednom nije bilo više od pet-šest razlike za bilo koga. Bukvalno je svaka lopta bila bitna.

Izvor: Youtube


Kakav je bio ambijent?

ŠILOBAD: To je vreme u kome se naša zemlja nalazi u ratnom stanju. U Istanbulu nije bilo previše naših ljudi, mada su posle sišli na teren i bilo je lepo proslaviti sa njima.

STEVANOVIĆ: Moj brat je tada bio na ratištu, pričao mi je da su pucali sat vremena slaveći našu pobedu.

ŠILOBAD: Svaki dan smo slušali vesti, da je neko poginuo, da li neko tebi blizak, ili neko koga si poznavao. Ljudi su na prvom mestu gledali da sačuvaju glavu, šta će biti sa njima i njihovim porodicama... Nije se toliko razmišljalo o Partizanu.

STEVANOVIĆ: Ja sam posle bratove svadbe otišao na pripreme, a njega je pokupila vojska mesec dana kasnije. Mi od oktobra do januara nismo znali ni gde je, ni šta je. Gadno vreme.

Na proleće se težište ratnih zbivanja sa teritorije Hrvatske prebacilo u Bosnu i Hercegovinu...

ŠILOBAD: U Sarajevu je haos. Saletovi roditelji su i dalje tamo, a ja sam cimer sa njim i vidim da se nervira, da ne može da spava. Samo čeka da mu jave da li se nešto dogodilo. Zvao je na sve strane, gledao kako da prebaci roditelje za Beograd, oni nisu hteli da idu, da ostave stan, mislili su da ipak neće biti rata... I onda, da bi ga odvukli od takvih stvari, pravili smo zezanje u svlačionici, da mu nekako pomognemo. Kad premotaš film, lepo se završilo i izgleda lepo, ali u tom trenutku nije bilo baš sve tako.

STEVANOVIĆ: Kakve je probleme imao Ivo Nakić, mi tada nismo ni znali.

ŠILOBAD: Nije smeo da se raduje na terenu kada smo osvojili titulu. Tek u svlačionici je počeo da skače sa nama, posle sat vremena. Tu smo shvatili šta se dešava.

STEVANOVIĆ: Mislim da su ga telefonom zvali pre finala, pretili mu zbog roditelja. To su znali samo Željko i Vlada Dragutinović, on nije hteo nikome da priča... Zamislite da vam se to desi pred finale? A, dobro je igrao cele sezone. Kad god stanu ova dvojica (Đorđević i Danilović), on je davao 15-20 poena.

ŠILOBAD: Uz Šarića je bio najiskusniji. Uvek spreman da pogodi neki ludački šut. Imao je hrabrost da uzme to na sebe.

Sećate li se kako ste proslavili titulu?

ŠILOBAD: Išli smo sa prijema na prijem, sa televizije na televiziju, ali Željko nam nije dozvoljavao da se opustimo. Stalno je govorio "Ljudi, nemojte da poništimo celu sezonu. Ako ne budemo prvaci Jugoslavije, bacićemo ljagu na evropsku titulu". I stvarno smo se držali ozbiljno i u finalu smo Zvezdu dobili prilično lako.

STEVANOVIĆ: U Istanbulu su Viljakampa i trener Aito došli da nam čestitaju u ime Huventuda. Tamo smo proslavili u praznoj diskoteci, a tek ovde smo malo osetili šta smo uradili i kakav je to uspeh. Mi mlađi smo tokom sezone izlazili u jedan klub kod hotela "Šumadija" na Banovom brdu, a Đorđević, Ivo Nakić, Dragutinović na splavove. Posle Istanbula su nas zvali da i mi dođemo na splav "Hua hua". Ja ulazim, a tamo ludnica. Gledam okolo i kažem sebi "E, to je to".

Da li vam je po završetku sezone bilo jasno da je to kraj generacije i da ćete se razići?

STEVANOVIĆ: Većina nas je ostala, ali za Đorđevića i Danilovića se znalo da idu. Tog leta su uvedene sankcije i izbacili su nas sa Olimpijskih igara.

ŠILOBAD: Danilović je otišao u Bolonju, a Đorđević u Milano. Mi smo ostali još jednu godinu sa Željkom.

STEVANOVIĆ: Izgubili smo od Zvezde u finalu plej-ofa 3:2. Tad su igrali odlično Neša Ilić i Saša Obradović. Oni su nas...

ŠILOBAD: ...i Arkan je sedeo u prvom redu ispod koša. Neću da bacam ljagu na tu Zvezdinu titulu, ali nije bilo lako suditi te utakmice.


Partizan je na Fajnal foru bio četiri puta, sa najdužom pauzom od 12 godina. Imate li viziju kada bi mogao da se dogodi peti put?

ŠILOBAD: Teško je reći, ali verujem da će Partizan doživeti još neki Fajnal for. U Parizu nas sreća nije poslužila, sećate se da je koš Čildresa za produžetak bio puka improvizacija. Ko zna šta bi bilo da smo prošli u finale, jer smo imali stvarno dobru ekipu i igrali dobro.

STEVANOVIĆ: Nikad se ne zna. Može sve da se promeni u dva meseca, a može ovako da traje godinama. Sve zavisi kako se sklopi ekipa, kakvi igrači naiđu. Vidite da se sada ulaže mnogo više novca nego pre. Bitno je da se uhvati neki red, da se obezbede neki talentovani momci. Da dođemo do četiri-pet igrača koji će činiti domaći "kostur", pa na to da dovedemo dva-tri dobra stranca. Košarka je nepredvidljiva.

ŠILOBAD: Samo kad pogledate ko je sve igrao u Partizanu, kada bi ih sad sastavili u jedan tim, mogli bismo da idemo na titulu.

STEVANOVIĆ: To je problem, što nikad ne možeš da zadržiš ekipu. Mislite da Hečer neće sada otići za duplo veći novac, kao i svaki koji je igrao ovde?

ŠILOBAD: Neki su odlazili i za šest puta više.

Koliko ste vi razmišljali o novcu u ono vreme?

ŠILOBAD: Naši ugovori su bili 10, 15, 20, 25 hiljada maraka godišnje. Bili smo klinci, više nam nije ni trebalo. Danas su cifre otišle previsoko... Nismo mi ni razmišljali o novcu.

STEVANOVIĆ: Drugačije se tada živelo. Ja sam prve pare zarađene od košarke dao ujacima da kupe kola. Tih 10.000 maraka mi je stajalo među šorcevima u ormanu.

ŠILOBAD: Niko od nas nije igrao košarku zbog para. Kad sam potpisao prvi ugovor i dobio neke pare, sa 18 ili 19 godina, nisam mogao da verujem da mi plaćaju za nešto što bih radio i džabe. Naravno, nisam bio lud da odbijem, ali takvo je bilo razmišljanje. Ja se nisam bavio košarkom da bih živeo od nje.

STEVANOVIĆ: Sezonu u kojoj smo osvojili Kup šampiona igrao sam za 15.000 maraka, a tokom sezone mi je poboljšan ugovor za još 5.000, jer su čelnici kluba mislili da to zaslužujem. Trebalo je da dobijem i stan ako postanem standardni član prve petorke ili reprezentativac, što sam postao posle godinu dana... Tokom sezone sam dobio i 10.000 maraka na bingu, tako da je bila dobra godina, ha-ha.

Kako?!

STEVANOVIĆ: Tokom jednog od onih boravaka u Madridu, Lončar, Rebrača i ja smo otišli na bingo. Neki članovi rukovodstva su stalno išli i ništa nisu dobijali, nama je to bio prvi put. Sećam se da je poslednji broj koji sam čekao bio 73. Majstor je došao, proverio papir i posle toga su mi doneli oval sa gomilom španskih pezeta. Izašao sam napolje sa četiri džepa puna para, sutradan na aerodromu sam ih promenio u marke. Lončaru i Rebrači sam dao po 1.000.

U kojoj meri ste ostali na okupu po završetku karijera?

STEVANOVIĆ: Pored nas 10, tu su bili još Sinđelić, Mihajlovski, Igor Perović, Mića Berić je trenirao sa nama, ali je igrao za Pančevo. Ja sam kum sa Mićom, Dragutinovića stalno viđam, sa Šikijem i Saletom sam u klubu godinama, sa Lokijem sam se dopisivao pre neki dan... Rebrača i Dragutin su kumovi. Cela ekipa je ostala bliska. Možda sam najmanje u kontaktu sa Saletom Đorđevićem, jer je non-stop u inostranstvu.

ŠILOBAD: Ja sam kum sa Danilovićem, pa se samim tim najviše družimo. Dragutinović i Nakić su košarkaški agenti, dođu na utakmice. Nakić se često javlja i kada je u Španiji. Niko nije zaboravio te dane.

Sve vesti

Mondo izdvojeno