Vladimir Ćuk
25.10.2018.
Može i bez "Fejsa i Spejsa"
Nije baš da mi treba neki naročiti povod za druženje, prija mi samo po sebi, ali ipak mi malo više prija kad se namesti neki povod. Ne mislim tu na rodjendane, slave i slične stvari, na neke sam prestao da idem jer su se vremenom pretvorile u rutinu. Mislim ovde na povode koji nude moguće iznenadjenje, a šta ćeš bolje od raznih fešti koje se s proleća i tokom leta i jeseni održavaju u Beogradu, Srbiji... ma svugde.
Evo, na primer, ovih dana je po prvi put je Atelje 212 organizovao festival "Mucijevi dani" u znak sećanja na velikog pozorišnog čoveka Ljubomira Draškića, režisera, neimara, znalca svega i svačega, a domaćeg i stranog fudbala posebno.
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
Evo, na primer, ovih dana je po prvi put je Atelje 212 organizovao festival "Mucijevi dani" u znak sećanja na velikog pozorišnog čoveka Ljubomira Draškića, režisera, neimara, znalca svega i svačega, a domaćeg i stranog fudbala posebno.
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
Evo, na primer, ovih dana je po prvi put je Atelje 212 organizovao festival "Mucijevi dani" u znak sećanja na velikog pozorišnog čoveka Ljubomira Draškića, režisera, neimara, znalca svega i svačega, a domaćeg i stranog fudbala posebno.
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
Pozvali domaćini pozorišne grupe iz Srbije i neke iz ex-YU, sastavili nedelju dana programa od po dve predstave dnevno, filmskih snimaka Mucijevih predstava od onomad, TV intervjua koje je dao, a i sam ansambl A212 tempirao je premijeru za početak fešte...
I šta se desilo?
Pa to da jedan ambijent, legendarni bife, koji sam počeo pomalo da zanemarujem iz već pomenutog razloga rutine, postane ponovo više nego interesantan, bar za mene. Naime, čak i sa ljudima koje dnevno vidjam druženje je tih dana dobilo novu dimenziju baš zbog toga što se bife sada napunio i ljudima kojima je sve to novo, neki su došli prvi put u Beograd, pa su tako i razgovori dobili novu dimenziju, od priče o predstavama do tema koje s pozorištem nemaju nikakve veze, ali – bez politike, moliću lepo! Ne samo da je "direktan kontakt" s njima bio osveženje, već je potom i naša, komunikacija starih drugara, proširila paletu tema.
Podsetilo me je to na neko bivše vreme, bez brige dragi čitaoče neću biti ni nostalgičan ni patetičan, kada je radoznalost bila jedan od glavnih generatora mnogih stvari koje smo radili, ali koje su podrazumevale naglašenu komunikaciju s drugima, pa i ljudima koje smo prvi put videli u životu. Kako me je bog dao otvorenog, a znalo se i nešto jezika i nisam se ustezao (stideo) da prkeljam i u vreme kad ih nisam znao najbolje, dosta sam polzovao... u svakom pogledu.
Posebno na svakojakim feštama, uglavnom rock' n' roll provenijencije, raznim morima i ostalim turističkim destinacijama. Drži me to i danas i valjda zbog toga što smatram da je normalno da se na nekoj fešti družim s drugim, nepoznatim ljudima, iz prostog razloga što mi u stvari i nisu nepoznati, naprotiv. Hoću reći, već to što delimo želju da nešto vidimo pa smo se našli na istom mestu dovoljno govori - eto kopče!
Nemam ništa protiv druženja „na daljinu“, mislim na svakojake mailove i socijalne mreže, naprotiv, dopisujem se dnevno i sa ljudima s kojima sam tog popodneva pio hladno pivo u bašti. E, da, slatko sam se nedavno nasmejao frazi iz novogovora – „nema ni fejsa ni spejsa“, što menja onu staru „nema ni kučeta ni mačeta“.
Posebno kad se ima u vidu dame je ta vrsta predstavljanja mimoišla. Jer, danas mislim, ma koliko da je takva vrsta komunikacije OK, ipak držim (starovremski, možda) da je direktan kontakt nešto sasvim drugo! Evo, krenimo od boje glasa. Ne mali broj puta sam se bukvalno naježio kad sam čuo baršunasti glas neke dame. Pa onda izraz lica dok vam neko nešto govori, a o očima i da ne govorim...
Stiglo je lepo vreme, idu razni koncerti, za Dilana sam već pazario kartu, pa razni egziti i guče... mrdaj narode! Vrati se starom dobrom druženju jedan na jedan. Ko zna, možda nekom trebate baš vi, možda je baš po vašem liku zamišljao nekoga s kim bi podelio proleće, leto...
A možda i vi sretnete nekoga ko je u vašoj glavi još uvek u onoj fioci – „eh, kad bi...“
