True Grit (2010)
Režija: Itan i Džoel Koen
Uloge: Džef Bridžis, Met Dejmon, Hejli Stajnfeld
Distribucija: neko valjda već za FEST
Moj drugar V. me redovno snabdeva filmovima, uglavnom onim za koje nema šanse da će ikada stići u naše globalizovane bioskopske dvorane: opskurnim, treš, umetničkim (ne baš tako često), korejskim, evropskim, horor, nezavisnim – uglavnom, dakle, krš koji nikog drugog i ne interesuje. Tako je bilo i ove nedelje kada smo se sreli i kada mi je uručio dvd sa novim Takešijem i još nekim sličnim ostvarenjima. No, na istom disku je bio još jedan film koji je, eto, potresao i same temelje koncepta rubrike/kolumne koju već godinama čitate.
Naravno, V. to nije namerno uradio, on je bio samo dobar drugar, ali ja sam se našao u škripcu: bioskopski repertoar je bio prilično neprivlačan, ako se izuzmu već odgledani i napisani filmovi, sve same sumnjive komedije, ali sve i da je bio bog zna kakav, teško da bih mogao da se oduprem flomasterom naškrabanom naslovu koji me je gledao sa diska. Jeste, ovakvi filmovi se gledaju isključivo u bioskopima, bez obzira na to što su nam nova tehnologija i veliki, tanki ekrani već malo ugrozili ovaj princip, ali nekada se stvarno ne mogu čekati ni naši distributeri, ni globalna distributivna politika, ni relativna blizina FEST-a koji se, nadam se, neće obrukati kao već toliko puta ranije (sećate se najsvežijeg primera, filma ''Hurt Locker''?). Ukratko, kako u nedelju uveče, na minus 10 stepeni, u toplom domu, odoleti jednom filmu braće Koen, povrh svega još i kaubojcu. Sa Džefom Bridžisom. Koji ponavlja ulogu jednog Džona Vejna. Ma nema šanse.
Meti Ros ima samo 14 godina, ali je već ostala bez oca kojeg je mučki i sa leđa ubio zlikovac i kukavica Tom Čejni. Slučaj je prilično jasan, ali Čejnija nema ko da uhapsi, pa zato Meti odlučuje da ponudi skromnu novčanu nagradu onom šerifu koji uspe da privede pravdi ubicu njenog oca. Šerif Ruster je, svi kažu, najbolji kandidat jer u sebi nosi onu pravu hrabrost koja je privilegija samo onih najboljih, ali je isto tako i pijanica i revolveraš poznat po tome što je lak na obaraču. Neobičan par nekako ipak kreće na indijansku teritoriju u poteru za odbeglim odmetnikom, ali paralelno još jedan šerif, teksaški rendžer Lebef, polazi u potragu za Čejnijem koji je tražen i u Teksasu. I tamo će ga obesiti, ali Meti želi da zlikovac visi samo zbog jednog zločina.
Iako postavljen kao lagana komedija ili kao šaljivi vestern, ''Čovek zvani hrabrost'' je film ogromne težine, sličan po tome nekim drugim kaubojcima koji se danas, s pravom, vode kao američki klasici. Prvi na pamet padaju oni slični po tom ''road movie'' principu – ''Dve mazge za sestru Saru'', ''Tragači'' ili, recimo, čak i ''Odmetnik Džozi Vels''. Dakle odmah sve sumnje da otklonimo – da, sa ovim filmom braća Koen ulaze u tu vestern ligu, rame uz rame sa jednim Fordom ili Istvudom. Uostalom, svi koji se sećaju originalnog Hatavejevog filma, znaju da je to bio više projekat kako da Džon Vejn konačno dobije Oskara, nego bilo šta drugo. Poznata je i njegova izjava prilikom primanja statue – ''Da sam znao, stavio bih povez preko oka još pre 25 godina''.
Koeni su, međutim, u Portisovom romanu iz '68-e, videli mogućnost da i sami ispričaju jednu veliku priču i za početak crni povez preko oko stavili Džefu Bridžisu koji možda i neće dobiti Oskara za svoju kolosalnu ulogu (čini se da je ove godine recept za nagradu mucanje i to na britanskom engleskom), ali to njegov doprinos ne čini ništa manjim. Spektakularni su i ostali kauboji, Met Dejmon i Džoš Brolin pre svih, ali 14-godišnje dete pod imenom Hejli Stajfeld je onaj deo kastinga koji izaziva pravu nevericu. Iako tek u ranom pubertetu, ova devojčica svojim umećem gradi lik koji zapanjuje tokom skoro 2 sata filma, a braća Koen ovim elementom znalački manipulišu, pa nas zato finale filma i Metino kratko pojavljivanje u fleš forvardu od 30-ak godina, sačekuje sa neoprezno spuštenim gardom. Tek na kraju kratkog razgovora (a baš dijalozi nose ovaj besprekorno napisan film) sa odvratnim Frenkom Džejmsom (Džesijevim bratom) i legendarnim Kolom Jangerom, kada emocije isplivaju, shvatamo čemu smo prisustvovali.
Pomalo spor, ali onako koenovski, uzbudljivo spor, veličanstveno uslikan, ''Čovek zvani hrabrost'' (nadam se da će distributer zadržati sjajan originalni prevod) je novi klasik u filmografiji Džoeli i Itana. Tako je njihov možda i prvi pravi izlet u čisto žanrovske vode trijumf ne samo za njih dvojicu, već i za ovaj klasični žanr. Sa minimumom ironije na koju smo inače navikli kod braće Koen, magija je, srećom, i dalje tu. Što se tiče mog ličnog osećaja da sam oskrnavio jedno remek-delo DIVX kopijom, ništa se ne brinite, biću u prvom redu čim se šerif Ruster Kogburn ušeta i u naše bioskopske sale.
Ja: *****
Režija: Itan i Džoel Koen
Uloge: Džef Bridžis, Met Dejmon, Hejli Stajnfeld
Distribucija: neko valjda već za FEST
Moj drugar V. me redovno snabdeva filmovima, uglavnom onim za koje nema šanse da će ikada stići u naše globalizovane bioskopske dvorane: opskurnim, treš, umetničkim (ne baš tako često), korejskim, evropskim, horor, nezavisnim – uglavnom, dakle, krš koji nikog drugog i ne interesuje. Tako je bilo i ove nedelje kada smo se sreli i kada mi je uručio dvd sa novim Takešijem i još nekim sličnim ostvarenjima. No, na istom disku je bio još jedan film koji je, eto, potresao i same temelje koncepta rubrike/kolumne koju već godinama čitate.
Naravno, V. to nije namerno uradio, on je bio samo dobar drugar, ali ja sam se našao u škripcu: bioskopski repertoar je bio prilično neprivlačan, ako se izuzmu već odgledani i napisani filmovi, sve same sumnjive komedije, ali sve i da je bio bog zna kakav, teško da bih mogao da se oduprem flomasterom naškrabanom naslovu koji me je gledao sa diska. Jeste, ovakvi filmovi se gledaju isključivo u bioskopima, bez obzira na to što su nam nova tehnologija i veliki, tanki ekrani već malo ugrozili ovaj princip, ali nekada se stvarno ne mogu čekati ni naši distributeri, ni globalna distributivna politika, ni relativna blizina FEST-a koji se, nadam se, neće obrukati kao već toliko puta ranije (sećate se najsvežijeg primera, filma ''Hurt Locker''?). Ukratko, kako u nedelju uveče, na minus 10 stepeni, u toplom domu, odoleti jednom filmu braće Koen, povrh svega još i kaubojcu. Sa Džefom Bridžisom. Koji ponavlja ulogu jednog Džona Vejna. Ma nema šanse.
Meti Ros ima samo 14 godina, ali je već ostala bez oca kojeg je mučki i sa leđa ubio zlikovac i kukavica Tom Čejni. Slučaj je prilično jasan, ali Čejnija nema ko da uhapsi, pa zato Meti odlučuje da ponudi skromnu novčanu nagradu onom šerifu koji uspe da privede pravdi ubicu njenog oca. Šerif Ruster je, svi kažu, najbolji kandidat jer u sebi nosi onu pravu hrabrost koja je privilegija samo onih najboljih, ali je isto tako i pijanica i revolveraš poznat po tome što je lak na obaraču. Neobičan par nekako ipak kreće na indijansku teritoriju u poteru za odbeglim odmetnikom, ali paralelno još jedan šerif, teksaški rendžer Lebef, polazi u potragu za Čejnijem koji je tražen i u Teksasu. I tamo će ga obesiti, ali Meti želi da zlikovac visi samo zbog jednog zločina.
Iako postavljen kao lagana komedija ili kao šaljivi vestern, ''Čovek zvani hrabrost'' je film ogromne težine, sličan po tome nekim drugim kaubojcima koji se danas, s pravom, vode kao američki klasici. Prvi na pamet padaju oni slični po tom ''road movie'' principu – ''Dve mazge za sestru Saru'', ''Tragači'' ili, recimo, čak i ''Odmetnik Džozi Vels''. Dakle odmah sve sumnje da otklonimo – da, sa ovim filmom braća Koen ulaze u tu vestern ligu, rame uz rame sa jednim Fordom ili Istvudom. Uostalom, svi koji se sećaju originalnog Hatavejevog filma, znaju da je to bio više projekat kako da Džon Vejn konačno dobije Oskara, nego bilo šta drugo. Poznata je i njegova izjava prilikom primanja statue – ''Da sam znao, stavio bih povez preko oka još pre 25 godina''.
Koeni su, međutim, u Portisovom romanu iz '68-e, videli mogućnost da i sami ispričaju jednu veliku priču i za početak crni povez preko oko stavili Džefu Bridžisu koji možda i neće dobiti Oskara za svoju kolosalnu ulogu (čini se da je ove godine recept za nagradu mucanje i to na britanskom engleskom), ali to njegov doprinos ne čini ništa manjim. Spektakularni su i ostali kauboji, Met Dejmon i Džoš Brolin pre svih, ali 14-godišnje dete pod imenom Hejli Stajfeld je onaj deo kastinga koji izaziva pravu nevericu. Iako tek u ranom pubertetu, ova devojčica svojim umećem gradi lik koji zapanjuje tokom skoro 2 sata filma, a braća Koen ovim elementom znalački manipulišu, pa nas zato finale filma i Metino kratko pojavljivanje u fleš forvardu od 30-ak godina, sačekuje sa neoprezno spuštenim gardom. Tek na kraju kratkog razgovora (a baš dijalozi nose ovaj besprekorno napisan film) sa odvratnim Frenkom Džejmsom (Džesijevim bratom) i legendarnim Kolom Jangerom, kada emocije isplivaju, shvatamo čemu smo prisustvovali.
Pomalo spor, ali onako koenovski, uzbudljivo spor, veličanstveno uslikan, ''Čovek zvani hrabrost'' (nadam se da će distributer zadržati sjajan originalni prevod) je novi klasik u filmografiji Džoeli i Itana. Tako je njihov možda i prvi pravi izlet u čisto žanrovske vode trijumf ne samo za njih dvojicu, već i za ovaj klasični žanr. Sa minimumom ironije na koju smo inače navikli kod braće Koen, magija je, srećom, i dalje tu. Što se tiče mog ličnog osećaja da sam oskrnavio jedno remek-delo DIVX kopijom, ništa se ne brinite, biću u prvom redu čim se šerif Ruster Kogburn ušeta i u naše bioskopske sale.
Ja: *****
