FEST 2011 - najveći hitovi

Do poslednjeg dana i do poslednjeg daha, bauljao sam hodnicima centra Sava, u potrazi za dobrim filmom. Noge sve teže i teže...

KRALJEV GOVOR (King's Speech)

Priča o ocu vladajuće engleske kraljice i njegovom odnosu sa svojim logopedom, ali i terapeutom, Lajonelom Logom. Kada Edvard iznenada napusti tron, prilika se ukazuje njegovom bratu koji postaje kralj Džordž VI. Kolin Firt je taj kralj koji ispunjava sve uslove da bude ono što je igrom slučaja i postao, osim što ima problem sa mucanjem. Nedopustivo za britanskog monarha.

U stvari, nije ni čudo da je ''Kraljev govor'' osvojio sve moguće nagrade u ovoj godini, jer je i pravljen tako da ih osvoji. Po modelu najboljih sportskih filmova, ''Rokija'' recimo, i ovde imamo nekoga ko se sprema za finalni meč i pri tom naporno mora da vežba sa svojim trenerom, da sa njim gradi specijalan, emotivan volim/mrzim odnos, što je uvek dobitnički koncept. Dobijanju nagrada pomoglo je, svakako, i to što naš junak muca, a svi znamo da su hendikepi ove vrste slaba tačka članova Akademije.

Srećom, Englezi su pravili ''Kraljev govor'', tako da patetike u ovom filmu jednostavno nema, mucanje je svedeno na najdiskretniji nivo koji ne iritira, a pomaže i to što platnom promiču fenomenalni glumci, pa je ukupan doživljaj sasvim fin i pozitivan. Ali kada se sve završi, ostaje i osećaj već viđenog – uostalom, koliko smo samo fantastičnih BBC serija na slične teme gledali na televiziji, i glamuroznijih i uzbudljivijih i boljih, o raznim epohama i različitim dvorskim posadama. Ovde nema čak ni sjajnih kostima, jer kralj nosi odelo, a nema ni dvorske raskoši jer kralj vežba kod svog učitelja u poluraspadnutom stanu. Konačno, kada se jednog dana budemo prisećali šta je to obeležilo 2010. godinu, pitanje je da li ćemo baš ovaj film prepoznati kao najveći te godine?

Mrka kapa, pre će biti da sede glave koje uglavnom i dodeljuju Oskare u ime Akademije, nisu imale ni hrabrosti ni sluha za jedan moderan film o jednom modernom fenomenu, pa je tako Finčerova ''Društvena mreža'', pravi film za ovo današnje vreme, ostao kratkih rukava.

O BOGOVIMA I LJUDIMA (Dos Homens e dos Deuses)

Još jedan film ovenčan brojnim nagradama, ali uglavnom evropskim. Kanski pobednik i nosilac impresivnih kritika kako u Americi, tako i u Evropi, još jedna je istinita priča. Govori o osmorici francuskih kaluđera koji 90-ih godina u Alžiru, u jednom manastiru, žive harmonično sa muslimanskim komšijama.

Ali vremena su sve teža i naoružane bande sve bliže, baš kao i vesti o masakrima koji se dešavaju u okolini. Godinama bezbedni i uvažavani, sada ugroženi kaluđeri moraju da donesu odluku da li ostaju ili se povlače na bezbedne teritorije. Iako nisu ni hrabri ni jedinstveni, oni ipak odlučuju da se ne mrdaju iz svog hrama, samo da bi na kraju završili na klanici.

Tragična priča, ali i film koji ništa ne objašnjava, ni političku situaciju koja je dovela do svega, ni pravi razlog zbog kojeg kaluđeri ostaju.

Na kraju sve ostaje Bogu na savest. Beskrajno dosadno. Samo za religiozne.

PUT U NEPOZNATO (Rabbit Hole)

Ali zato mi je mnogo bolje legao ''Put u nepoznato'', u kojem se Nikol Kidman sa Bogom obračuna već u osmom minutu filma. Takođe spor i težak film, o bračnom paru koji pokušava da pronađe način da i dalje funkcioniše nakon gubitka trogodišnjeg sina.

Zvuči depresivno, ali tekst Dejvida Lindzi-Abera, već okićen Pulicerovom nagradom, ima u sebi dovoljno suptilnog crnog humora i optimizma, sastojke uz pomoć kojih je reditelj Džon Kameron Mičel i sam film maestralno doveo do kraja.

Nikol Kidman, koja je film producirala kao svoj lični projekat, savršeno hladna i puna emocija u isto vreme, dominira tokom svih 90 minuta i uspeva da stvori čudesno kompleksan lik ulogom kakvu nije prikazala još od...ko zna kada. Da, i ovakvi filmovi, tihi i tragično tužni, mogu da budu zanimljivi, a na neki čudan način čak i zabavni.

Depresivni, navalite na ovaj odličan film.


CRNI LABUD (Black Swan)

I ’’Crni labud’’ je sjajan film, sigurno jedan od najboljih ne samo na ovom FEST-u, već i uopšte, u celoj godišnjoj produkciji. Znate verovatno već i sami sve vezano i za ovaj film, ali i za slavni balet, ali evo i od mene ukratko: balerina osvaja glavnu ulogu u čuvenom baletu i uloga Belog labuda joj savršeno leži, ali transformacija u Crnog joj zadaje toliko problema, da polako počinje da gubi razum. Ili neke druge sile utiču na situaciju u ovoj njujorškoj baletskoj kući. A tu je odjednom i Lili, kojoj baš Crni labud tako savršeno pristaje.

Ne zvuči baš kao neka specijalna poslastica, naročito za muškarce, ali znajući rukopis Darena Aronofskog, koji nam je već podario nekoliko nezaboravnih (na ovaj ili onaj način) filmova, nije bilo teško pretpostaviti da ovo neće biti baš običan baletski film. Spektakularan umetnički doživljaj garantuju ne samo Aronofski i Čajkovski, već i zapanjujuće spremne i spretne glumice, naročito Natali Portman kao glavna heroina, na desetine skoro nevidljivih digitalnih efekata koji baletske tačke čine ludački atraktivnim, fantastično obogaćen i nadgrađen opus Petra Iljiča kao saundtrek i još mnogo toga.

Uostalom, zanimljiva je i kopča sa prethodnim filmom Darena Aronofskog, ’’Rvačem’’, za kojeg i sam reditelj kaže da predstavlja drugi pol iste priče.

Konačno, Kronenberg, Takeši Mike, De Palma, Arđento – sve su to velikani čiji se rad prepoznaje i u ovom psihološkom trileru, možda čak i hororu koji će se pamtiti.

Za svakoga ponešto, dakle. Ali ’’Crni labud’’ naravno nikada ne podilazi ni publici ni kritici, već upravo beskompromisno gazi napred, baš kao i Nina, balerina čelične discipline i fantazmagoričnih vizija.

UPOZNAĆEŠ VISOKOG, CRNOG MUŠKARCA (You Will Meet A Tall, Dark Stranger)

Ne znam šta mi je ovo trebalo, kao da se nisam već toliko puta opekao sa Vudijem Alenom, neki specijalni mazohizam valjda. I novi Vudi je baš kao i skoro svi stari, od ’’Menhetna’’ naovamo, jedan te isti film, iznova ispričan.

Ali kao i svi klonovi, kod kojih svaka dalja kopija ima sve više i više mana i nedostataka, tako i ovaj najnoviji film čuvenog njujorškog reditelja postaje problematičan već od samog starta kada krećemo da upoznajemo glavne likove, jer već tada počinje da se gubi smisao sa započetim pričama koje ostaju da vise u vazduhu, naprasno ostavljene kao da nikada nisu ni pomenute.

Aljkaviji u scenarističkom smislu nego ikada ranije, ’’Crni, visoki muškarac’’ je smor koji, srećom, jednog trenutka dosadi i samom Alenu koji potom naglo završava ovu besmislenu priču.

Trebalo bi, ipak, istaći i dobre strane ovog filma: kratko trajanje (mada, samo nominalno, subjektivno - to je dugo putovanje) i Vudi Alen koji se, ura, barem ne pojavljuje kao glumac u svom 44. filmu u karijeri.

NEGDE (Somewhere)

I za kraj, našao sam se u pravoj dvorani u pravom trenutku, na projekciji novog filma Sofije Kopole. Da, od onih sam koji vole njene spore filmove, pa me je tako obradovao i ispunio i ovaj najnoviji, koji se može gledati i kao svojevrsni rimejk ’’Izgubljenih u prevodu’’, samo bez Japana i Bila Mareja. Nenadoknadivi gubitak, reklo bi se, ali Stiven Dorf sasvim pristojno nosi svoju dokolicu slavnog glumca koji mora da glumi ne samo u filmovima, već i u sopstvenom životu.

Slično Mareju, i on se tetura kroz razne hotele na svojim PR turnejama, od legendarnog holivudskog Šato Marmonta do neopisivo raskošnih i dekadentnih italijanskih hotela, umesto karaoka igra wee, japanski bizar ovde je zamenjen evro-trešom, devojka nije za zaljubljivanje (Skarlet) već je ćerka (Eli Fening) i sve tako. Ali ovo nikako nije klonirani ’’Prevod’’ – Sofijin novi film podjednako liči i na poslednje Džarmušove filmove, kao i na italijanske klasike na kojima je Sofija verovatno i rasla, Antonionija i Bertolučija, ali on je pre svega baš njen, i kao i u svojim ranijim filmovima, tako i ovde mali trenuci čine velika dela (setite se samo šapata uz Jesus & Mary Chain ili galopa uz Bow Wow Wow).

Tih detalja je puno i ovoga puta, pa i pored toga što ’’Negde’’ ponekad izgleda kao da nam Sofija iza leđa pušta slajdove, sporo i letargično, ovo je skoro pa fascinatan film, idealan za kraj ovog filmskog maratona koji poneko naziva i festivalom. Konačno, kao i glavni junak ovog filma čiji život ide, kako i sam naslov nagoveštava – nekuda, neznano gde, tako i naša zimska revija filmova preživljava u nekom svom limbu, bez smisla i puno značaja i bez pravog cilja.

No, trpećemo je, sve dok nam barem bude pružala priliku da i ovakve filmove gledamo na džinovskom platnu Sava centra.

KRALJEV GOVOR (King's Speech)

Priča o ocu vladajuće engleske kraljice i njegovom odnosu sa svojim logopedom, ali i terapeutom, Lajonelom Logom. Kada Edvard iznenada napusti tron, prilika se ukazuje njegovom bratu koji postaje kralj Džordž VI. Kolin Firt je taj kralj koji ispunjava sve uslove da bude ono što je igrom slučaja i postao, osim što ima problem sa mucanjem. Nedopustivo za britanskog monarha.

U stvari, nije ni čudo da je ''Kraljev govor'' osvojio sve moguće nagrade u ovoj godini, jer je i pravljen tako da ih osvoji. Po modelu najboljih sportskih filmova, ''Rokija'' recimo, i ovde imamo nekoga ko se sprema za finalni meč i pri tom naporno mora da vežba sa svojim trenerom, da sa njim gradi specijalan, emotivan volim/mrzim odnos, što je uvek dobitnički koncept. Dobijanju nagrada pomoglo je, svakako, i to što naš junak muca, a svi znamo da su hendikepi ove vrste slaba tačka članova Akademije.

Srećom, Englezi su pravili ''Kraljev govor'', tako da patetike u ovom filmu jednostavno nema, mucanje je svedeno na najdiskretniji nivo koji ne iritira, a pomaže i to što platnom promiču fenomenalni glumci, pa je ukupan doživljaj sasvim fin i pozitivan. Ali kada se sve završi, ostaje i osećaj već viđenog – uostalom, koliko smo samo fantastičnih BBC serija na slične teme gledali na televiziji, i glamuroznijih i uzbudljivijih i boljih, o raznim epohama i različitim dvorskim posadama. Ovde nema čak ni sjajnih kostima, jer kralj nosi odelo, a nema ni dvorske raskoši jer kralj vežba kod svog učitelja u poluraspadnutom stanu. Konačno, kada se jednog dana budemo prisećali šta je to obeležilo 2010. godinu, pitanje je da li ćemo baš ovaj film prepoznati kao najveći te godine?

Mrka kapa, pre će biti da sede glave koje uglavnom i dodeljuju Oskare u ime Akademije, nisu imale ni hrabrosti ni sluha za jedan moderan film o jednom modernom fenomenu, pa je tako Finčerova ''Društvena mreža'', pravi film za ovo današnje vreme, ostao kratkih rukava.

O BOGOVIMA I LJUDIMA (Dos Homens e dos Deuses)

Još jedan film ovenčan brojnim nagradama, ali uglavnom evropskim. Kanski pobednik i nosilac impresivnih kritika kako u Americi, tako i u Evropi, još jedna je istinita priča. Govori o osmorici francuskih kaluđera koji 90-ih godina u Alžiru, u jednom manastiru, žive harmonično sa muslimanskim komšijama.

Ali vremena su sve teža i naoružane bande sve bliže, baš kao i vesti o masakrima koji se dešavaju u okolini. Godinama bezbedni i uvažavani, sada ugroženi kaluđeri moraju da donesu odluku da li ostaju ili se povlače na bezbedne teritorije. Iako nisu ni hrabri ni jedinstveni, oni ipak odlučuju da se ne mrdaju iz svog hrama, samo da bi na kraju završili na klanici.

Tragična priča, ali i film koji ništa ne objašnjava, ni političku situaciju koja je dovela do svega, ni pravi razlog zbog kojeg kaluđeri ostaju.

Na kraju sve ostaje Bogu na savest. Beskrajno dosadno. Samo za religiozne.

PUT U NEPOZNATO (Rabbit Hole)

Ali zato mi je mnogo bolje legao ''Put u nepoznato'', u kojem se Nikol Kidman sa Bogom obračuna već u osmom minutu filma. Takođe spor i težak film, o bračnom paru koji pokušava da pronađe način da i dalje funkcioniše nakon gubitka trogodišnjeg sina.

Zvuči depresivno, ali tekst Dejvida Lindzi-Abera, već okićen Pulicerovom nagradom, ima u sebi dovoljno suptilnog crnog humora i optimizma, sastojke uz pomoć kojih je reditelj Džon Kameron Mičel i sam film maestralno doveo do kraja.

Nikol Kidman, koja je film producirala kao svoj lični projekat, savršeno hladna i puna emocija u isto vreme, dominira tokom svih 90 minuta i uspeva da stvori čudesno kompleksan lik ulogom kakvu nije prikazala još od...ko zna kada. Da, i ovakvi filmovi, tihi i tragično tužni, mogu da budu zanimljivi, a na neki čudan način čak i zabavni.

Depresivni, navalite na ovaj odličan film.


CRNI LABUD (Black Swan)

I ’’Crni labud’’ je sjajan film, sigurno jedan od najboljih ne samo na ovom FEST-u, već i uopšte, u celoj godišnjoj produkciji. Znate verovatno već i sami sve vezano i za ovaj film, ali i za slavni balet, ali evo i od mene ukratko: balerina osvaja glavnu ulogu u čuvenom baletu i uloga Belog labuda joj savršeno leži, ali transformacija u Crnog joj zadaje toliko problema, da polako počinje da gubi razum. Ili neke druge sile utiču na situaciju u ovoj njujorškoj baletskoj kući. A tu je odjednom i Lili, kojoj baš Crni labud tako savršeno pristaje.

Ne zvuči baš kao neka specijalna poslastica, naročito za muškarce, ali znajući rukopis Darena Aronofskog, koji nam je već podario nekoliko nezaboravnih (na ovaj ili onaj način) filmova, nije bilo teško pretpostaviti da ovo neće biti baš običan baletski film. Spektakularan umetnički doživljaj garantuju ne samo Aronofski i Čajkovski, već i zapanjujuće spremne i spretne glumice, naročito Natali Portman kao glavna heroina, na desetine skoro nevidljivih digitalnih efekata koji baletske tačke čine ludački atraktivnim, fantastično obogaćen i nadgrađen opus Petra Iljiča kao saundtrek i još mnogo toga.

Uostalom, zanimljiva je i kopča sa prethodnim filmom Darena Aronofskog, ’’Rvačem’’, za kojeg i sam reditelj kaže da predstavlja drugi pol iste priče.

Konačno, Kronenberg, Takeši Mike, De Palma, Arđento – sve su to velikani čiji se rad prepoznaje i u ovom psihološkom trileru, možda čak i hororu koji će se pamtiti.

Za svakoga ponešto, dakle. Ali ’’Crni labud’’ naravno nikada ne podilazi ni publici ni kritici, već upravo beskompromisno gazi napred, baš kao i Nina, balerina čelične discipline i fantazmagoričnih vizija.

UPOZNAĆEŠ VISOKOG, CRNOG MUŠKARCA (You Will Meet A Tall, Dark Stranger)

Ne znam šta mi je ovo trebalo, kao da se nisam već toliko puta opekao sa Vudijem Alenom, neki specijalni mazohizam valjda. I novi Vudi je baš kao i skoro svi stari, od ’’Menhetna’’ naovamo, jedan te isti film, iznova ispričan.

Ali kao i svi klonovi, kod kojih svaka dalja kopija ima sve više i više mana i nedostataka, tako i ovaj najnoviji film čuvenog njujorškog reditelja postaje problematičan već od samog starta kada krećemo da upoznajemo glavne likove, jer već tada počinje da se gubi smisao sa započetim pričama koje ostaju da vise u vazduhu, naprasno ostavljene kao da nikada nisu ni pomenute.

Aljkaviji u scenarističkom smislu nego ikada ranije, ’’Crni, visoki muškarac’’ je smor koji, srećom, jednog trenutka dosadi i samom Alenu koji potom naglo završava ovu besmislenu priču.

Trebalo bi, ipak, istaći i dobre strane ovog filma: kratko trajanje (mada, samo nominalno, subjektivno - to je dugo putovanje) i Vudi Alen koji se, ura, barem ne pojavljuje kao glumac u svom 44. filmu u karijeri.

NEGDE (Somewhere)

I za kraj, našao sam se u pravoj dvorani u pravom trenutku, na projekciji novog filma Sofije Kopole. Da, od onih sam koji vole njene spore filmove, pa me je tako obradovao i ispunio i ovaj najnoviji, koji se može gledati i kao svojevrsni rimejk ’’Izgubljenih u prevodu’’, samo bez Japana i Bila Mareja. Nenadoknadivi gubitak, reklo bi se, ali Stiven Dorf sasvim pristojno nosi svoju dokolicu slavnog glumca koji mora da glumi ne samo u filmovima, već i u sopstvenom životu.

Slično Mareju, i on se tetura kroz razne hotele na svojim PR turnejama, od legendarnog holivudskog Šato Marmonta do neopisivo raskošnih i dekadentnih italijanskih hotela, umesto karaoka igra wee, japanski bizar ovde je zamenjen evro-trešom, devojka nije za zaljubljivanje (Skarlet) već je ćerka (Eli Fening) i sve tako. Ali ovo nikako nije klonirani ’’Prevod’’ – Sofijin novi film podjednako liči i na poslednje Džarmušove filmove, kao i na italijanske klasike na kojima je Sofija verovatno i rasla, Antonionija i Bertolučija, ali on je pre svega baš njen, i kao i u svojim ranijim filmovima, tako i ovde mali trenuci čine velika dela (setite se samo šapata uz Jesus & Mary Chain ili galopa uz Bow Wow Wow).

Tih detalja je puno i ovoga puta, pa i pored toga što ’’Negde’’ ponekad izgleda kao da nam Sofija iza leđa pušta slajdove, sporo i letargično, ovo je skoro pa fascinatan film, idealan za kraj ovog filmskog maratona koji poneko naziva i festivalom. Konačno, kao i glavni junak ovog filma čiji život ide, kako i sam naslov nagoveštava – nekuda, neznano gde, tako i naša zimska revija filmova preživljava u nekom svom limbu, bez smisla i puno značaja i bez pravog cilja.

No, trpećemo je, sve dok nam barem bude pružala priliku da i ovakve filmove gledamo na džinovskom platnu Sava centra.

KRALJEV GOVOR (King's Speech)

Priča o ocu vladajuće engleske kraljice i njegovom odnosu sa svojim logopedom, ali i terapeutom, Lajonelom Logom. Kada Edvard iznenada napusti tron, prilika se ukazuje njegovom bratu koji postaje kralj Džordž VI. Kolin Firt je taj kralj koji ispunjava sve uslove da bude ono što je igrom slučaja i postao, osim što ima problem sa mucanjem. Nedopustivo za britanskog monarha.

U stvari, nije ni čudo da je ''Kraljev govor'' osvojio sve moguće nagrade u ovoj godini, jer je i pravljen tako da ih osvoji. Po modelu najboljih sportskih filmova, ''Rokija'' recimo, i ovde imamo nekoga ko se sprema za finalni meč i pri tom naporno mora da vežba sa svojim trenerom, da sa njim gradi specijalan, emotivan volim/mrzim odnos, što je uvek dobitnički koncept. Dobijanju nagrada pomoglo je, svakako, i to što naš junak muca, a svi znamo da su hendikepi ove vrste slaba tačka članova Akademije.

Srećom, Englezi su pravili ''Kraljev govor'', tako da patetike u ovom filmu jednostavno nema, mucanje je svedeno na najdiskretniji nivo koji ne iritira, a pomaže i to što platnom promiču fenomenalni glumci, pa je ukupan doživljaj sasvim fin i pozitivan. Ali kada se sve završi, ostaje i osećaj već viđenog – uostalom, koliko smo samo fantastičnih BBC serija na slične teme gledali na televiziji, i glamuroznijih i uzbudljivijih i boljih, o raznim epohama i različitim dvorskim posadama. Ovde nema čak ni sjajnih kostima, jer kralj nosi odelo, a nema ni dvorske raskoši jer kralj vežba kod svog učitelja u poluraspadnutom stanu. Konačno, kada se jednog dana budemo prisećali šta je to obeležilo 2010. godinu, pitanje je da li ćemo baš ovaj film prepoznati kao najveći te godine?

Mrka kapa, pre će biti da sede glave koje uglavnom i dodeljuju Oskare u ime Akademije, nisu imale ni hrabrosti ni sluha za jedan moderan film o jednom modernom fenomenu, pa je tako Finčerova ''Društvena mreža'', pravi film za ovo današnje vreme, ostao kratkih rukava.

O BOGOVIMA I LJUDIMA (Dos Homens e dos Deuses)

Još jedan film ovenčan brojnim nagradama, ali uglavnom evropskim. Kanski pobednik i nosilac impresivnih kritika kako u Americi, tako i u Evropi, još jedna je istinita priča. Govori o osmorici francuskih kaluđera koji 90-ih godina u Alžiru, u jednom manastiru, žive harmonično sa muslimanskim komšijama.

Ali vremena su sve teža i naoružane bande sve bliže, baš kao i vesti o masakrima koji se dešavaju u okolini. Godinama bezbedni i uvažavani, sada ugroženi kaluđeri moraju da donesu odluku da li ostaju ili se povlače na bezbedne teritorije. Iako nisu ni hrabri ni jedinstveni, oni ipak odlučuju da se ne mrdaju iz svog hrama, samo da bi na kraju završili na klanici.

Tragična priča, ali i film koji ništa ne objašnjava, ni političku situaciju koja je dovela do svega, ni pravi razlog zbog kojeg kaluđeri ostaju.

Na kraju sve ostaje Bogu na savest. Beskrajno dosadno. Samo za religiozne.

PUT U NEPOZNATO (Rabbit Hole)

Ali zato mi je mnogo bolje legao ''Put u nepoznato'', u kojem se Nikol Kidman sa Bogom obračuna već u osmom minutu filma. Takođe spor i težak film, o bračnom paru koji pokušava da pronađe način da i dalje funkcioniše nakon gubitka trogodišnjeg sina.

Zvuči depresivno, ali tekst Dejvida Lindzi-Abera, već okićen Pulicerovom nagradom, ima u sebi dovoljno suptilnog crnog humora i optimizma, sastojke uz pomoć kojih je reditelj Džon Kameron Mičel i sam film maestralno doveo do kraja.

Nikol Kidman, koja je film producirala kao svoj lični projekat, savršeno hladna i puna emocija u isto vreme, dominira tokom svih 90 minuta i uspeva da stvori čudesno kompleksan lik ulogom kakvu nije prikazala još od...ko zna kada. Da, i ovakvi filmovi, tihi i tragično tužni, mogu da budu zanimljivi, a na neki čudan način čak i zabavni.

Depresivni, navalite na ovaj odličan film.


CRNI LABUD (Black Swan)

I ’’Crni labud’’ je sjajan film, sigurno jedan od najboljih ne samo na ovom FEST-u, već i uopšte, u celoj godišnjoj produkciji. Znate verovatno već i sami sve vezano i za ovaj film, ali i za slavni balet, ali evo i od mene ukratko: balerina osvaja glavnu ulogu u čuvenom baletu i uloga Belog labuda joj savršeno leži, ali transformacija u Crnog joj zadaje toliko problema, da polako počinje da gubi razum. Ili neke druge sile utiču na situaciju u ovoj njujorškoj baletskoj kući. A tu je odjednom i Lili, kojoj baš Crni labud tako savršeno pristaje.

Ne zvuči baš kao neka specijalna poslastica, naročito za muškarce, ali znajući rukopis Darena Aronofskog, koji nam je već podario nekoliko nezaboravnih (na ovaj ili onaj način) filmova, nije bilo teško pretpostaviti da ovo neće biti baš običan baletski film. Spektakularan umetnički doživljaj garantuju ne samo Aronofski i Čajkovski, već i zapanjujuće spremne i spretne glumice, naročito Natali Portman kao glavna heroina, na desetine skoro nevidljivih digitalnih efekata koji baletske tačke čine ludački atraktivnim, fantastično obogaćen i nadgrađen opus Petra Iljiča kao saundtrek i još mnogo toga.

Uostalom, zanimljiva je i kopča sa prethodnim filmom Darena Aronofskog, ’’Rvačem’’, za kojeg i sam reditelj kaže da predstavlja drugi pol iste priče.

Konačno, Kronenberg, Takeši Mike, De Palma, Arđento – sve su to velikani čiji se rad prepoznaje i u ovom psihološkom trileru, možda čak i hororu koji će se pamtiti.

Za svakoga ponešto, dakle. Ali ’’Crni labud’’ naravno nikada ne podilazi ni publici ni kritici, već upravo beskompromisno gazi napred, baš kao i Nina, balerina čelične discipline i fantazmagoričnih vizija.

UPOZNAĆEŠ VISOKOG, CRNOG MUŠKARCA (You Will Meet A Tall, Dark Stranger)

Ne znam šta mi je ovo trebalo, kao da se nisam već toliko puta opekao sa Vudijem Alenom, neki specijalni mazohizam valjda. I novi Vudi je baš kao i skoro svi stari, od ’’Menhetna’’ naovamo, jedan te isti film, iznova ispričan.

Ali kao i svi klonovi, kod kojih svaka dalja kopija ima sve više i više mana i nedostataka, tako i ovaj najnoviji film čuvenog njujorškog reditelja postaje problematičan već od samog starta kada krećemo da upoznajemo glavne likove, jer već tada počinje da se gubi smisao sa započetim pričama koje ostaju da vise u vazduhu, naprasno ostavljene kao da nikada nisu ni pomenute.

Aljkaviji u scenarističkom smislu nego ikada ranije, ’’Crni, visoki muškarac’’ je smor koji, srećom, jednog trenutka dosadi i samom Alenu koji potom naglo završava ovu besmislenu priču.

Trebalo bi, ipak, istaći i dobre strane ovog filma: kratko trajanje (mada, samo nominalno, subjektivno - to je dugo putovanje) i Vudi Alen koji se, ura, barem ne pojavljuje kao glumac u svom 44. filmu u karijeri.

NEGDE (Somewhere)

I za kraj, našao sam se u pravoj dvorani u pravom trenutku, na projekciji novog filma Sofije Kopole. Da, od onih sam koji vole njene spore filmove, pa me je tako obradovao i ispunio i ovaj najnoviji, koji se može gledati i kao svojevrsni rimejk ’’Izgubljenih u prevodu’’, samo bez Japana i Bila Mareja. Nenadoknadivi gubitak, reklo bi se, ali Stiven Dorf sasvim pristojno nosi svoju dokolicu slavnog glumca koji mora da glumi ne samo u filmovima, već i u sopstvenom životu.

Slično Mareju, i on se tetura kroz razne hotele na svojim PR turnejama, od legendarnog holivudskog Šato Marmonta do neopisivo raskošnih i dekadentnih italijanskih hotela, umesto karaoka igra wee, japanski bizar ovde je zamenjen evro-trešom, devojka nije za zaljubljivanje (Skarlet) već je ćerka (Eli Fening) i sve tako. Ali ovo nikako nije klonirani ’’Prevod’’ – Sofijin novi film podjednako liči i na poslednje Džarmušove filmove, kao i na italijanske klasike na kojima je Sofija verovatno i rasla, Antonionija i Bertolučija, ali on je pre svega baš njen, i kao i u svojim ranijim filmovima, tako i ovde mali trenuci čine velika dela (setite se samo šapata uz Jesus & Mary Chain ili galopa uz Bow Wow Wow).

Tih detalja je puno i ovoga puta, pa i pored toga što ’’Negde’’ ponekad izgleda kao da nam Sofija iza leđa pušta slajdove, sporo i letargično, ovo je skoro pa fascinatan film, idealan za kraj ovog filmskog maratona koji poneko naziva i festivalom. Konačno, kao i glavni junak ovog filma čiji život ide, kako i sam naslov nagoveštava – nekuda, neznano gde, tako i naša zimska revija filmova preživljava u nekom svom limbu, bez smisla i puno značaja i bez pravog cilja.

No, trpećemo je, sve dok nam barem bude pružala priliku da i ovakve filmove gledamo na džinovskom platnu Sava centra.