Pearl Jam Twenty (2011)
Režija: Kameron Krou
Uloge: Pearl Jam, Kurt Kobejn, Nil Jang
Distributer: Megakom
Ponoćna projekcija ovog dokumentarnog filma o sastavu iz naslova, kod nas je održana pred prepunom 3D dvoranom u Ušću. Sastav kakav se može videti samo na koncertima – gomila mladih ljudi koji nestrpljivo čekaju da počne ovaj ekskluzivni događaj zbog kojeg trpe i idiotske slajdove koji pozivaju na kuglanje i proslave dečijih rođendana, pa onda mutne reklame u 3D formatu, pa onda i još mutnije trejlere za Tri jebena musketara i sve to u beskraj. Sve dok konačno nije počeo film. Srećom, zvuk je odšrafljen.
Iskreno, biće ovo tekst pisan verovatno onom brzinom kojom ćete ga i čitati, ali ne samo zato što mi se spava, već pre svega zato što emocije ipak rade i teraju na tipkanje. Kažem ipak, jer ovo nije moj bend. Nikada nije ni bio. Jer tamo nekog dana u leto 1989, kada sam prvi put čuo A1 sa Bleach-a, sve ostalo što je ikada stiglo iz Sijetla bilo je nevažno. Sve, a naročito Pearl Jam. A sada je Kameron Krou, slavni Rolingstounov vunderkind novinar, fantastični reditelj i, konačno, pravi svedok svega što se u Sijetlu događalo, odlučio da napravi film baš o Pearl Jam. Bez obzira na sve, ovo je moralo da se vidi na platnu.
I samo desetak minuta pre nego što smo M. i ja krenuli na premijeru, onako po navici, kliknuo sam na svoj omiljeni sajt za skidanje muzike sa neta i prvo što sam ugledao bio je link za svlačenje 4CD deluks izdanja Nevermind albuma, teško celih pola giga. Kompjuter je dakle ostao da radi i po povratku me je na desktopu dočekao Nirvanin drugi album, tako da u ovom trenutku dok kuckam slova o Vederu, Kurt je na Territorial Pissing. M. mi kaže kako to stvarno nije fer, ja u tome vidim simboliku. Uostalom, posle briljantnih uvodnih pola sata filma, iako izbombardovan spektakularnim Krouovim arhivskim, naravno do sada neviđenim snimcima i zakucan za sedište njegovom analizom scene, dakle nakon svih tih sjajnih filmsko-istorijskih minuta, ja sam se i dalje pitao – a kada će Kurt da se pojavi?
Režija: Kameron Krou
Uloge: Pearl Jam, Kurt Kobejn, Nil Jang
Distributer: Megakom
Ponoćna projekcija ovog dokumentarnog filma o sastavu iz naslova, kod nas je održana pred prepunom 3D dvoranom u Ušću. Sastav kakav se može videti samo na koncertima – gomila mladih ljudi koji nestrpljivo čekaju da počne ovaj ekskluzivni događaj zbog kojeg trpe i idiotske slajdove koji pozivaju na kuglanje i proslave dečijih rođendana, pa onda mutne reklame u 3D formatu, pa onda i još mutnije trejlere za Tri jebena musketara i sve to u beskraj. Sve dok konačno nije počeo film. Srećom, zvuk je odšrafljen.
Iskreno, biće ovo tekst pisan verovatno onom brzinom kojom ćete ga i čitati, ali ne samo zato što mi se spava, već pre svega zato što emocije ipak rade i teraju na tipkanje. Kažem ipak, jer ovo nije moj bend. Nikada nije ni bio. Jer tamo nekog dana u leto 1989, kada sam prvi put čuo A1 sa Bleach-a, sve ostalo što je ikada stiglo iz Sijetla bilo je nevažno. Sve, a naročito Pearl Jam. A sada je Kameron Krou, slavni Rolingstounov vunderkind novinar, fantastični reditelj i, konačno, pravi svedok svega što se u Sijetlu događalo, odlučio da napravi film baš o Pearl Jam. Bez obzira na sve, ovo je moralo da se vidi na platnu.
I samo desetak minuta pre nego što smo M. i ja krenuli na premijeru, onako po navici, kliknuo sam na svoj omiljeni sajt za skidanje muzike sa neta i prvo što sam ugledao bio je link za svlačenje 4CD deluks izdanja Nevermind albuma, teško celih pola giga. Kompjuter je dakle ostao da radi i po povratku me je na desktopu dočekao Nirvanin drugi album, tako da u ovom trenutku dok kuckam slova o Vederu, Kurt je na Territorial Pissing. M. mi kaže kako to stvarno nije fer, ja u tome vidim simboliku. Uostalom, posle briljantnih uvodnih pola sata filma, iako izbombardovan spektakularnim Krouovim arhivskim, naravno do sada neviđenim snimcima i zakucan za sedište njegovom analizom scene, dakle nakon svih tih sjajnih filmsko-istorijskih minuta, ja sam se i dalje pitao – a kada će Kurt da se pojavi?
A i N. i G. su mi falili – oni bi sigurno više od mene uživali u genijalno serviranim hedbenging trenucima filma.
''Pearl Jam Twenty'' je klasičan rok dokumentarac. Krou hronološki prati događaje i kreće sa Green River i Mother Love Bone, preko Krisa Kornela uvodi nas u priču o Andiju Vudu. Na žalost, početak bajke o Sijetlu usko je vazen za nesreću i smrt, pa takvo osećanje i dominira prvom trećinom filma. Dauner, ali svejedno, osećam kako na platnu sve ključa i kako će nakon oproštaja sa Endijem, sve eksplodirati. Što se i dešava s vremena na vreme, kao na primer u neverovatnom trenutku zabeleženom kamerom, sa koncerta u Vankuveru, kada stidljivi Edi Veder krajičkom oka prati brutalni napad obezbeđenja na pijanog obožavaoca i kada u trenutku doživljava metamorfozu koja se prepoznaje i u njegovom glasu i izrazu lica. Ili u trenucima kada Krou montažnom sekvencom prikazuje sve Vederove vratolomije i stejdž dajvinge koje se graniče samo još sa Jackass egzibicijama. Ili razne druge detalje iskopane zajedno sa neverovatnom količinom arhivskog materijala.
U drugoj polovini, Kurta više nema na ovom svetu, a Pearl Jam kreću u osvajanje sveta. Stadioni, arene, milioni prodatih ploča, rat sa Tiketmasterom, fanatično sledbeništvo. Krou pojedinačno predstavlja i ostale članove benda kraćim ili dužim vinjetama – ona najkraća, o bubnjaru Metu Kameronu je i najbolja – i do kraja filma uspeva ono najteže, da nas provede i kroz tu fazu postojanja ovog benda.
Pearl Jam, dakle. Okej, možda i nisam pravi čovek za tekst o njima – u svojoj kolekciji imam samo dva njihova albuma, Desetku, ofucanog Bugarina sa mutnim, fotokopiranim omotom, kupljenu ispred SKC-a za 0 maraka i original onaj sa Nilom Jangom, pogađate, kupljen baš i samo zbog njega. Prepirka sa M. oko značaja benda u trenutku kada mi kaže glavnu stvar – da kada kao tinejdžer prihvatiš Edija Vedera kao da je bog, onda je on bog za sva vremena.
Ja, ne znam kako da završim sve ovo. Gledao sam film koji je mnogo veći od benda. Gledao sam i bend koji mi je i izgledao i zvučao bolje nego pre 20 godina. Bio sam u prepunoj sali, ali publika je svoj temperament pokazala tek u poslednjem, 109. minutu filma (razočaran sam domaćim fanovima i to niko nema pravo da mi zameri u komentarima, ni oni kojih nije bilo, ali ni prisutni u dvorani). Konačno, projekcija je bila besprekorna, kristalno čist zvuk i velika, ogromna slika.
Ni sam ne znam šta da ocenjujem, film, bend ili događaj. Sve zajedno, najbolje je tako.
Ja: ****1/2
M: ****1/2
''Pearl Jam Twenty'' je klasičan rok dokumentarac. Krou hronološki prati događaje i kreće sa Green River i Mother Love Bone, preko Krisa Kornela uvodi nas u priču o Andiju Vudu. Na žalost, početak bajke o Sijetlu usko je vazen za nesreću i smrt, pa takvo osećanje i dominira prvom trećinom filma. Dauner, ali svejedno, osećam kako na platnu sve ključa i kako će nakon oproštaja sa Endijem, sve eksplodirati. Što se i dešava s vremena na vreme, kao na primer u neverovatnom trenutku zabeleženom kamerom, sa koncerta u Vankuveru, kada stidljivi Edi Veder krajičkom oka prati brutalni napad obezbeđenja na pijanog obožavaoca i kada u trenutku doživljava metamorfozu koja se prepoznaje i u njegovom glasu i izrazu lica. Ili u trenucima kada Krou montažnom sekvencom prikazuje sve Vederove vratolomije i stejdž dajvinge koje se graniče samo još sa Jackass egzibicijama. Ili razne druge detalje iskopane zajedno sa neverovatnom količinom arhivskog materijala.
U drugoj polovini, Kurta više nema na ovom svetu, a Pearl Jam kreću u osvajanje sveta. Stadioni, arene, milioni prodatih ploča, rat sa Tiketmasterom, fanatično sledbeništvo. Krou pojedinačno predstavlja i ostale članove benda kraćim ili dužim vinjetama – ona najkraća, o bubnjaru Metu Kameronu je i najbolja – i do kraja filma uspeva ono najteže, da nas provede i kroz tu fazu postojanja ovog benda.
Pearl Jam, dakle. Okej, možda i nisam pravi čovek za tekst o njima – u svojoj kolekciji imam samo dva njihova albuma, Desetku, ofucanog Bugarina sa mutnim, fotokopiranim omotom, kupljenu ispred SKC-a za 0 maraka i original onaj sa Nilom Jangom, pogađate, kupljen baš i samo zbog njega. Prepirka sa M. oko značaja benda u trenutku kada mi kaže glavnu stvar – da kada kao tinejdžer prihvatiš Edija Vedera kao da je bog, onda je on bog za sva vremena.
Ja, ne znam kako da završim sve ovo. Gledao sam film koji je mnogo veći od benda. Gledao sam i bend koji mi je i izgledao i zvučao bolje nego pre 20 godina. Bio sam u prepunoj sali, ali publika je svoj temperament pokazala tek u poslednjem, 109. minutu filma (razočaran sam domaćim fanovima i to niko nema pravo da mi zameri u komentarima, ni oni kojih nije bilo, ali ni prisutni u dvorani). Konačno, projekcija je bila besprekorna, kristalno čist zvuk i velika, ogromna slika.
Ni sam ne znam šta da ocenjujem, film, bend ili događaj. Sve zajedno, najbolje je tako.
Ja: ****1/2
M: ****1/2
