Prema optužnici koja tadašnjeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića između ostalog, tereti za terorisanje stanovništva Sarajeva artiljerijskim i snajperskim napadima, granata je na Markale bila ispaljena sa položaja Vojske RS iznad grada. U prvoj eksploziji na Markalama, 5. februara 1994. poginulo je 66, a ranjeno 140 građana.

Penzionisani kanadski pukovnik Stiven Žudri, major Džon Rasel i general Majkl Gotije, svedočeći u Karadžićevu odbranu izjavilio su da istrage koje je sproveo Unprofor i u kojima su oni učestvovali, nisu mogle utvrditi tačan položaj sa kojeg je granata na Markale bila ispaljena, niti koja je strana za to bila odgovorna.

Rasel koji je na Markalama istraživao na dan eksplozije, sugerisao je da je granata mogla biti ispaljena sa položaja Armije BiH u blizini, zbog velikog ugla pod kojim je pala na pijacu.

"To je bilo moj lični osećaj, ono u što sam ja verovao, ali u mom izveštaju ja nisam mogao da kao počinioca označim jednu ili drugu stranu, već samo da navedem minimalnu i maksimalnu udaljenost sa koje je granata mogla doleteti, a ona se protezala sa obe strane fronta", izjavio je Rasel.

On je kazao da je utvrdio da je projektil doleteo iz pravca istok-severoistok, sa udaljenosti između 300 i 5.500 metara.

Do istog rezultata, kako je izjavio, došao je i Gotije koji je istragu na Markalama sproveo šest dana posle eksplozije, 11. februara 1994.

Svedok Žudri, koji je u kritično vreme u Zagrebu proučio rezultate svih Unproforovih istraga, iako sam nije bio na Markalama, ukazao je da zbog više propusta u istrazi poput uklanjanja ostatka granate iz kratera, ni ugao pada, ni pravac doleta projektila nisu mogli biti pouzdano utvrđeni.

Po Žudrijevim rečima, i rezultati manjkavih istraga Unprofora pokazivali su da je granata mogla doleteti sa teritorije koju je većim delom kontrolisala muslimanska strana.

"Ako su Markale bile nameravani cilj, bilo ih je nemoguće pogoditi jednom jedinom granatom", bez prethodnih minobacačkih dejstava tog dana, posvedočio je Žudri.

"Najefikasniji način da se pijaca pogodi bio bi da granata ručno lansira sa krova obližnje zgrade".

U unakrsnom ispitivanju, tužioci su nastojali da ospore stručnost svedoka Rasela i Žudrija. Rasel je potvrdio da je imao neveliko iskustvo u analiziranju kratera od eksplozija pre istrage na Markalama.

Dok ga je unakrsno ispitivao tužilac Alan Tiger, Žudri je potvrdio da nije učestvovao u istrazi na samim Markalama, ni ispitivao fizičke dokaze, niti je razgovarao sa svedocima. Prihvatio je i da nema osnove da osporava iskaze očevidaca.

Tužilac je svedoku predočio i iskaze drugih oficira Unprofora da je stabilizator granate, nakon što je uklonjen iz kratera, bio vraćen kako bi bio utvrđen ugao i pravac doleta, ali je svedok ostao pri iskazu da to nije bilo ispravno.

Tiger je predočio i da je svedokova tvrdnja da je veći deo teritorije sa koje je granata mogla doleteti bio pod kontrolom AbiH zasnovana na nepotpunim podacima.

Na poziv tužioca da opiše kako bi se granata mogla baciti sa krova zgrade, Žudri je izjavio da je to mogla učiniti jedna ili dve osobe "uz pomoć nekog mehanizma ili ne". Svedok je procenio i da je težina granate oko 60 kilograma, nasuprot Tiegeru koji je, na osnovu tablica, kazao da je projektil težak oko 12 kilograma.

"Po vašoj izjavi, osobe koje bi bacile granatu morale bi zatim da siđu među mrtve i umiruće i ubace stabilizator granate u krater pod uglom koji bi pokazivao da je granata proletela pored zgrade", pitao je tužilac. "Da", odgovorio je svedok.

Svedok Gotje potvrdio je tokom unakrsnog ispitivanja da po njegovim saznanjima, nije bilo stalnih minobacačkih položaja Armije BiH u oni iz koje je bilo moguće ispaliti granatu na Markale.

Suđenje Karadžiću, optuženom i za genocid u Srebrenici i još sedam bosanskih opština, progon Muslimana i Hrvata širom BiH i uzimanje za taoce pripadnika Unprofora, 1992-95, biće nastavljeno sutra.

(Beta, foto: Beta/AP)