"Seksualne disfunkcije su najrasprostranjeniji oblici psihičkih poremećaja. Obuhvataju veliki deo populacije oba pola, starosti između 17 i 70 godina. Poslednjih godina su sprovedena brojna istraživanja o ovom problemu i konstatovano je da između 10 i 52 odsto muškaraca, i 25 i 63 odsto žena, imaju tokom svog života neki od seksualnih problema.
Podatke za Srbiju nemamo, ali možemo da kažemo na osnovu individualne prakse i kolegijalnih razmena informacija, da je i kod nas primećen porast osoba sa seksualnim disfunkcijama. Seksualnost nije goruća tema u našoj zemlji, barem ne sa medicinskog aspekta, i zato nema ni interesa da se istražuje", kaže za MONDO psihoterapeut Ivana Radovanović Novaković iz Psihološkog savetovališta "Reč po reč".
Koji poremećaji tog tipa su najčešći u našem društvu i kako se manifestuju?
"Seksualne disfunkcije karakterišu smetnje u seksualnom funkcionisanju i teškoće u obavljanju seksualnog odnosa. Mogu da postoje od samog početka seksualne aktivnosti - kada se nazivaju primarnim, da se pojave u jednom trenutku u životu posle perioda uspešnog seksualnog funkcionisanja - kada se nazivaju stečenim ili sekundarnim, da se jave u specifičnim okolnostima. I najzad, da budu opšte i da ne zavise od okolnosti u kojima se odvija seksualna aktivnost, niti pak, od određenog partnera i njegovih karakteristika.
Seksualno disfunkcionalno ponašanje doživljava se veoma bolno i značajno utiče na kvalitet života. Osiromašenja su velika: gubitak samopoštovanja, strah, depresivno raspoloženje, stid, osećaj krivice, suicidalna razmišljanja i suicidalni pokušaji. Život postaje neprijatan posebno mladima koji svoj identitet poistovećuju sa identitetom seksualno uspešne osobe."
Rekli ste da su seksualne disfunkcije u Srbiji, ali i u celom svetu, u porastu. Zašto?
"Ono o čemu se spekuliše, s obzirom na to da se seksualne disfunkcije vide kao problem koji se usložnjava više u muškoj nego u ženskoj populaciji, je da li to ima veze sa promenom položaja žena u društvu. Žene sve više uzimaju animus kao primat, taj muški deo sebe, postaju prodornije, proaktivnije, napuštaju pasivnost koja je u patrijarhalnom svetu bila primarna, a muškarac u odnosu na takvu ženu tek treba da se pozicionira. Uspostavljanjem ženske emancipacije muškarac gubi primat u muškom principu. Prenošenjem muškog principa na seksualnu funkciju je često kastrirajuće u ovoj konstelaciji. Porast seksualnih disfunkcija kod muškaraca može biti i usled toga što se od njih sve više traži. Konkurencija u poslovnom svetu je sve veća, borba oštrija. I ekonomska kriza je, takođe, mogući faktor. Muškarci se pitaju: 'Ako arhetipski treba da obezbedim porodicu, a to ne uspevam, da li sam ja uopšte muškarac?'"
Da li neke bolesti mogu da prouzrokuju "probleme u krevetu"?
Seksualne disfunkcije nastaju iz psihičkih, somatskih i kombinovanih - psihičkih i somatskih razloga.
Somatski činioci su u vezi sa poremećajima i oboljenjima endokrinološkog, neurološkog, urološkog, ginekološkog i kliničko-psihijatrijskog tipa. Somatski činioci, na žalost, ukazuju na slabije prognoze u vezi sa mogućnošću izlečenja jer su toliko šaržirani da se malo može 'popraviti'. Psihički činioci su veoma raznovrsni i grubo se dele na: smetnje u psihoseksualnom razvoju, smetnje u partnersko-bračnom odnosu, situacione okolnosti u kojima se obavlja seksualna aktivnost. Seksualne disfunkcije mogu da nastanu i kao posledica združenog dejstva psihičkih i organskih činilaca"
Koliko je uspešno i od čega zavisi lečenje?
"Tok seksualnih disfunkcija najčešće je hroničan, jer pacijent ili seksualni par obično zapadaju u začarani krug uzroka i posledica iz kojeg ne mogu spontano da izađu. Što se tiče prognoze, ona zavisi od oblika seksualne disfunkcije, dužine trajanja simptoma, strukture ličnosti osobe i najzad, kvaliteta partnerskog odnosa. Najbolju prognozu imaju seksualne disfunkcije koje se ne povezuju sa postojanjem drugih oblika telesne i psihijatrijske patologije i komorbiditetom. Nekada je razlog sakriven jer ima veze sa kardiovaskularnim ili nekim drugim oboljenjem, a da ljudi ne znaju da je to povezano.
Psihoterapijska praksa je pokazala da dobru prognozu imaju poremećaji prevremene ejakulacije, sekundarne psihogene erektilne disfunkcije, poremećaj orgazma kod žena i vaginizam. Dok se to ne može reći za primarnu psihogenu erektilnu disfunkciju, poremećaj orgazma kod muškarca, poremećaj seksualne želje, frigidnost i seksualnu adikciju.
Prognoza zavisi i od kvaliteta partnerskog/bračnog odnosa, stepena obrazovanja, okolnosti u kojima osoba živi, izloženosti stresovima… Ono što se na terapijma najbolje koriguje su partnersko bračni odnosi."
Koliko smo spremni da pričamo o tim problemima?
"Ako govorimo iz psihološke dinamike, seksualna disfunkcija može biti tabu zato što je seksualnost mesto susretanja života i smrti. Seksualni čin je potuno spajanje dve osobe, tada se gube sve granice između partnera, to je maksimalni kontakt, vrhunsko ostvarenje životnosti. S druge strane, fiziološki, seksualni čin je najbliži smrti. Kada se mere fiziološke funkcije pri seksualnom činu, uzbuđenost organizma je na takvom nivou da kada bi se dešavao u nekoj drugoj situaciji, doveo bi do kome.
Zato je seksualni čin na samoj granici između maksimalne životnosti i uvođenja u smrt, i kao takav fenomen psihološki jeste tabu - mi ne možemo da mislimo i govorimo o seksualnim disfunkcijama zato što nas one po prirodi stvari najviše plaše. O seksu kao maloj smrti je govorio i Vilhem Rajh. U svojoj knjizi "Funkcije orgazma" piše o ljudskom telu prilikom seksualnog odnosa koje podseća na samrtni ropac: telo se izvija unazad, trese se...
Tabu je i zbog socioloških faktora zato što se radi o našoj intimnosti, i to izuzetnoj intimnosti, onoj koju ne želimo da iznosimo u javnost. Razgovor o tome je ogoljavanje."
Kako vi, kao psihoterapeut, u praksi "otvarate" klijente da razgovaraju o tome?
"Malo ljudi na terapiju dođe sa temom seksualne disfunkcije kao osnovnim problemom, već se to kasnije kroz rad pokaže. Ako seksualne disfunkcije ne ugrožavaju previše funkcionalnost u svakodnevnom životu, onda često ostaju zataškane, sklonjene i od nas samih. Terapijski pristupi i intervencije usmeravaju se uglavnom na tri teme: razumevanje i rešavanje konkretne seksualne problematike; upoznavanje i produbljivanje seksualne intimnosti; istraživanje seksualnosti u okviru rasta i razvoja osobe.
Najčešće tražene terapijske intervencije se odnose na tretman, odnosno razumevanje i rešavanje konkretnih seksualnih problema, kao što su prerane ejakulacije, odsustvo orgazma, vaginizam i slično. Za ove klijente terapija je uspešna kada se simptom izgubi. Druga dva aspekta predstavljaju ciljeve koji su bliži humanističkim granama psihoterapije, time i geštalta. Naime, sve češći cilj i tema rada psihoterapeuta kada je seksualnost u pitanju, je produbljivanje i razumevanje intimnosti i potencijala osobe i partnera. Veoma često, u ovom smislu je naglasak terapije na 'diferencijaciji selfa', sposobnosti da se funkcioniše nazavisno, a pri tom emocionalno uključeno, bez fuzije koja onemogućava kontakt i odnosi strast, naročito u dugim vezama.
Treći aspekt rada, lični rast i razvoj kroz seksualna iskustva postaje značajnija figura nego spoljni kriterijumi zasnovani na učestalosti seksualnih odnosa ili orgazma. Partneri razvijaju svoje potencijale da poštuju svoju želju i strast kroz intenzivnu, neposrednu, razmenjujuću prisutnost u punom kontaktu koji obnavlja, iznenađuje i duboko povezuje.
Ono što se konkretno radi na terapiji je sagledavanje opisa, a ne objašnjenja iskustva. Klijent se poziva da artikuliše opservacije umesto da iznosi svoje viđenje razloga zašto se nešto događa. Razvijajući fenomenološku svesnost, klijent razvija jasnu svesnost o emocijama koje formiraju njegovu seksualnost. Istražujući prošla i sadašnja seksualna iskustva i telesne senzacije povezane sa njima, često se javlja spontani proces imaginacije. Sećanja ranih, moguće traumatskih incidenata i njihove interne interpretacije postaju vidljivije i mogu se u terapijskoj situaciji ponovo doživeti na novi i više podržavajući način za organizam. To može da se radi i individualno, sa jednim od partnera, ali uvek bolje raditi sa parom.
Istražuje se telo kao izvor prijatnosti, uticaj roditeljskih stavova na ograničavanje tih iskustava, kapacitet uživanja u kreiranju jednostavnih doživljaja u toku dana koji život čine lepšim i značajnijim. Klijentu treba dati dozvolu za kvalitetan život, suprotno nekim ranijim zabranama, na primer roditelja koji nisu hteli da pričaju o seksualnosti."
Zašto se stidimo da pričamo o seksu, čak i kada je sve "kako treba"?
"U mitu o Erosu i Psihi, Eros zahteva od Psihe da dođe u krevet sa njim u potpunom mraku. Kada Psiha, u nemogućnosti da odoli iskušenju, upali lampu da vidi svog dragog on nestaje. U geštalt terapiji, to 'nestajanje', radikalno sužavanje prostora duše do doživljaja nestajanja, nazivamo stidom. Upravo je stid, kao i krivica, fenomen koji u stopu prati seksualnost i koji je u osnovi mnogih seksualnih disfunkcija", kaže psihoterapeut Ivana Radovanović Novaković i dodaje da je seksualna energija nasušna energija za funkcionisanje svakog živog bića i zato probleme s tim u vezi nikako ne smemo da zanemarujemo.
I Svetska zdravstvena organizacija (SZO) kaže: "Bazični preduslovi ljudske egzistencije su hrana, voda, san i seks".
(Dragana Todorović, MONDO)
Podatke za Srbiju nemamo, ali možemo da kažemo na osnovu individualne prakse i kolegijalnih razmena informacija, da je i kod nas primećen porast osoba sa seksualnim disfunkcijama. Seksualnost nije goruća tema u našoj zemlji, barem ne sa medicinskog aspekta, i zato nema ni interesa da se istražuje", kaže za MONDO psihoterapeut Ivana Radovanović Novaković iz Psihološkog savetovališta "Reč po reč".
Koji poremećaji tog tipa su najčešći u našem društvu i kako se manifestuju?
"Seksualne disfunkcije karakterišu smetnje u seksualnom funkcionisanju i teškoće u obavljanju seksualnog odnosa. Mogu da postoje od samog početka seksualne aktivnosti - kada se nazivaju primarnim, da se pojave u jednom trenutku u životu posle perioda uspešnog seksualnog funkcionisanja - kada se nazivaju stečenim ili sekundarnim, da se jave u specifičnim okolnostima. I najzad, da budu opšte i da ne zavise od okolnosti u kojima se odvija seksualna aktivnost, niti pak, od određenog partnera i njegovih karakteristika.
Seksualno disfunkcionalno ponašanje doživljava se veoma bolno i značajno utiče na kvalitet života. Osiromašenja su velika: gubitak samopoštovanja, strah, depresivno raspoloženje, stid, osećaj krivice, suicidalna razmišljanja i suicidalni pokušaji. Život postaje neprijatan posebno mladima koji svoj identitet poistovećuju sa identitetom seksualno uspešne osobe."
Rekli ste da su seksualne disfunkcije u Srbiji, ali i u celom svetu, u porastu. Zašto?
"Ono o čemu se spekuliše, s obzirom na to da se seksualne disfunkcije vide kao problem koji se usložnjava više u muškoj nego u ženskoj populaciji, je da li to ima veze sa promenom položaja žena u društvu. Žene sve više uzimaju animus kao primat, taj muški deo sebe, postaju prodornije, proaktivnije, napuštaju pasivnost koja je u patrijarhalnom svetu bila primarna, a muškarac u odnosu na takvu ženu tek treba da se pozicionira. Uspostavljanjem ženske emancipacije muškarac gubi primat u muškom principu. Prenošenjem muškog principa na seksualnu funkciju je često kastrirajuće u ovoj konstelaciji. Porast seksualnih disfunkcija kod muškaraca može biti i usled toga što se od njih sve više traži. Konkurencija u poslovnom svetu je sve veća, borba oštrija. I ekonomska kriza je, takođe, mogući faktor. Muškarci se pitaju: 'Ako arhetipski treba da obezbedim porodicu, a to ne uspevam, da li sam ja uopšte muškarac?'"
Da li neke bolesti mogu da prouzrokuju "probleme u krevetu"?
Seksualne disfunkcije nastaju iz psihičkih, somatskih i kombinovanih - psihičkih i somatskih razloga.
Somatski činioci su u vezi sa poremećajima i oboljenjima endokrinološkog, neurološkog, urološkog, ginekološkog i kliničko-psihijatrijskog tipa. Somatski činioci, na žalost, ukazuju na slabije prognoze u vezi sa mogućnošću izlečenja jer su toliko šaržirani da se malo može 'popraviti'. Psihički činioci su veoma raznovrsni i grubo se dele na: smetnje u psihoseksualnom razvoju, smetnje u partnersko-bračnom odnosu, situacione okolnosti u kojima se obavlja seksualna aktivnost. Seksualne disfunkcije mogu da nastanu i kao posledica združenog dejstva psihičkih i organskih činilaca"
Koliko je uspešno i od čega zavisi lečenje?
"Tok seksualnih disfunkcija najčešće je hroničan, jer pacijent ili seksualni par obično zapadaju u začarani krug uzroka i posledica iz kojeg ne mogu spontano da izađu. Što se tiče prognoze, ona zavisi od oblika seksualne disfunkcije, dužine trajanja simptoma, strukture ličnosti osobe i najzad, kvaliteta partnerskog odnosa. Najbolju prognozu imaju seksualne disfunkcije koje se ne povezuju sa postojanjem drugih oblika telesne i psihijatrijske patologije i komorbiditetom. Nekada je razlog sakriven jer ima veze sa kardiovaskularnim ili nekim drugim oboljenjem, a da ljudi ne znaju da je to povezano.
Psihoterapijska praksa je pokazala da dobru prognozu imaju poremećaji prevremene ejakulacije, sekundarne psihogene erektilne disfunkcije, poremećaj orgazma kod žena i vaginizam. Dok se to ne može reći za primarnu psihogenu erektilnu disfunkciju, poremećaj orgazma kod muškarca, poremećaj seksualne želje, frigidnost i seksualnu adikciju.
Prognoza zavisi i od kvaliteta partnerskog/bračnog odnosa, stepena obrazovanja, okolnosti u kojima osoba živi, izloženosti stresovima… Ono što se na terapijma najbolje koriguje su partnersko bračni odnosi."
Koliko smo spremni da pričamo o tim problemima?
"Ako govorimo iz psihološke dinamike, seksualna disfunkcija može biti tabu zato što je seksualnost mesto susretanja života i smrti. Seksualni čin je potuno spajanje dve osobe, tada se gube sve granice između partnera, to je maksimalni kontakt, vrhunsko ostvarenje životnosti. S druge strane, fiziološki, seksualni čin je najbliži smrti. Kada se mere fiziološke funkcije pri seksualnom činu, uzbuđenost organizma je na takvom nivou da kada bi se dešavao u nekoj drugoj situaciji, doveo bi do kome.
Zato je seksualni čin na samoj granici između maksimalne životnosti i uvođenja u smrt, i kao takav fenomen psihološki jeste tabu - mi ne možemo da mislimo i govorimo o seksualnim disfunkcijama zato što nas one po prirodi stvari najviše plaše. O seksu kao maloj smrti je govorio i Vilhem Rajh. U svojoj knjizi "Funkcije orgazma" piše o ljudskom telu prilikom seksualnog odnosa koje podseća na samrtni ropac: telo se izvija unazad, trese se...
Tabu je i zbog socioloških faktora zato što se radi o našoj intimnosti, i to izuzetnoj intimnosti, onoj koju ne želimo da iznosimo u javnost. Razgovor o tome je ogoljavanje."
Kako vi, kao psihoterapeut, u praksi "otvarate" klijente da razgovaraju o tome?
"Malo ljudi na terapiju dođe sa temom seksualne disfunkcije kao osnovnim problemom, već se to kasnije kroz rad pokaže. Ako seksualne disfunkcije ne ugrožavaju previše funkcionalnost u svakodnevnom životu, onda često ostaju zataškane, sklonjene i od nas samih. Terapijski pristupi i intervencije usmeravaju se uglavnom na tri teme: razumevanje i rešavanje konkretne seksualne problematike; upoznavanje i produbljivanje seksualne intimnosti; istraživanje seksualnosti u okviru rasta i razvoja osobe.
Najčešće tražene terapijske intervencije se odnose na tretman, odnosno razumevanje i rešavanje konkretnih seksualnih problema, kao što su prerane ejakulacije, odsustvo orgazma, vaginizam i slično. Za ove klijente terapija je uspešna kada se simptom izgubi. Druga dva aspekta predstavljaju ciljeve koji su bliži humanističkim granama psihoterapije, time i geštalta. Naime, sve češći cilj i tema rada psihoterapeuta kada je seksualnost u pitanju, je produbljivanje i razumevanje intimnosti i potencijala osobe i partnera. Veoma često, u ovom smislu je naglasak terapije na 'diferencijaciji selfa', sposobnosti da se funkcioniše nazavisno, a pri tom emocionalno uključeno, bez fuzije koja onemogućava kontakt i odnosi strast, naročito u dugim vezama.
Treći aspekt rada, lični rast i razvoj kroz seksualna iskustva postaje značajnija figura nego spoljni kriterijumi zasnovani na učestalosti seksualnih odnosa ili orgazma. Partneri razvijaju svoje potencijale da poštuju svoju želju i strast kroz intenzivnu, neposrednu, razmenjujuću prisutnost u punom kontaktu koji obnavlja, iznenađuje i duboko povezuje.
Ono što se konkretno radi na terapiji je sagledavanje opisa, a ne objašnjenja iskustva. Klijent se poziva da artikuliše opservacije umesto da iznosi svoje viđenje razloga zašto se nešto događa. Razvijajući fenomenološku svesnost, klijent razvija jasnu svesnost o emocijama koje formiraju njegovu seksualnost. Istražujući prošla i sadašnja seksualna iskustva i telesne senzacije povezane sa njima, često se javlja spontani proces imaginacije. Sećanja ranih, moguće traumatskih incidenata i njihove interne interpretacije postaju vidljivije i mogu se u terapijskoj situaciji ponovo doživeti na novi i više podržavajući način za organizam. To može da se radi i individualno, sa jednim od partnera, ali uvek bolje raditi sa parom.
Istražuje se telo kao izvor prijatnosti, uticaj roditeljskih stavova na ograničavanje tih iskustava, kapacitet uživanja u kreiranju jednostavnih doživljaja u toku dana koji život čine lepšim i značajnijim. Klijentu treba dati dozvolu za kvalitetan život, suprotno nekim ranijim zabranama, na primer roditelja koji nisu hteli da pričaju o seksualnosti."
Zašto se stidimo da pričamo o seksu, čak i kada je sve "kako treba"?
"U mitu o Erosu i Psihi, Eros zahteva od Psihe da dođe u krevet sa njim u potpunom mraku. Kada Psiha, u nemogućnosti da odoli iskušenju, upali lampu da vidi svog dragog on nestaje. U geštalt terapiji, to 'nestajanje', radikalno sužavanje prostora duše do doživljaja nestajanja, nazivamo stidom. Upravo je stid, kao i krivica, fenomen koji u stopu prati seksualnost i koji je u osnovi mnogih seksualnih disfunkcija", kaže psihoterapeut Ivana Radovanović Novaković i dodaje da je seksualna energija nasušna energija za funkcionisanje svakog živog bića i zato probleme s tim u vezi nikako ne smemo da zanemarujemo.
I Svetska zdravstvena organizacija (SZO) kaže: "Bazični preduslovi ljudske egzistencije su hrana, voda, san i seks".
(Dragana Todorović, MONDO)
"Neka me streljaju, okrenuću se ka zidu, ni 'a' neću reći": Blažić opet šokirao na suđenju - Znam šta me čeka u zatvoru
Tuča u Skupštini Srbije! Guranje, čupanje, prskanje, a Ana Brnabić pozvala obezbeđenje (Foto, video)
Primim 160€ penziju, a samo ugalj i drva koštaju 355: Težak život Ukrajinaca, mnogi uzeli rusko državljanstvo
"Dali smo sve da ubedimo Pešića da ostane": Petrušev objasnio šta je najveća razlika u reprezentaciji
Sloboda Mićalović napadnuta na parkingu: Evo kako je poznata glumica završila u Urgentnom centru