Srbi širom sveta i dalje pokušavaju da se vrate u svoju zemlju - ceo proces je mukotrpan, dugotrajan, strog, a na prvom mestu pun nezivesnosti. Evo kako je izgledao moj povratak iz Nemačke i kroz šta sam sve prošla dok se nisam vratila u Beograd...
Nakon što je Srbija proglasila vanredno stanje moj povratni let koji sam imala preko Er Srbije za 23. mart bio je otkazan. Iako sam danima pokušavala da dobijem nacionalnu aviokompaniju na sve dostupne brojeve, mreže i poslala desetine mejlova kako bih promenila kartu za neki raniji datum dok je vazdušni saobraćaj i dalje funkcionisao, nije bilo odgovora.
Nakon nekoliko dana Srbija je zatvorila sve granice i moj povratak u zemlju, u kojoj živim i radim, pretvorio se u problem.
Šta sam prvo uradila?
Javila sam se ambasadi Srbije u Nemačkoj, i konzulatu u Frankfurtu koji je bio nadležan i za grad Majnc u kome sam bila, u pokrajini Rajnland Pfalc.
Dobila sam odgovor u kome mi je zatraženo da im dostavim lične podatke, fotografiju pasoša, adresu na kojoj boravim... “ukoliko bi se organzivao povratak u Srbiju za one koji su se zatekli u Saveznoj Republici Nemačkoj kako bi nas obavestili o ponovnom uspostavljanju avio linija i otvaranju graničnih prelaza“.
Nakon tog odgovora usledili su mnogobrojni pozivi, moji konzulatu i njihovi meni, a Vlada Srbije počela je da ide po svoje građane koji su se zatekli na svim krajevima sveta. Stavili su me na spisak, ali i dalje bez najvažnijeg odgovora – kada i kako ću se vratiti... Dani su prolazili, a neizvesnost je bila sve veća.
U ponedeljak, 6. aprila, nakon razgovora s ljudima iz konzulata, dobila sam konačnu potvrdu oko osam sati uveče – pakujte se, idete sutra u Srbiju, Vlada šalje avion.
Dečko i ja odmah smo počeli da se pakujemo, ali se sada javila nova neizvenost – šta će biti s nama kada se vratimo, da li će nas odvesti u karantin, neke kasarne, studentske domove, da li će nas testirati na korona virus i koliko dugo ćemo čekati rezultate...
PROCEDURA NA AERODROMU
Iz Majnca smo stigli vozom na aerodrom u Frankfurtu, u 12 sati. Ispred šaltera Er Srbije nalazilo se i dvadesetak Srba koji žele da se vrate svojim kućama, a koji se nisu nalazili na spisku za povratak, u nadi da je neko odustao od leta i da će bar neko od njih moći da se ukrca.
Čekirali smo se, ostavili kofere, i krenuli ka kontroli.
Atmosfera na aerodromu je bila prilično čudna, kao da ste u nekom filmu naučne fantastike. Stotine Azijata koji u “punoj opremi“ jure na sve strane. Gotovo svako od njih imao je specijalna odela za zaštitu od korona virusa, zaštitne naočare, maske, rukavice... nadrealne scene.
Dolazimo na carinsku kontrolu i stajemo u red, ispred i iza nas veliki broj Kineza i drugih Azijata, opremljenih od glave do pete. Svi se pridržavamo uputstva o rastojanju od dva metra...
Ispred mene devojka iz Kine u punoj opremi. Kada je došla do trake na koju mora da ostavi svoje stvari, rekli su joj da skine i zaštitno odelo, naočare... Kroz glavu mi prolazi svašta, pre svega kako što bezbednije da ostavim svoje stvari a da ništa ne dodirnem i ne "zakačim" čestice opasnog korona virusa.
Odmah su mi rekli da se izujem, tada sam patike morala da uhvatim rukama i stavim ih u specijalnu posudu, a onda i duks, naočare, torbu... Stojim bosa na hladnim pločicama sigurno duže od pet minuta zato što je devojka ispred mene ponovo oblačila svoje "svemirsko odelo" i drugu zaštitnu opremu koju je ponela.
Prošla sam kontrolu i uzimam stvari, dok mi kroz glavu prolazi – ko zna ko je sve u istim tim posudama ostavljao patike, jakne i druge odevne predmete i razne aksesoare... da li je neko od njih bio zaražen.
Odmah sam izvadila sredstvo za dezinfekciju, bočicu u kojoj je bio alkohol (70%) i počela da dezinfikujem sve stvari koje sam ostavila u toj posudi.
Prolazimo pasošku kontrolu i ulazimo u deo gde stotine Kineze čekaju svoje avione, odakle je polazio i naš, koji je pre toga u Parizu pokupio Srbe iz Kanade i Francuske.
Nakon sat vremena krenulo je ukrcavanje.
Ulazimo u avion i shvatamo da su gotovo sva mesta popunjena, unutra bukvalno ne može da se diše. Svi putnici imaju maske i rukavice. Dolazim do svog sedišta, na kome sedi nepoznati mladić... ok, morali smo da sednemo bilo gde, na mesta koja su ostala prazna.
Srbi iz Francuske i Kanade koji su bili u avionu čekali su nas koji smo stigli iz svih delova Nemačke da se ukrcamo, i to više od dva sata na svojim mestima u avionu!
Zato je i bilo užasno zagušljivo, sparno i vruće.
Konačno smo se smestili i avion je poleteo.
Kreće nova neizvesnost. Šta nas čeka po dolasku na aerodrom u Beograd, gde će nas odvesti i kada će se ova agonija završiti.
DOLAZAK U BEOGRAD
Avion je sleteo, a preko razglasa nam se obratila pripadnica granične policije i obavestila nas da ćemo po izlasku iz aviona biti podeljeni u grupe i da moramo da idemo kod sanitarnog inspektora nakon čega će nam dati dalja uputstva... Obavešteni smo i da nas ispred aerodroma čekaju i autobusi, kao i da ulazimo u policijski čas.
Na vratima aviona su pripadnici policije, usmeravaju nas kroz hodnike i dele u tri kolone. U jednom redu bili su ljudi iz Beograda, a u dva oni koji žive u drugim mestima širom Srbije. Dok smo čekali da nas policija prozove dobili smo obaveštenje da nas neće testirati, već da idemo kod sanitarnog inspektora i potpisujemo izjavu o obaveznoj kućnoj samoizolaciji u trajanju od 28 dana.
Silazimo u drugi deo aerodroma, dobijamo izjavu u koju upisujemo lične podatke iz pasoša i adresu na kojoj ćemo biti u kućnoj izolaciji. Po dolasku na pasošku kontrolu ostavili smo brojeve telefona na koje će policija moći da nas zove, adresu na kojoj ćemo biti u kućnom karantinu, kao i podatke gde i u kom gradu smo boravili pre dolaska u Srbiju. Dobili smo i obaveštenje o usmenom rešenju u kome su navedene sve informacije, kome dalje da se se javimo, a napisana je i visina kazne koja nas čeka ukoliko prekršimo samoizolaciju – 150.000 dinara i do tri godine zatvora.
Uzimamo kofere, policija nas dalje usmerava. Izlazimo iz zgrade aerodroma i tu nas čekaju gradski autobusi. Na svakom je napisan deo grada – Čukarica, Savski venac... Policajac nas pita u kom delu grada živimo, kažemo Dorćol, i smeste nas u autobus koji će razvoziti putnike po Savskom vencu.
VOŽNJA DO STANA U AUTOBUSIMA POD POLICIJSKOM PRATNJOM
U autobusima smo čekali duže od 45 minuta, dok konačno nismo krenuli i to pod policijskom pratnjom. Uveliko je počeo policijski čas, a iz Surčina krenulo je nekoliko gradskih autobusa s putnicima iz Beograda.
Policijska vozila ispred i iza našeg autobusa, vozimo se kroz “zaključani“ Beograd – preko Gazele, Ulice kneza Miloša, Nemanjine, Slavije, Ustaničke... putnici se ostavljaju najbliže adresama na kojima će boraviti i dokle autobus može da priđe. Jedan putnik koji je ostao među poslednjima, zajedno s nama u autobusu, izašao je na Bogosloviji. Čim je izašao iz vozila zaustavila ga je patrola policije kojoj je odmah dao rešenje na kome piše da je sada sleteo u Beograd.
Mi smo nastavili put ka Dorćolu.
Dečko i ja ostali smo poslednji u autobusu, vozila policije i dalje su ispred i iza nas. Ostavljaju nas u Ulici cara Dušana, a do kuće smo morali da prepešačimo oko 500 metara.
STIGLI SMO, ALI NIJE JOŠ KRAJ....
Konačno, stigli smo u stan, posle skoro tri sata od kada je avion sleteo na aerodrom u Beogradu.
Naravno da nam je bilo lakše, ali to nije kraj.
Peri ruke, pažljivo skidaj svu odeću sa sebe, dezinfikuj kofere, dezinfikuj podove, bezbedno odloži obuću, uključi odmah veš mašinu...
Na rešenju koje smo dobili piše i da u roku od 24 sata moramo da se javimo telefonom epidemiološkoj službi kako bismo dobili dalja upustva. Kada smo se raspakovali odmah smo krenuli da ih zovemo, već je prošlo devet uveče, a na dežurni telefon niko se nije javljao.
Došao je i novi dan.
Budi nas telefon, zove nas policija koja provera da li smo u stanu. Zovemo opet epidemiološku službu i ljubazni gospodin daje nam uputstva – ukoliko dobijemo temperaturu (oko 38), kašalj ili curenje iz nosa odmah da idemo u najbliži dom zdravlja, kao i da ćemo morati da se javljamo epidemiološkoj službi na svakih par dana kako bismo ih obaveštavali o našem zdravstvenom stanju.
Sada je drugi dan od kada smo došli u Beograd. Policija je naravno i jutros proveravala da li smo na adresi, a tako će biti sve do isteka obavezne mere kućne izolacije od 28 dana.
Ali, još uvek ništa nije gotovo.
Period inkubacije je 14 dana, a mi se za sada osećamo dobro, nadamo se da će tako i ostati... uradili smo sve što smo mogli da se zaštitimo, nosili maske i rukavice, poštovali rastojanje, nismo bili u kontaktu s drugim ljudima dok smo bili u Nemačkoj, jedini rizik je bio odlazak u prodavnicu po osnovne životne namirnice koje smo po povratku u stan odmah dezinfikovali i prali.
Da li smo uspeli da se zaštitimo i sačuvamo, ostaje nam da čekamo i vidimo...
