Danas se navršavaju dve decenije prvog masovnijeg procesa protiv režima Slobodana Miloševića.
Istovremeno navršavaju i dve decenije od početka vaninstitucionalne političke borbe opozicije koja je konačno 2000. godine rezultirala smenom vlasti i početkom konsolidacije demokratskog sistema u Srbiji.
Protest pod nazivom "Miting protiv petokrake" je 9. marta 1991. godine organizovao i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema, demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.
Protestu su se pridružile i drge opozicione partije i pravashodno je bio uperen protiv uređivačke politike Radio-televizije Srbije, u redovima opozicije nazvanom "TV Bastilja".
Glavni zahtev upućen tadašnjem režimu bila je smena generalnog direktora RTS-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika zbog uvredljivih komentara na račun opozicije.
Demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti zemlje.
Uprkos tome, na Trgu republike u centru Beograda, okupilo se oko 100.000 građana, a oko podneva policija je krenula u akciju razbijanja demonstracija iz Francuske ulice i s platoa ispred Filozofskog fakulteta.
Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski pisac Vida Ognjenović.
Na batinanje demonstranata, lider SPO Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao na "juriš" posle čega su počeli okršaji. U nameri da razbije demonstracije, policija je upotrebila suzavac, vodene topove i gumene metke, a u akciju je bila ukljucena i konjica.
Fotografija na kojoj članica SPO Dragana Srdić - Milojević sa tri podignuta prsta "prkosi" vodenom topu obišla je istog dana ceo svet i postala simbol otpora demonstranata.
U sukobima koji su se proširili na ceo centar grada, život su izgubile dve osobe. Prva žrtva bio je policajac Nedeljko Kosović (54) koji je poginuo oko 15.30 časova u Masarikovoj ulici kod "Beograđanke".
Bežeći od demonstranata, Kosović je pokušao da preskoči zid terase, ali je pao sa visine od pet metara udarivši glavom o trotoar.
Maturant Branimir Milinović (18) smrtno je ranjen kada je grupa policajaca sa ugla ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša otvorila vatru prema demonstrantima ispred kafea "London", a preminuo je oko 16.00 časova na Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije.
Drašković je kasno popodne pokušao da uđe na sednicu vlade, a pošto je u tome sprečen, krenuo je s demonstrantima prema železničkoj stanici i tom prilikom je uhapšen.
Hapšenje lidera SPO izazvalo je revolt studenata koji su ubrzo iz Studentskog grada na Novom Beogradu krenuli ka Terazijama.
Policija je studente dočekala na Brankovom mostu, ponovo su upotrebljeni suzavac i palice, a pošto su oni posedali na asfalt, akcija policije je ubrzo prekinuta.
U sukobima demonstranata i policije je povređeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana - a uhapšeno je 158 ljudi.
Protesti nekoliko hiljada studenata i građana, nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kada su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a Skupština Srbije usvojila ostavke direktora RTS-a Dušana Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića.
To veče oko 20 časova na ulice Beograda prvi put posle Drugog svetskog rata izašli su tenkovi, a odluku o tome donelo je kolektivno rukovodstvo, Predsedništvo bivše SFRJ.
Analitičari su naknadno ocenili da su dometi 9. marta bili ograničeni, jer srpska opozicija tada još nije bila spremna na njihovu radikalizaciju, ali su saglasni u oceni da je tada prvi put ozbiljno uzdrman apsolutistički režim Slobodana Miloševića.
Lider SPO ponavlja često da su sve kasnije pobune i protesti bili nastavak 9. marta i da je duh ovih demonstracija na kraju doveo do pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Tadašnja srpska opozicija je poslednji put zajednički obeležila godišnjicu ovih demonstracija 1997. godine kada je pokojni premijer i lider DS Zoran Đinđić istakao da je 9. mart bio "temelj pobede" koju je opozicija izvojevala na lokalnim izborima godinu dana ranije.
Posle toga, godišnjicu 9. marta obeležava SPO.
Sledeći veliki politički protestni skup održan je 28. juna 1992, kao Vidovdanski sabor. Ostavku Slobodana Miloševića sa funkcije predsednika Srbije zatražila je opozicija organizovana u DEPOS. Podaci o broju učesnika bili su različiti - od 200.000 do 700.000.
Skup je organizovao DEPOS, predvođen SPO-om, a govorili su, između ostalih, patrijarh srpski Pavle i princ Aleksandar Karađorđević kojem je to bilo prvo pojavljivanje na jednom javnom skupu u Srbiji.
Sabor je obeležio i zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Posle deset dana okupljanja, organizatori su oglasili završetak skupa, iako zahtevi nisu bili prihvaćeni.
Od novembra 1996. do februara 1997. održani su građanski i studentski protesti zbog krađe na lokalnim izborima, a organizovala ih je koalicija "Zajedno" u više gradova Srbije.
Bivši španski premijer Felipe Gonzales saopštio je krajem decembra da je Komisija OEBS-a utvrdila da je koalicija "Zajedno" pobedila na lokalnim izborima u 13 gradova u Srbiji i devet beogradskih opština, što su vlasti morale da priznanju, pa je 11. februara Skupština Srbije donela "leks specijalis".
Najveći protestni skup opozicije održan je 5. oktobra 2000. godine. Demonstracije su bile kruna višednevnih protesta i štrajkova organizovanih zbog odluke Savezne izborne komisije da treba de se održi drugi krug izbora za predsednika SRJ iako je u prvom krugu pobedio kandidat DOS-a Vojislav Koštunica.
Policija se pridružila građanima. Sa terase Skupštine grada Beograda predveče se obratio novi predsednik SRJ Koštunica.
Sutradan, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
(Tanjug)
Protest pod nazivom "Miting protiv petokrake" je 9. marta 1991. godine organizovao i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema, demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.
Protestu su se pridružile i drge opozicione partije i pravashodno je bio uperen protiv uređivačke politike Radio-televizije Srbije, u redovima opozicije nazvanom "TV Bastilja".
Glavni zahtev upućen tadašnjem režimu bila je smena generalnog direktora RTS-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika zbog uvredljivih komentara na račun opozicije.
Demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti zemlje.
Uprkos tome, na Trgu republike u centru Beograda, okupilo se oko 100.000 građana, a oko podneva policija je krenula u akciju razbijanja demonstracija iz Francuske ulice i s platoa ispred Filozofskog fakulteta.
Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski pisac Vida Ognjenović.
Na batinanje demonstranata, lider SPO Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao na "juriš" posle čega su počeli okršaji. U nameri da razbije demonstracije, policija je upotrebila suzavac, vodene topove i gumene metke, a u akciju je bila ukljucena i konjica.
Fotografija na kojoj članica SPO Dragana Srdić - Milojević sa tri podignuta prsta "prkosi" vodenom topu obišla je istog dana ceo svet i postala simbol otpora demonstranata.
U sukobima koji su se proširili na ceo centar grada, život su izgubile dve osobe. Prva žrtva bio je policajac Nedeljko Kosović (54) koji je poginuo oko 15.30 časova u Masarikovoj ulici kod "Beograđanke".
Bežeći od demonstranata, Kosović je pokušao da preskoči zid terase, ali je pao sa visine od pet metara udarivši glavom o trotoar.
Maturant Branimir Milinović (18) smrtno je ranjen kada je grupa policajaca sa ugla ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša otvorila vatru prema demonstrantima ispred kafea "London", a preminuo je oko 16.00 časova na Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije.
Drašković je kasno popodne pokušao da uđe na sednicu vlade, a pošto je u tome sprečen, krenuo je s demonstrantima prema železničkoj stanici i tom prilikom je uhapšen.
Hapšenje lidera SPO izazvalo je revolt studenata koji su ubrzo iz Studentskog grada na Novom Beogradu krenuli ka Terazijama.
Policija je studente dočekala na Brankovom mostu, ponovo su upotrebljeni suzavac i palice, a pošto su oni posedali na asfalt, akcija policije je ubrzo prekinuta.
U sukobima demonstranata i policije je povređeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana - a uhapšeno je 158 ljudi.
Protesti nekoliko hiljada studenata i građana, nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kada su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a Skupština Srbije usvojila ostavke direktora RTS-a Dušana Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića.
To veče oko 20 časova na ulice Beograda prvi put posle Drugog svetskog rata izašli su tenkovi, a odluku o tome donelo je kolektivno rukovodstvo, Predsedništvo bivše SFRJ.
Analitičari su naknadno ocenili da su dometi 9. marta bili ograničeni, jer srpska opozicija tada još nije bila spremna na njihovu radikalizaciju, ali su saglasni u oceni da je tada prvi put ozbiljno uzdrman apsolutistički režim Slobodana Miloševića.
Lider SPO ponavlja često da su sve kasnije pobune i protesti bili nastavak 9. marta i da je duh ovih demonstracija na kraju doveo do pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Tadašnja srpska opozicija je poslednji put zajednički obeležila godišnjicu ovih demonstracija 1997. godine kada je pokojni premijer i lider DS Zoran Đinđić istakao da je 9. mart bio "temelj pobede" koju je opozicija izvojevala na lokalnim izborima godinu dana ranije.
Posle toga, godišnjicu 9. marta obeležava SPO.
Sledeći veliki politički protestni skup održan je 28. juna 1992, kao Vidovdanski sabor. Ostavku Slobodana Miloševića sa funkcije predsednika Srbije zatražila je opozicija organizovana u DEPOS. Podaci o broju učesnika bili su različiti - od 200.000 do 700.000.
Skup je organizovao DEPOS, predvođen SPO-om, a govorili su, između ostalih, patrijarh srpski Pavle i princ Aleksandar Karađorđević kojem je to bilo prvo pojavljivanje na jednom javnom skupu u Srbiji.
Sabor je obeležio i zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Posle deset dana okupljanja, organizatori su oglasili završetak skupa, iako zahtevi nisu bili prihvaćeni.
Od novembra 1996. do februara 1997. održani su građanski i studentski protesti zbog krađe na lokalnim izborima, a organizovala ih je koalicija "Zajedno" u više gradova Srbije.
Bivši španski premijer Felipe Gonzales saopštio je krajem decembra da je Komisija OEBS-a utvrdila da je koalicija "Zajedno" pobedila na lokalnim izborima u 13 gradova u Srbiji i devet beogradskih opština, što su vlasti morale da priznanju, pa je 11. februara Skupština Srbije donela "leks specijalis".
Najveći protestni skup opozicije održan je 5. oktobra 2000. godine. Demonstracije su bile kruna višednevnih protesta i štrajkova organizovanih zbog odluke Savezne izborne komisije da treba de se održi drugi krug izbora za predsednika SRJ iako je u prvom krugu pobedio kandidat DOS-a Vojislav Koštunica.
Policija se pridružila građanima. Sa terase Skupštine grada Beograda predveče se obratio novi predsednik SRJ Koštunica.
Sutradan, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
(Tanjug)
