Na prvi pogled scena deluje uobičajeno - pomalo pogubljena grupa igrača drži se za šipke u sali i vežba plije, okrete i zamahe, dok ih instruktorka blagim dodirima ispravlja.
Proces učenja je spor i mukotrpan i iziskuje mnogo strpljenja balerine Fernande Biankini koja pokušava da svojim učenicima prenese lepotu plesa. Svi oni suočeni su sa jednom velikom preprekom - slepi su.
"Najteže je naučiti ih pokretima ruku", naročito jer mnogi nikada u životu nisu videli te pokrete, kaže za "Frans pres" Biankini.
Ovakvi izazovi se ipak prevazilaze kreativnim podučavanjem.
"Pokušavamo da povežemo svaki korak sa nečim konkretnim", kaže ona dok traži od učenika da zamisle kako grle drvo, a istovremeno dlanom usmerava kretanje njihovih šaka i ruku.
"Volim ples, to je moj život. Želim da budem profesionalna igracica. Biće teško ali ću uspeti", kaže Žizel Aparesida Kamilo, 32, koja je zbog glaukoma izgubila vid sa 16. godina.
Igrači u Udruženju Fernanda Biankini, jedinoj baletskoj kompaniji za slepe u Brazilu, naporno vežbaju dok se pripremaju za izvedbu "Dona Paskala" na Nacionalnom susretu plesača u Sao Paolu.
Udruženje se održava zahvaljujući grantovima i prodajom karata.
"Publika sve više želi da vidi nešto drugačije. I tada nam postaje jasno da nas vole", rekla je Giza Pereira, 25, koja je sa devet godina oslepela i koja šest sati dnevno vežba balet, a ponekad i drži časove istog.
"Nisam verovala da slepi baletan može savršeno da izvede sve te pokrete", kaže ona i dodaje da su joj najteže piruete i skokovi jer zahtevaju "ravnotežu a neko ko ne vidi nema referentne tačke".
Ovi igrači počeli su da izvode predstave na festivalu u Sao Paolu 1998. godine, pred publikom koja voli i dobro poznaje balet.
Iako nisu idealne građe, njihova želja da nauče je ogromna i prevazilazi sve prepreke, kaže Biankini.
Ljudi vide "da mogu da igraju i da dobro igraju", kaže Biankini koja podučava 70 studenata, uključujući 50 koji imaju probleme sa vidom i druge koje imaju probleme sa sluhom i druge hendikepe.
Oni inspiraciju crpe od legendarne kubanske balerine i koreografa Alisije Alonso koja je bila jedna od najvećih balerina 20. veka iako je bila gotovo potpuno slepa.
(Tanjug/MONDO)
"Najteže je naučiti ih pokretima ruku", naročito jer mnogi nikada u životu nisu videli te pokrete, kaže za "Frans pres" Biankini.
Ovakvi izazovi se ipak prevazilaze kreativnim podučavanjem.
"Pokušavamo da povežemo svaki korak sa nečim konkretnim", kaže ona dok traži od učenika da zamisle kako grle drvo, a istovremeno dlanom usmerava kretanje njihovih šaka i ruku.
"Volim ples, to je moj život. Želim da budem profesionalna igracica. Biće teško ali ću uspeti", kaže Žizel Aparesida Kamilo, 32, koja je zbog glaukoma izgubila vid sa 16. godina.
Igrači u Udruženju Fernanda Biankini, jedinoj baletskoj kompaniji za slepe u Brazilu, naporno vežbaju dok se pripremaju za izvedbu "Dona Paskala" na Nacionalnom susretu plesača u Sao Paolu.
Udruženje se održava zahvaljujući grantovima i prodajom karata.
"Publika sve više želi da vidi nešto drugačije. I tada nam postaje jasno da nas vole", rekla je Giza Pereira, 25, koja je sa devet godina oslepela i koja šest sati dnevno vežba balet, a ponekad i drži časove istog.
"Nisam verovala da slepi baletan može savršeno da izvede sve te pokrete", kaže ona i dodaje da su joj najteže piruete i skokovi jer zahtevaju "ravnotežu a neko ko ne vidi nema referentne tačke".
Ovi igrači počeli su da izvode predstave na festivalu u Sao Paolu 1998. godine, pred publikom koja voli i dobro poznaje balet.
Iako nisu idealne građe, njihova želja da nauče je ogromna i prevazilazi sve prepreke, kaže Biankini.
Ljudi vide "da mogu da igraju i da dobro igraju", kaže Biankini koja podučava 70 studenata, uključujući 50 koji imaju probleme sa vidom i druge koje imaju probleme sa sluhom i druge hendikepe.
Oni inspiraciju crpe od legendarne kubanske balerine i koreografa Alisije Alonso koja je bila jedna od najvećih balerina 20. veka iako je bila gotovo potpuno slepa.
(Tanjug/MONDO)
