"Pa šta i ako me prisluškuju, nemam šta da krijem", često je rezonovanje građana Srbije, ali privatnost je osnovno pravo i najpoštenijih među nama, kaže Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti za MONDO.
Želite samo mirno da živite svoj život i baš vas briga šta opština, policija, fakultet, firma, komšije... misle o vama? Baš vas briga što imaju sve vaše lične podatke, od imena do jedinstvenog matičnog broja građanina (JMBG), što imaju video-zapise o vama, skenirane otiske prstiju, znaju vam adresu, krsnu slavu, gledaju vam mejlove...?
Vi se možda ne uzbuđujete zbog toga, ali to ne znači da bi baš svako trebalo da zna, od malog "hakera" iz komšiluka po poslednje sestre u lokalnom Domu zdravlja, o tome od čega ste vi i vaši bližnji bolovali, koje ste nacionalnosti, kome se bogu molite, za koju ste političku patiju...
Ako ne želite baš da vaš komšija zna koje lekove pijete ili, recimo, da li preferirate analni seks (nije preterivanje, taj podatak je u upitniku Instituta za transfuziju krvi, pa samim tim i u njihovoj bazi podataka), ili pak da vi ili vaši bližnji (čak i pokojni pokazuje nedavni slučaj iz Čačka) "potpišete"za neku političku stranku, ozbiljno povedite računa gde, kome i koje podatke o sebi ostavljate.
U suprotnom ćete se naći u većini zbirki ličnih podataka građana koje postoje na sve strane, čak i u jednoj ne tako pedantnoj državi kakva je Srbija.
Samo MUP ima 97 različitih baza, pa su tu razni zavodi, od onog za zdravstveno osiguranje, penzijsko osiguranje, do lokalnog doma zdravlja, opštine, državnih kompanija poput RTS-a, EPS-a, operatera fiksne i mobilne telefonije...
"S jedne strane imamo građane, koji nemaju visoku svest o tome da je potrebno da sami štite svoje podatke, svoju privatnost, a s druge, recimo, državu koja je željna i spremna da sve moguće podatke dobije brzo i lako", upozorava na loše stanje Rodoljub Šabić, poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Nezavidno stanje je, naravno, nasleđe prošlosti. Više od pola veka "komunizma" u Srbiji za posledicu ima i teško promenljiv mentalitet njenih stanovnika.
"Radnici, seljaci i poštena inteligencija" ubeđivani su da su avangarda društva, a zapravo im je usađivan podanički mentalitet koji podrazumeva da sve kolektivno i kolektivističko ima prednost nad pojedinačnim i privatnim.
"I sad bi mi u tranziciji ka zapadnoj demokratiji trebalo da sa pozicije 'država je sve, građanin ništa', dođemo na nivo gde je privatnost građana svetinja, a država samo njihov servis", kaže Šabić.
Neretko se čuje, u vezi sa slučajevima drastičnog kršenja privatnosti kod (od strane suda) neovlašćenog prisluškivanja telefona ili internet komunikacije, da ljudi kažu "baš me briga, nemam šta da krijem".
"To je poražavajuće. Pošten ste čovek i naravno da nemate šta da krijete, ali to ne znači da nemate pravo na privatnost", kaže Šabić.
To naše "pa šta" vodi do toga da građani i dalje masovno i često "seju" podatke o sebi, pri čemu im uopšte nije jasno, niti ih interesuje, zašto su nekome ti podaci potrebni i šta će taj neko s tim podacima da radi.
A "sejanjem" podataka samo se "traži nevolja". Sve su češći primeri ozbiljnih posledica narušavanja privatnosti i zloupotreba ličnih podataka. Krađa identiteta, pojava po zlu poznata u razvijenim zemljama sa širokom upotrebom internet tehnologija, već je stigla i kod nas.
"Skoro smo imali slučaj da nam je došao čovek koji je saznao da ima dve registrovane firme tek kada su mu na vrata pokucali poreznici, policajci i poverioci tih kompanija. Neko je na osnovu njegovih podataka registrovao firme, izvukao novac prevarivši poslovne partnere i nestao", kaže Šabić.
Na isti način neko može "očistiti" vaš račun u banci, uzeti kredit na vaše ime, dati bankarsku garanciju...
Ali, koliko god neprijatan bio, gubitak novca ponekad nije najgore što može da se dogodi kad neko neoprezno daje podatke ili kada neko ko ih legalno skuplja njima neodgovorno rukuje.
"Naoružan tuđim identitetom neko može da izvrši krađu ili ubistvo, ali i nanese moralnu štetu, zavadi vas preko Facebooka ili Twittera sa okolinom, i slično", upozorava poverenik Šabić.
Kako onda građanin da se zaštiti? Zadatak jeste težak, jer stalno se od nas traži da damo ime, prezime, adresu, JMBG, da pokažemo zdravstvenu knjižicu, vozačku dozvolu, ličnu kartu...Vi se možda ne uzbuđujete zbog toga, ali to ne znači da bi baš svako trebalo da zna, od malog "hakera" iz komšiluka po poslednje sestre u lokalnom Domu zdravlja, o tome od čega ste vi i vaši bližnji bolovali, koje ste nacionalnosti, kome se bogu molite, za koju ste političku patiju...
Ako ne želite baš da vaš komšija zna koje lekove pijete ili, recimo, da li preferirate analni seks (nije preterivanje, taj podatak je u upitniku Instituta za transfuziju krvi, pa samim tim i u njihovoj bazi podataka), ili pak da vi ili vaši bližnji (čak i pokojni pokazuje nedavni slučaj iz Čačka) "potpišete"za neku političku stranku, ozbiljno povedite računa gde, kome i koje podatke o sebi ostavljate.
U suprotnom ćete se naći u većini zbirki ličnih podataka građana koje postoje na sve strane, čak i u jednoj ne tako pedantnoj državi kakva je Srbija.
Samo MUP ima 97 različitih baza, pa su tu razni zavodi, od onog za zdravstveno osiguranje, penzijsko osiguranje, do lokalnog doma zdravlja, opštine, državnih kompanija poput RTS-a, EPS-a, operatera fiksne i mobilne telefonije...
"S jedne strane imamo građane, koji nemaju visoku svest o tome da je potrebno da sami štite svoje podatke, svoju privatnost, a s druge, recimo, državu koja je željna i spremna da sve moguće podatke dobije brzo i lako", upozorava na loše stanje Rodoljub Šabić, poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Nezavidno stanje je, naravno, nasleđe prošlosti. Više od pola veka "komunizma" u Srbiji za posledicu ima i teško promenljiv mentalitet njenih stanovnika.
"Radnici, seljaci i poštena inteligencija" ubeđivani su da su avangarda društva, a zapravo im je usađivan podanički mentalitet koji podrazumeva da sve kolektivno i kolektivističko ima prednost nad pojedinačnim i privatnim.
"I sad bi mi u tranziciji ka zapadnoj demokratiji trebalo da sa pozicije 'država je sve, građanin ništa', dođemo na nivo gde je privatnost građana svetinja, a država samo njihov servis", kaže Šabić.
Neretko se čuje, u vezi sa slučajevima drastičnog kršenja privatnosti kod (od strane suda) neovlašćenog prisluškivanja telefona ili internet komunikacije, da ljudi kažu "baš me briga, nemam šta da krijem".
"To je poražavajuće. Pošten ste čovek i naravno da nemate šta da krijete, ali to ne znači da nemate pravo na privatnost", kaže Šabić.
To naše "pa šta" vodi do toga da građani i dalje masovno i često "seju" podatke o sebi, pri čemu im uopšte nije jasno, niti ih interesuje, zašto su nekome ti podaci potrebni i šta će taj neko s tim podacima da radi.
A "sejanjem" podataka samo se "traži nevolja". Sve su češći primeri ozbiljnih posledica narušavanja privatnosti i zloupotreba ličnih podataka. Krađa identiteta, pojava po zlu poznata u razvijenim zemljama sa širokom upotrebom internet tehnologija, već je stigla i kod nas.
"Skoro smo imali slučaj da nam je došao čovek koji je saznao da ima dve registrovane firme tek kada su mu na vrata pokucali poreznici, policajci i poverioci tih kompanija. Neko je na osnovu njegovih podataka registrovao firme, izvukao novac prevarivši poslovne partnere i nestao", kaže Šabić.
Na isti način neko može "očistiti" vaš račun u banci, uzeti kredit na vaše ime, dati bankarsku garanciju...
Ali, koliko god neprijatan bio, gubitak novca ponekad nije najgore što može da se dogodi kad neko neoprezno daje podatke ili kada neko ko ih legalno skuplja njima neodgovorno rukuje.
"Naoružan tuđim identitetom neko može da izvrši krađu ili ubistvo, ali i nanese moralnu štetu, zavadi vas preko Facebooka ili Twittera sa okolinom, i slično", upozorava poverenik Šabić.
"Građanin, za početak, treba da upamti da se njegovi podaci mogu uzimati i obrađivati samo pod jednim od dva uslova: kada daju izričitu (pisanu) saglasnost ili kada to izričito stoji u zakonu", kaže Šabić.
Poverenik podvlači reči "u zakonu" jer nikakav pravni akt Vlade ili bilo kog drugog organa, koji nije kao zakon donela Skupština Srbije, ne može da odredi da se prikupljaju podaci građana.
"Ako vam već na prvi pogled nije jasno zašto bi neko želeo baš taj podatak, tražite da vam kaže po kom zakonskom osnovu ga traži, i šta će s njim da radi. Ako vas odgovor ne zadovoljava odbijte zahtev, a ako smatrate da je preteran, slobodno se obratite kancelariji Poverenika", kaže Šabić.
Znači, ako vam u banci traže podatke o vašim finansijama znate da morate da im ih date (ako želite kredit), ali ako se raspituju koje ste nacionalnosti, ili, na primer, političke pripadnosti, prava adresa za žalbe je Poverenik.
A da zahteva i akcija koje zadiru u našu privatnost ima napretek, pokazuju žalbe koje svakodnevno stižu u službu Poverenika. Među više od 2.700 predmeta iz oblasti javnosti informacija i zaštite ličnosti koji se tamo trenutno obrađuju i 13.400 onih koji su okončani, nalaze se i neki neverovatni slučajevi.
Tako je, recimo, u Zdravstvenom centru "Dr Dragiša Mišović" u Čačku uprava odlučila da uvede biometrijsku kontrolu dolaska i odlaska sa posla. Četvrtina od oko hiljadu zaposlenih je odbila da se na tako grub i invazivan način utvrđuje nešto što se može uraditi i boljom organizacijom ustanove, i slučaj je stigao do Poverenika.
"Paradoksalno je da u ustanovama gde posebno osetljiva dokumentacija, kao što su medicinski kartoni građana, leži neobezbeđena po policama, u kompjuterima bez šifri za pristup ili u kartonskim kutijama po hodnicima, kafe kuvarici skeniraju palac da bi se utvrdilo kada dolazi na posao", kaže Šabić.
Mera je od Poverenika, kao "nesrazmerna svrsi uvođenja" i zbog niza tehničkih propusta od pitanja servera, pristupa podacima i sličnog, ocenjena kao nedopustiva.
Gradska opština Novi Beograd je morala da, intervencijom Poverenika na žalbu oštećenog građanina, uništi spisak građana bošnjačke nacionalosti. Na njemu se našao građanin koji to nije ni tražio niti se na ikakav spisak upisao. Očigledno "krivično delo neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka i falsifikovanje zvaničnog dokumenta".
U Beogradu je protiv Javnog preduzeća Gradsko stambeno Poverenik pokrenuo krivični postupak jer su preko njegove baze podataka građanima uz račun za komunalije stizale i ponude osiguravajućeg društva, humanitarnih fondova i slično.
Kao nedopustivo su u kancelariji Poverenika ocenili i to što je Studentski centar u Beogradu rutinski objavio JMBG studenata na nekoj listi, iako postoji institut broja indeksa, koji bi trebalo da zamenjuje sve druge podatke o studentu.
Famozni JMBG je možda i najčešće zloupotrebljavan podatak. Na njegovo neodgovarajuće korišćenje je, u počecima rada Poverenika na slučajevima zaštite privatnosti, upozorena i Agencija za privatizaciju, koja je u novinama objavila liste hiljada i hiljada ljudi koji nisu dobili besplatne akcije - naravno sa JMBG.
"U Agenciji niko nije razumeo zašto je Poverenik uopšte reagovao a najtužnije je to što je sličan spisak istovremeno objavila i Agencija za privatizaciju takozvane države Kosovo - bez njihovog JMBG. To je samo jedan primer koliko po propisima i u praksi zaostajemo ne samo za zemljama EU već i za regionom, Makedonijom i Crnom Gorom, recimo", kaže Šabić.
Kako to rade ozbilj(ni)je države, makar izašle iz istog šinjela u kom je bila i Srbija, vidi se na primeru Slovenije. Kada su u "deželi" krenuli da se seriozno bave zaštitom privatnosti menjan je školski program u starijim razredima osnovnih škola, ne bi li se dečaci i devojčice na vreme upoznali kako se štite lična prava građana.
A zaostatak je ozbiljan. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, na snazi od 2009. godine, u startu nije bio usaglašen sa svim EU standardima, koji se u međuvremenu u Evropi pooštravaju u korist građana. Zatim je Vlada tri godine kasnila sa donošenjem strategije, a Akcioni plan sa merama, rokovima i odgovornošću (po Strategiji) nikad nije ni ugledao svetlo dana.
Čitavi sektori privatnosti, i to veoma ozbiljni, nisu pokriveni nikakvim propisima. Ne postoje zakoni o video-nadzoru, biometrijskim podacima, a traljavi zakon o privatnom sektoru obezbeđenja, to jest detektivskim agencijama srećom je povučen iz procedure.
"Ako bismo se držali zakona, u Srbiji ne bi smela da bude postavljena niti jedna kamera. Da li ste sigurni da su svi u vašem ulazu potpisali da hoće da budu snimani kamerom i da ih komšije gledaju na posebnom kanalu televizora? Ako teramo mak na konac, niko ne bi smeo ni da vas stavi na spisak stanara ako niste saglasni. Sve je to manje više nelegalno prikupljanje podataka o građanima", upozorava Šabić.
Kako bi zabrana kamera bila kontraproduktivna, jer su one u, na primer, saobraćaju i obezbeđenju objekata neophodne, Poverenik se koristi uporednim pravom iz EU i balansira između neophodnog i prekomernog.
Minimum EU standarda u ovoj oblasti zahtevao bi pravno regulisanje postojanja vidne nalepnice "ovaj prostor je pod video- nadzorom" pa ako uđete - saglasni ste, ali ni to nemamo.
Javnosti je poznat slučaj "Beogradska Arena", gde su dvoje ljudi u ljubavnom činu snimljeni saobraćajnim kamerama MUP-a, a snimak je osvanuo na YouTube.
Iako je snimak "iscureo" iz policije, uz vojsku hijerarhijski najsređenije državne službe, nije moglo da se utvrdi ko ga je i kad pustio.
"Ta stvar je prošla kako je prošla, Poverenik je reagovao i sada MUP ima sređen protokol gde je strogo definisano ko, kada i pod kakvim uslovima snima i pristupa snimljenom materijalu, pa se tako nešto ne može ponoviti", kaže Rodoljub Šabić.
Video-nadzor zaposlenih u firmama je, po analogiji, takođe nezakonit.
"Na poslu, naravno, ne možemo očekivati isti nivo privatnosti kao kod kuće, ali to ne znači da prava na privatnost nema i da svako može snimati svaki vaš trenutak ili vam kontrolisati recimo, elektronsku komunikaciju", skreće pažnju Šabić.
Ako vas već snimaju na poslu, ukazuje poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, standardi EU o video nadzoru, a srpski Zakon o zaštiti podtaka, generalno kažu da imate pravo da pogledate šta je u vašem "folderu", da vidite kako se ti podaci obrađuju, čak da dobijete kopiju.
Šta je građaninu činiti, ako ne želi da mu podaci, kao ljubavni čin iz slučaja Arena, stignu na internet ili da, zbog sopstvenog ili neodgovornog ponašanja drugih, zapadne u veliku teškoću?
Kancelarija Poverenika radi svoj posao, ali ta služba ima samo 37 saradnika od predviđenih sedamdesetak. Ta šačica ljudi trebalo bi da vrši nadzor nad 300.000 (da, dobro ste videli - tri stotine hiljada) onih koji u Srbiji vode neku od baza podataka o ličnostima.
Zbog toga se mora pribeći - zvuči kao nekad popularna ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita) - samozaštiti.
"Ljudska prava su kao mišići, ako ih ne koristite oni atrofiraju", napominje poverenik Šabić, dodajući da "građanin mora da reaguje na svaki, ali baš na svaki, pokušaj nekog da mu neka prava ograniči".
Stvar je jednostavna - što je više onih koji se žale i što je više žalbi to stvari lakše idu nabolje.
"Zapamtite, oni koji ne žele da građani imaju sva prava koja im ustav garantuje ili bi, najradije, da ona budu 'kozmetičke prirode' upravo i računaju na to da otpora neće biti ili da će biti zanemariv", kaže poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić.
Zato se naoružajte svojim pravom i slobodno pitajte: "A zašto mi to tražite?"; "Po kom to, molim vas, zakonskom osnovu?" i "A šta ćete da radite s tim (mojim) podacima?".
Ako vas odgovori ne zadovolje, olovku ili tastaturu u ruke i "pravac Poverenik".
I ne brinite, s obzirom na to da Poverenik nadzor vodi i po službenoj dužnosti, možete i da ostanete anonimni tako da nećete imati problema ni na poslu, niti s komšijama, ni sa državom.
Probajte, ništa ne boli.
(Georgi Mitev Šantek-MONDO)
