"Bolestan si", "nema ti više izlaska iz kuće", "ako se ne promeniš, svi mostovi u Beogradu su tvoji", "želim unuče", samo su neke od rečenica koje su roditelji iz Beograda izgovorili kada su im deca priznala da su gej. Evo njihovih životnih priča…
"Kada mi je sin saopštio da je gej moja prva misao bila je da je bolestan. Zatvorio sam ga 15 dana u kuću i nisam mu dao nigde da izlazi", kaže sredovečni Beograđanin, otac devetnaestogodišnjeg gej mladića.
"Bila sam zatečena. Nisam bila šokirana, ni ljuta. Nisam plakala. Samo nisam znala kako da reagujem. Kasnije se pojavila lična tuga što neću imati unuče, a i strah za njegovu bezbednost", priseća se majka dvadesetsedmogodišnjeg gej umetnika iz Beograda.
Tako počinju dve priče o netipičnim roditeljima netipične dece. Oni za MONDO govore kako su se izborili sa sopstvenim i tuđim predrasudama, šta su sve preživeli zajedno sa svojom decom i kako zamišljaju njihovu budućnost u Srbiji.
I jedno i drugo su obrazovani, ugledni ljudi sa ostvarenim karijerama. Njihove porodične priče nisu nesrećne, imali su ili imaju stabilne brakove. Decu su odgajali u skladu sa svim opštevažećim pravilima. U dubini duše, vrlo rano su osetili da njihova deca imaju drugačije afinitete od njihovih vršnjaka istog pola. Ni jedno ni drugo nisu te spoznaje prihvatili dok im sinovi, kao već odrasli ljudi nisu direktno saopštili da su gej. Tada im se život svima promenio…
"Nas je troje - žena, sin i ja. Imam oko 60, žena 55 godina, a sin 19. Živimo u Beogradu, ja sam službenik u gradskoj firmi i imamo osećaj da smo prosečna porodica", započinje svoju ispovest otac Predrag M.
"Znam da mi je sin gej skoro dve i po godine, ali moja supruga to ne zna. On joj nije rekao. Teško mi je da dokučim njegovo objašnjenje - da nije spreman, da u jednom trenutku odrastanja nije bila bliska s njim i da ima otpor", kaže Predrag.
On ne želi da se meša u tu odluku svog sina. "Vaspitavan je da živi samostalno. Objasnio sam mu da mi ugrožava brak, ali njegova prava su iznad svega. Jako se bojim posledica. Nadam se da će supruga razumeti. Razumeću i ja nju ako sve doživi kao izdaju, ali neću je opravdati, jer smo i jedno i drugo prava deteta uvek stavljali u prvi plan".
Predrag kaže da je njegov sin još kao dete pokazivao neku vrstu ženstvenosti - igrao se s lutkicama i voleo društvo devojčica. Pravio je drugačije frizure od vršnjaka. Nije igrao fudbal niti igre tipične za dečake. Zbog toga ga je u šestoj godini odveo kod psihiologa da vidi da li je gej,
"Psihološkinja je prema crtežima na intrevjuu zaključila da nije sklon tome. Ja posle više nisam obraćao pažnju na to, smatrao sam to samo nekom njegovom 'mekšom estetikom".
Iz sadašnje perspektive, dobro je što tada nije lekar potvrdio da je gej, jer bi ga verovatno od tog trenutka "lečio". Ovako smo ga ostavili na miru. Loša strana svega je to što je morao sve sam da proživi, bez pomoći roditelja, a doživeo je užasnu torturu.
Predragovog sina pet godina progonili su vršnjaci iz kraja i, kako kaže, surova deca u školi koja su na osnovu njegovih osobina i izgleda zaključili da je drugačiji od njih. "Bila sam zatečena. Nisam bila šokirana, ni ljuta. Nisam plakala. Samo nisam znala kako da reagujem. Kasnije se pojavila lična tuga što neću imati unuče, a i strah za njegovu bezbednost", priseća se majka dvadesetsedmogodišnjeg gej umetnika iz Beograda.
Tako počinju dve priče o netipičnim roditeljima netipične dece. Oni za MONDO govore kako su se izborili sa sopstvenim i tuđim predrasudama, šta su sve preživeli zajedno sa svojom decom i kako zamišljaju njihovu budućnost u Srbiji.
I jedno i drugo su obrazovani, ugledni ljudi sa ostvarenim karijerama. Njihove porodične priče nisu nesrećne, imali su ili imaju stabilne brakove. Decu su odgajali u skladu sa svim opštevažećim pravilima. U dubini duše, vrlo rano su osetili da njihova deca imaju drugačije afinitete od njihovih vršnjaka istog pola. Ni jedno ni drugo nisu te spoznaje prihvatili dok im sinovi, kao već odrasli ljudi nisu direktno saopštili da su gej. Tada im se život svima promenio…
SLUČAJ PREDRAGA M.
"Nas je troje - žena, sin i ja. Imam oko 60, žena 55 godina, a sin 19. Živimo u Beogradu, ja sam službenik u gradskoj firmi i imamo osećaj da smo prosečna porodica", započinje svoju ispovest otac Predrag M.
"Znam da mi je sin gej skoro dve i po godine, ali moja supruga to ne zna. On joj nije rekao. Teško mi je da dokučim njegovo objašnjenje - da nije spreman, da u jednom trenutku odrastanja nije bila bliska s njim i da ima otpor", kaže Predrag.
On ne želi da se meša u tu odluku svog sina. "Vaspitavan je da živi samostalno. Objasnio sam mu da mi ugrožava brak, ali njegova prava su iznad svega. Jako se bojim posledica. Nadam se da će supruga razumeti. Razumeću i ja nju ako sve doživi kao izdaju, ali neću je opravdati, jer smo i jedno i drugo prava deteta uvek stavljali u prvi plan".
Predrag kaže da je njegov sin još kao dete pokazivao neku vrstu ženstvenosti - igrao se s lutkicama i voleo društvo devojčica. Pravio je drugačije frizure od vršnjaka. Nije igrao fudbal niti igre tipične za dečake. Zbog toga ga je u šestoj godini odveo kod psihiologa da vidi da li je gej,
"Psihološkinja je prema crtežima na intrevjuu zaključila da nije sklon tome. Ja posle više nisam obraćao pažnju na to, smatrao sam to samo nekom njegovom 'mekšom estetikom".
Iz sadašnje perspektive, dobro je što tada nije lekar potvrdio da je gej, jer bi ga verovatno od tog trenutka "lečio". Ovako smo ga ostavili na miru. Loša strana svega je to što je morao sve sam da proživi, bez pomoći roditelja, a doživeo je užasnu torturu.
PET DANA PROVEO U KUĆICI LIFTA, AUTOBUS MU BIO DRUGA KUĆA
"Dane je provodio vozeći se u autobusu, pet dana je, umesto u školi, proveo u kućici za lift na krovu. Autobus mu je bio druga kuća, vozio se od početka do kraja linije ceo školski dan, tu je spavao, čitao knjige".
Izostanke je pravdao falsifikujući opravdanja, a razredna ništa nije sumnjala jer ima astmu i stalne probleme sa zdravljem.
Problemima tu nije bio kraj. I kao odrastao mladić, sada student, on je svakodnevno izložen pretnjama. Nikada nije pretučen, ali su ga nekoliko puta maltretirali na ulici, a u Novom Sadu je izbačen iz jednog restorana. Zaustavljali su ga na ulici i pretili mu da će ga ubiti, vikali za njim "dođi da nam popušiš"…
U sopstvenu zgradu svaki dan ulazi kroz garažu. "Ispred našeg ulaza je dečje igralište na kom se svake večeri skuplja bagra alkoholičara. Čim se pojavi počnu da ga malteriraju. Od toga me srce boli. Mnogo sam radio na sebi da prestanem da zamišljam da ću ih pobiti ako mu priđu. Treba mi mnogo snage da ne odem da ih poubijam", s očajem u glasu priča Predrag M.
TATA, JA SAM GEJ
Predrag se priseća i iskušenja i šoka koji je doživeo kada mu je sin sa nepunih 17 godina rekao da je gej."Bilo je to najveće iznenađenje za mene iako sam odrastao u multietničkoj sredini u kojoj sam od malih nogu naučen toleranciji. Prema pederima i lezbejkama nisam imao otpor, ali me tema nije previše zanimala. Uvek mi je bilo žao kad je neko ugrožen. Ali, kada mi je rekao, pojavile su se sve predrasude najzaostalijeg čoveka", kaže otac.
Mislio sam da je bolestan i da ga treba lečiti. Zatvorio sam ga u kuću 15 dana i mislio samo da je važno da još uvek nije imao seks. Otišao sam kod psihijatra i insistirao da ga leči, on je odbio. Onda sam tražio drugog psihijatra…ne mogu ni sam sebi da objasnim te predsrasude.
"Došao sam svesti kad mi je psihijatar rekao da je homeoseksualnost sa liste bolesti skinuta pre više od 20 godina. Sledeća rečenica je bila - ako hoćete da vam se dete ubije, nastavite tako".
Predrag nikome nije rekao da mu je sin gej. Kaže, nema ni potrebu za tim, jer svoje dete doživljava samo kao dete, a ne kao geja. U izgradnji takvog stave mnogo su mu pomogle radionice Centra za podršku mladim lezbijkama i gej muškarcima na koje je, kako kaže, došao kao roditelj geja, a izašao samo kao roditelj.
On nije, niti sada oseća bilo kakvu krivicu za to što mu je sin gej. Ljudi se s tim rađaju, shvatio je Predrag.
Kao i svaki roditelj strahuje za sinovljevu bezbednost, a jedini drugi strah koji ga prati je taj da li će moći da ostvari pravu emotivnu vezu, jer smatra da su gejevi promiskuitetni i da su im "emotivne veze dosta labave".
"Pored toga, jako loše zamišljam njegovu budućnost u ovoj zemlji koju doživljavam kao zemlju nasilja i promitivizma. Savetujem ga da ode i da se nikad ne vrati. Zemlja koja za kulturu izdvoji 0,6 promila budžeta nije moja zemlja…", kaže Predrag M.
SLUČAJ MAJKE Ž.Š.
Živim sama, udovica sam. Sin je otišao davno od kuće čim je završio studije. Ima 27 godina, umetnik je i radi.
"Saznala sam da je gej pre šet i po, skoro sedam godina. To je bilo veoma neočekivano za mene. Smatram se liberalnom osobom, ali nisam imala priliku da razmišljam na tu temu o svom detetu. Kad se neočekivano osmelio da mi kaže bio je jako mlad, a ja sam bila veoma zatečena", seća se Ž. Š.
Sin joj je rekao da je gej na sred ulice, u društvu svog tadašnjeg partnera za kog je Ž.Š mislila da mu je dobar drug.
"Rekao mi je to s neba pa u rebra...Bilo je kasno veče kada mi je rekao, a šetali smo posle toga do dva posle ponoći po gradu. Za ta dva-tri sata šetajući po Knez Mihailovoj uspela sam to nekako da prihvatim. U razgovoru s drugima čula sam da to traje jako dugo, a kod mene je trajalo samo nekoliko sati".
Ž.Š nije ni naslućivala da joj je sin gej - kad mu je otac umro počeo je u kuću da dovodi neke devojke, ponašao se prema njima kao da je u vezi, a sve je to, kako se kasnije ispostavilo bila maska. "Te njegove drugarice su sarađivale s njim tako da meni apsolutno ništa nije ukazivalo da je takve orjentacije".
Ona kaže da sada, pošto je "ušla u problematiku" i kada vrati film, shvata da je moglo da se pretpostavi da je gej.
"Imala sam divno, nežno muško dete. Uvek sam govorila da ne bih želela da imam žensko dete jer ni jedna devojčica ne bi mogla da bude tako nežna kao on. Bio je mnogo dobar. Kada ga odvedemo da izabere poklon za rođendan ili Deda Mraza uvek je birao neke poklone nespecifične za dečake. Mi ga odvedemo na odeljenje gde su automobili, avioni, kamioni, ali ne ne - on ide gde su neke sviraljke, nežnije igračke, slagalice , lutke...", priča Ž.Š.
Ona i muž bili su začuđeni, ali ga nikada nisu sputavali da izabere šta želi. "Inače je umetnik i od malih nogu smo primetili tu njegovu crtu, ali smo tu njegovu nežnost i suptilnost tumačili time da je umetnička duša".
TUKLI SU GA TOLIKO DA JE PAO U KOMU
Sinu Ž.Š. od trenutka kada je počeo da pronalazi partnere život nije nimalo lak. "Doživeo je dobre batine koje su ga potuno rasklimale...dobro je da je ostao živ", priča majka.Napad je doživeo dok je bio sa tadašnjim partnerom u jednoj manjoj sredini van Beograda.
"Bili su u kafiću. Za njegovog partnera su u tom mestu znali da je gej. Batine su dobili na izlasku iz kafića gde ih je sačekala veća grupa mladića i pretukla ih. Moj sin je dobio takve udarce u glavu da je ostao bez svesti i bio je dan i po u komi...Nije ni znao šta se desilo, kada je došao sebi mislio je da ga je udario automobil".
Takvu izjavu dao je i policiji i lekarima, a mene je pozvao i rekao da je u bolnici u tom gradu. Radili su mu skener glave, imao je podlive i uboje oko mozga. Mesec i po dana bio je na bolovanju.
Napad nikada kasnije nije prijavio i niko od napadača nije odgovarao. Sin Ž.Š. se fizički kasnije oporavio, ali psihički nije jer konstantno živi u strahu.
"Htela sam posle toga javno da izađem u odbranu prava te dece, ali sin je insitirao da to ne radim", kaže Ž.Š.
ŽELJA UNUČE - ZAVRŠENA PRIČA
Iako je činjenicu da joj je sin gej prihvatila za dva sata, Ž.Š je još uvek u stalnim razmišljanjima i presipitivanjima."To je proces... prihvatila sam za nekoliko sati u tom smislu da nisam odreagovala odbacivanjem i grubostima, ali od tada pa do danas taj proces traje".
Ona navodi primer jedne druge majke, sa kojom je u kontaktu u okviru radionica za pomoć gejevima, koja je pošto je saznala da joj je sin homoseksualac, rekla: On mora da se oženi, mora da se promeni, ako to ne uradi svi beogradski mostovi su njegovi"...
Ž.Š. ne razume roditelje koji decu gejeve izbacuju iz kuće, odriču ih se.
"Ja se edukujem sve vreme, brzo sam saznala da se ljudi rađaju s tim, da to ne može njihovom voljom da se promeni. Nisam nikada želela da se promeni, videla sam da je to to".
"Ipak, prva stvar koju sam osetila bila je lična tuga zbog toga što neću imati unuče. Od kada sam saznala jasno mi da njegova budućnost nće biti uobičajena, da neće ići linijom - škola, ženidba, deca. Ali želela sam da doživim da imam unuče. Muž mi je mlad umro, bili smo u divnom braku i želela sam kao nastavak tog braka, da to unuče da gledam kao nastavak ljubavi prema mužu".
Sin joj je čak govorio da ima neke prijateljice koje su spremne da mu rode dete... ali to je složena priča. "Simpatična ideja, ali u ovom vremenu i okruženju priča o unučetu je zatvorena".
ROĐENA SESTRA JE SE ODREKLA
Ni Ž.Š nije imala u svom okruženju ljude kojima će bez razmišljanja podeliti istinu o svom detetu. Pošto joj je muž umro, najbliža osoba joj je starija sestra i samo njoj je sve ispričala."S njom sam bila oduvek vrlo povezana, moj sin je odrastao s njenom ćerkom kao da su rođeni brat i sestra. Ona me je optužila da sam ja kriva što je moje dete gej i prekinula sa mnom svaki kontakt. Nije to govorila dalje, ali njega je prihvatila, a mene je odbacila", sa tugom priča Ž.Š.
Ipak draže joj je to nego da je sestra odbacila njenog sina.
On, kako kaže, ne doživljava svakodnevno nasilje i pretnje ili ako ih doživljava to prećutkuje.
"Ali znam da je jedno od pitanja kad je zasnivao radni odnos bilo to da nije slučajno na toj strani...Nisam inače pesimista, imam veliku životnu energiju, ali ovo društvo je toliko problematično... Napravili smo krug i vratili se na početnu tačku u odnosu na vreme osvajanja slobode. Povređena sam kao čovek što se sve vratilo, nisam optimista , a trenutna situacija je jako mračna", kaže Ž.Š na pitanje kako zamišlja budućnost svog deteta u Srbiji.
Njena želja je da joj sin kao u zapadnoj Evropi ide ulicom s partnerom držeči se za ruke i da to nikome ne bude čudno, da živi mirno, dostojanstveno, da ima mogućnost da se ne plaši emocija i da vodi najnormalniji život.
Pitanje je da li će i kada u Srbiji ove roditeljske želje biti ostvarene. Pitanje je iza koliko prozora sa spuštenim roletnama u ovom gradu žive slične porodice. A tek u zemlji? Koliko je dece koja se sada unezvereno, bez nade i ičije podrške voze besciljno nekim autobusom ili kriju u kućici za lift.
Da li je priroda surova ili smo to mi? Pitanja smo pronašli. Odgovora nema.
(Danijela Pašić/MONDO,foto: Guliver/Getty Images)
