Danas se navršava pet godina od smrti patrijarha srpskog Pavla, kome je pomen služio ruski patrijarh Kiril.
Služenju pomena prisustvovao je veliki broj građana, a patrijarh Irinej i Kiril ukazali su na značaj patrijarha Dimitrija i Pavla koji su, kako su naveli, ostavili dubok trag u crkvi.
Dolazak dva patrijarha obeležila su zvona crkve, a građani su se tiskali da uživo vide, slikaju i uzmu njihov blagosov.
Patrijarh Irinej je u razgovoru sa patrijarhom Kirilom napomenuo da mlađi nisu zapamtili patrijarha Dimitrija, ali da su saznali i čuli za njegove žitije i brigu za crkvu.
On je istakao i da se patrijarh Pavle kao monah, episkop, a zatim i patrijarh, nije mnogo razlikovao jer je živeo kao monah i u pogledu mišljenja i u pogledu vladanja.
Prema njegovim rečima, patrijarh Pavle imao je veliki ugled i narod je u njega gledao kao u ikonu.
Patrijarhu Kirilu uručena je ikona Belog anđela i portret patrijarha Pavla.
SMATRAN ZA ŽIVOG SVECA
Patrijarh Pavle je preminuo 15. novembra 2009. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je proveo poslednje dane na lečenju.
Ove godine se navršava i vek od njegovog rođenja, 11. septembra je u tu čast u Narodnoj biblioteci Srbije otvorena je izložba njegove lične biblioteke.
On je na mestu poglavara Srpske pravoslavne crkve proveo 19 godina, izabran je 1. decembra 1990. godine, kada je zamenio bolesnog patrijarha Germana.
Patrijarh Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji.
U tom mestu je završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Dve godine je studirao medicinu u Beogradu. Pre odlaska u gimnaziju proveo je jedno vreme na pripremama za školu u manastiru Orahovica.
Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi se mogao izdržavati, radio fizičke poslove na građevinama i na dokovima.
U proleće 1942. njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u manastir Svete trojice u Ovčaru, a od 1944. radio kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Te godine je oboleo od tuberkuloze.
Do 1946. je bio u manastiru Vujan, gde se izlečio od tuberkuloze. Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.
Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača u Podrinju. Školske 195O/5l. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije "Sv. Kirila i Metodija" u Prizrenu. Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. arhimandrit.
Od 1955. dve godine je bio na poslediplomskim studijama u Atini.
Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Hirotonisan je u beogradskoj Sabornoj crkvi 22. septembra 1957. od patrijarha Vikentija i episkopa pakračkog Emilijana, zvorničko-tuzlanskog Longina i žičkog Germana.
U oktobru te godine ustoličen je u Prizrenu od episkopa Germana i zahumsko-hercegovačkog Vladislava. Na Kosovu je proveo 33 godine.
Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, kojem je predsedavao zagrebačko-ljubljanski mitropolit Jovan Pavlović, zamenik tada obolelog patrijarha Germana, biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem.
Kako nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova izbor je obavljen žrebom na tzv. "apostolski način" tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha.
Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC. Ustoličen 2. decembra 1990. U Sabornoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada Jevanđelje.
Posetio je brojne pravoslavne crkve: carigradsku, aleksandrijsku, jerusalimsku, rusku, bugarsku, rumunsku, grčku, gruzijsku, kao i srpske eparhije i parohije u Americi, Kanadi, Australiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Objavio je dve knjige: "Pitanja i odgovori čtecu pred proizvodstvo" (1988) i "Devič, manastir svetog Joanikija Devičkog" (1989). Zaslugom Patrijarha Pavla objavljeno je i dopunjeno izdanje "Srbljaka" (1986). Bio je predsednik Liturgijske komisije koja je izdala Služebnik.
Počasni je doktor Bogoslovskog fakulteta i Akademije Sv. Vladimira u Njujorku.
Vlada Srbije je 13. januara 2005. imenovala Patrijarha Pavla za počasnog predsednika Fonda za Kosovo i Metohiju.
Tokom posete Rusiji u januaru 2002. godine partrijarhu Pavlu su uručene dve značajne nagrade: Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda svetog apostola Andreja prvozvanog.
Predsednik SCG Svetozar Marović odlikovao je u septembru 2004. patrijarha Pavla, (na njegov devedesti rođendan), Ordenom Nemanje prvog stepena.
Povodom Dana državnosti Srbije, 15. februara 2007. princ Aleksandar Karađorđević dodelio je Partijarhu Pavlu Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena.
Patrijarhu Pavlu je 2009. dodeljen ruski orden Dostojanstvo zbog "značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli".
Od 13. novembra 2007. patrijarh Pavle bio je na lečenju u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, a 8. oktobra 2008. podneo je molbu Svetom arhijerejskom Saboru SPC da mu "zbog zdravstvenih razloga i nemoći" dozvoli da se povuče iz aktivne službe.
Molba patrijarha Pavla na Saboru SPC 11. novembra 2008. nije usvojena.
Govorio je grčki, ruski i nemački jezik.
