Gde je danas i šta radi Tijana Kondić? (VIDEO)

Glumicu Tijanu Kondić pamtimo kao Natašu iz istoimenog filma Ljubiše Samardžića, a sada ćemo je upoznati i kao autorku romana "Tragovi života". Sa Tijanom smo razgovarali o njenom književnom "čedu", životu u Izraelu i Srbiji, teškim periodima o kojima ne bi trebalo ćutati, potrazi za istinom i mnogim drugim temama.

"Imala sam fragmente priče, sa kojima nisam znala šta bih. Sumnjala sam u sebe, da li ja to mogu da napišem? Uvek sam se divila ljudima koji sednu i napišu roman od nekoliko stotina strana, fasciniralo me je to. Zatvorila sam se i osamila, i za dva meseca završila fragmente, spojivši ih u priču. 'Popričala' sam sa samom sobom i shvatila da to može da bude divna priča, ali je počela kao klasična ljubavna i to mi nije bilo dovoljno interesantno. Odlučila sam da je promenim, da je ispričam iz ugla dečaka koji ne zna ko mu je otac i izmišlja priču o njemu, zatim pronalazi majčin dnevnik i tu počinje 'roman u romanu', gde otkriva život svojih roditelja. To mi je već bilo dovoljno zanimljivo i znala sam da će to biti – to," rekla je Tijana za MONDO.

Šta je najteže u procesu pisanja, a šta najlakše?

"Najlakše nije ništa. Teško je pisati. Zahteva veliku disciplinu da bi misli dobile formu. Ali postoji najlepše, to je stvaranje, potpuna sloboda da radite šta god želite sa likovima i situacijama, da izmislite apsolutno sve. Opet, tu nema ograničenja koja morate da poštujete. Verujem da svako ima svoj proces i rutinu stvaranja, meni je najlakše bilo da pišem noću. Tokom studija, nisam bila od onih koji samo noću mogu da uče, ali kada je pisanje u pitanju, mozak mi 'ne radi' do kasnog popodneva, smetaju mi zvuci i buka. Ali je lepo što je proces kreativan, i to te gura napred. Lepo je, ali teško."

Norman Mejler je svojevremeno rekao da je pisanje knjiga "najbliže što će muškarci ikad prići iskustvu porođaja", da li se slažeš?

"Pa, jeste, to je 'muka i patnja'. Kada sam završila knjigu, osećala sam se stvarno kao da sam se porodila, laknulo mi je, to je konačno izašlo iz mene i sada ga držim u rukama. Knjiga je kao dete, zapravo tvoje delo je kao tvoje dete, to će vam reći svako ko se bavi umetnošću. Muka kroz koju prođeš da bi to što si zamislio konačno ugledalo svetlost dana, neuporediv je osećaj."

Kako je roman našao svoj put do izdavača?

"Kada sam znala da je kraj, da neću više dopisati ni reč, kontaktirala sam nekoliko izdavačkih kuća koje sam smatrala kvalitetnim. Dogovorila sam se sa 'Čigoja štampom', i bilo mi je neverovatno što smo sve realizovali mejlom, ja u Izraelu, oni ovde, a sve smo završili dopisivanjem, dogovore, dizajn… I upoznali smo se tek nedavno kada sam došla u Beograd. Još uvek ne mogu da poverujem."

Kada misliš da ćeš konačno moći da poveruješ?

"Verovatno će mi tek na promociji postati jasno šta se dešava (smeh). Juče sam radila intervju u jednom hotelu i konobar me je pitao može li da kupi moju knjigu. To je bilo tako simpatično. Polako počinjem da shvatam da neko zaista želi da pročita to što sam napisala."

Da li postoje planovi da bude izdata na još nekom jeziku, ili pretočena u film?

"Sledeći korak je engleska verzija, koju ću objaviti na Internetu, preko Amazona i sjajnog sajta CreateSpace. To je prostor za 'samoizdavajuće' pisce, gde sve organizujete sami, prelom, dizajn, koricu… Vi kao autor imate svoj račun, Amazon nudi štampanje po porudžbini. Dakle nemate, kao u običnoj izdavačkoj kući, neki tiraž koji stoji i pitanje je da li se prodaje. Neko naruči vašu knjigu, Amazon je odštampa i vama naplati deo tog troška, a troškove dostave snosi kupac. Na tom sajtu ima autora iz celog sveta, i zgodno je što na taj način možete i dalje da prodajete svoju prvu knjigu, uporedo sa drugom ili trećom. Autorska prava su, takođe, u potpunosti zaštićena, vaša knjiga ima nov ISBN broj i svoju 'ličnu kartu' u elektronskom formatu."

MONDO TEMA: Autorska prava u Srbiji (VIDEO)

"U međuvremenu sam napisala i scenario za jedan film, na kojem radim već tri godine i to želim da ovde autorski zaštitim, a zatim kontaktiram ljude sa kojima sam sarađivala, i ponudim im da snimimo tu priču jer se događa u Beogradu. A ukoliko neko želi da 'Tragove' ekranizuje, ja sam otvorena za sve predloge!"

Tijana nam je pročitala i odlomak iz knjige "Tragovi života"!

"DANAS JE SRAMOTA REĆI KO SI, I KAKO SI"

U opisu knjige, piše da je "nastala u periodu patnje i osamljivanja autorke". Najpre hoću da ti kažem da je hrabro na taj način je predstaviti pre nego što je javnost uopšte pročitala, ali onda shvatam – to ne bi trebalo da bude hrabro, trebalo bi da bude normalno da neko može da kaže "e, bilo mi je teško". Kako si odlučila da je tako najaviš?

"Tako što je to istina. Taj period mi je bio privatno, emotivno nesrećan, ali je u meni probudio želju da iz sebe 'iščupam' sve što se krilo i od toga napravim priču. Ima tu delova iz mog života, iz života bliskih ljudi, ali je meni potvrdilo da je umetnost jedna vrsta kompenzacija. Visoka poezija nastala je iz patnje, samoće, tuge, tako i ova knjiga. Ona nije tužna, samo je nastala u takvom trenutku. Kada nam je teško, kada nam nešto nedostaje ili nam je oduzeto, to nas odvede u stvaranje."

Razgovaramo u trenutku kada se u celom svetu skreće pažnja na ljude koji su trpeli, a ćutali, koji nisu progovarali o osećanjima, MeToo pokret motiviše one koji su zlostavljani da konačno progovore… Kao da je sramota reći da si nešto doživeo, proživeo i PREživeo u krajnjoj liniji. Misliš li da ne govorimo dovoljno o tome?

"Definitivno sam primetila da su ljudi počeli da se srame pokazivanja osećanja, postalo je sramota da vas bude sramota, da ste tužni, nesrećni, zaljubljeni, bilo kakvi. Ljudi vole da kriju kako su i ko su zapravo, to ima veze i sa društvenim mrežama. Sad pričam kao da imam 60 godina (smeh). Ali želja da prikažeš svoj život kao fenomenalan, glamurozan, slikanje hrane, pa evo me na ovoj plaži, onoj plaži… To nas uništava, nema prirodnosti, ljudi se utrkuju da prikažu te fantastične obroke, putovanja, doživljaje, život koji zapravo ne žive. Sama potreba da silno dokazuješ da ti je super, govori da ti zapravo nije tako. Sramota je biti tužan, sam, neuspešan, usamljen, ali to je neprirodno. Nemoguće je da ti sve bude kako treba, i ne bi trebalo tako da bude jer se čovek uči kroz iskustva, dobra ili loša. Ako te neko povredi, ostavi, uvredi, neka, šta sada, na taj način ćeš naučiti nešto prvenstveno o sebi."

"Žene, opet, trpe mnogo veći pritisak okoline i društva. Ovde se i dalje broji ako imaš 30 godina, da li si se udala, imaš li karijeru, decu, i ako nemaš, sa tobom odmah nešto nije u redu. Postoji kodeks po kojem se mere sve žene, i one koje odskaču 'nisu normalne'. Sve što je drugačije, odmah tu nešto nije u redu. Žena mora da ima i super porodicu, i super karijeru, i da se osuđuje ako je izabrala da živi drugačije, to je ružno, svi moramo da imamo prostor i slobodu da živimo onako kako je nama dobro. Nismo svi za sve. Išla sam i na razgovore za posao, pa su me pitali kada planiram porodicu. Šta te briga? Kada je ti planiraš? Podržavam sve nezavisne žene koje žive onako kako se njima živi."

Kao prve knjige koje su na nju ostavile dubok utisak, Tijana izdvaja "Alhemičara" Paula Koelja i "Sofijin svet" Justejna Gordera.

"Gorder mi je i danas neverovatno interesantan, jednostavan je, a kompleksan, ne 'kiti' rečenice već tako lako kaže nešto što bi se inače objašnjavalo na pola strane."

Poznati vam preporučuju knjige za čitanje

Koju si knjigu poslednju kupila sebi, a koju nekome na poklon i zašto?

"Mislim da je baš Gorder, 'Misterija pasijansa' i 'Kći direktora cirkusa'. Oduševljena sam i knjigom Aleksandra Genisa 'Povratna adresa'. Kada kupujem za drage ljude, trudim se da im pogodim ukus, ako neko voli istoriju, potražiću dobru knjigu iz te oblasti. Sada ću im poklanjati svoju!"

Gluma i pisanje kao kreativni izrazi – uporedi ih?

"Obe umetničke forme su otkrivanje i izražavanje istine. U glumi su me učili da ti otkrivaš istinu o svom liku i onda je pokazuješ iznutra, isto je u pisanju, sve ide iz istine. Lik kojeg dočaravate telom i glasom, ili onaj kojeg stvarate, mora da bude autentičan jer izlazi iz vas."

Baviš se i fotografijom, plesom, produkcijom… Šta te od toga najviše interesuje, a šta ti najviše "puni baterije"?

"Interesuje me sve, ali produkcija mi je posao, to mi oduzima najviše vremena. Ples mi je najveća strast, i najviše me ispunjava. Igram za sebe, ali držim i časove kubanske salse. Fotografiju, pisanje i film bih spojila u prvi 'paket', jer uvek razmišljam o tome kako bi se vizuelno ispričala neka priča, a ples je onda u drugom."

Radila si i sa decom, kakvo je to bilo iskustvo?

"To je bio moj prvi posao u Izraelu na kojem sam se zadržala. Radila sam sa prijateljicom u školi u kojoj izraelska deca kroz radionice uče engleski jezik. Meni je značilo jer sam na taj način i ja učila njihov jezik, bilo je kreativno ali veoma, veoma naporno. Rad sa decom zahteva puno energije, meni je to iskustvo pomoglo da shvatim na šta želim da usmerim tu količinu energije."

Pre dve godine si za MONDO TV rekla da se i dalje odazivaš pozivima na kastinge...

... imaš li trenutno neke zanimljive ponude?

"Letos sam imala ponudu za seriju koju je napisao jedan poznanik i reditelj i koja će biti emitovana na RTS- u. Međutim, ja sam u tom trenutku bila u Izraelu, oni su planirali snimanje preko leta i vremenski nismo mogli da se uskladimo. Ja sam otvorena za sve ponude, nikome nisam zatvorila vrata i ni sa kim nemam problem. Za sada sam više fokusirana na svoj scenario, ali što se glume tiče, ako mi ponude nešto interesantno, zašto da ne!"

Kakvu ulogu bi oberučke prihvatila, da ti je sutra ponude?

"Volela bih nešto najrazličitije od sebe, što bi zahtevalo da izađem iz svoje zone komfora i da se maksimalno transformišem. Možda neku ženu sa ulice, koja na ulici živi i igra, ima neku neverovatnu životnu priču... nešto što bi zahtevalo što veće odstupanje od mog ličnog karaktera, što bi zahtevalo da se ozbiljno pripremam, da, ako treba, živim neko vreme i na ulici. I više bih volela melodramu, nego komediju."

Knjiga "Tragovi života" biće promovisana u ponedeljak, 26. marta u 18 časova u džez klubu "Ulica" u Balkanskoj 13.

"Svi koji žele da me vide ili popričaju sa mnom, da nabave primerak knjige i uživaju u džezu i vinu, apsolutno su pozvani i dobrodošli!"

Kada smo se dogovarale, shvatile smo da ti živiš na WhatsAppu, a ja na Viberu :) Da li misliš da trenutno previše zavisimo od tehnologije?

"Definitivno. Kada ne znam gde mi je telefon, upadnem u paniku, kao da ne znam gde mi je noga. Svi smo se navikli da 'vrtimo' telefone, pred spavanje, tokom čitavog dana, ali nas ta tehnologija uništava. Sve se zna, tačno ko je gde, i kada. Meni sada kada bi neko napisao pismo rukom, mislim da bih pala u nesvest od oduševljenja. Sada je sve predvidivo, ljudi se brže upoznaju, svi koraci se znaju unapred….To apsolutno ubija romantiku. Ranije su se ljudi više trudili, a sada je sve na brzinu i planski."

"JA SAM TIJANA, A NE NATAŠA"

Čitaš li komentare o sebi na Internetu? Sporadično daješ intervjue, ali uvek izazovu reakciju, na MONDO TV prilog sa tobom ljudi su ostavljali komentare "nova Anica Dobra", "ova devojka je bila baš talentovana"...

"Videla sam da su me upoređivali i sa Anicom Dobrom i sa Nedom Arnerić, što mi je zabavno jer smo sve tri igrale u 'Nataši'. Pročitam nekada komentare, naravno nikada ne učestvujem u razgovoru. Ima i pozitivnih i negativnih, neverovatno je kako su mišljenja oprečna. Naravno da ne mogu svi da me vole, ali ružni komentari možda i nemaju mnogo veze sa mnom, već sa ljudima koji su nezadovoljni sobom, pa im sve deluje ružno. U svakom slučaju, što mi ne bi prijalo kada me porede sa jednom Anicom Dobrom ili Nedom Arnerić!"

Mnogi te i dalje zovu imenom lika iz filma, da li ti to nekada smeta?

"Umelo je da me iritira, više ne. Ukoliko bih se ja divila nekome, nečemu što je stvorio ili uradio, nebitno da li je to glumac, pisac, reditelj pod pseudonimom, ako bi me to zaista zaintrigiralo, ja bih se potrudila da mu zapamtim bar ime. Tako da, registrujem to, ali ne reagujem, pošto sam ja Tijana, a ne Nataša."

Kako izgleda život u Izraelu?

"Dinamično. Teško je, mada nigde nije lako. Naravno, toplije je (smeh). Drugačije je, ljudi su slobodniji, ne gledaju te čudno, ne komentarišu i ne kritikuju. U Izraelu, ako se istopolni par drži za ruke ili ljubi, niko ih neće gledati čudno, ovde još uvek zaziru, muškarci su homofobični i takvi prizori u njima bude agresiju. U Izraelu postoji i velika godišnja parada. Otvoreni su ljudi u komunikaciji i ovde, ali su tamo otvoreniji. Nema stege, nemaš stalno potrebu nekome nešto da objašnjavaš."

Šta ti nedostaje iz Beograda?

"Ljudi, koji su ostali kada sam ja otišla. Nekoliko lepih ulica i bašta".

Ako te u Srbiji znaju kao "malu Natašu iz filma", kako te znaju u Izraelu?

"Kao Tijanu. I tamo sam drugačija, nisam kao Izraelke, ali opet nisam ni kao klasične Evropljanke. Uglavnom misle da sam Ruskinja ili Ukrajinka, zbog plave kose i očiju. Opet, tamo me znaju možda najviše iz plesnih krugova."

Dakle, "Tijana sa plesa"? "Što da ne"!

"Natašu" ljudi vole i 17 godina nakon premijere. Devojčica-osvetnica koju je Tijana igrala jedan je od prvih "bad-ass" likova tog tipa, kojem su klinci mogli da se dive uprkos činjenici da se film završava tragično.

"Meni je drago, i neverovatno mi je, da ljudi pamte. Da neko i dalje voli taj film, da mu je ostavio dubok utisak i da nije zaboravio ko sam ja. To može samo da mi imponuje, još ako ih zainteresuje šta sam napisala, još bolje!"

Šta bi volela da radiš ovde u budućnosti?

"Pre nego što sam otišla, osećala sam odbojnost i želela sam da se odmorim od ove sredine. Nisam mogla da prihvatim da konstelacija i sistem nalažu da brojni projekti predloženi ustanovama kulture bivaju odbijeni jer nisam politički aktivna. Volela bih da se medijska pažnja poklanja obrazovanima i talentovanima, a ne starletama, pevačicama,... Ima genijalnih ljudi, koji bi pravili fenomenalne projekte koji bi decu učili o književnosti na drugačiji način, ima pisaca, reditelja…a mi na televiziju stavljamo osobe koje nisu vredne pažnje. To gledaju mladi ljudi i upijaju,. Sigurno im neće biti ideja vodilja da čitaju Jejtsa ili idu u muzej, već da imaju para, da se devojčice lepo obuku i nađu sponzora… To je užas. Volela bih da svaki put kada dođem u Beograd, mogu da radim nešto kreativno i pametno. Da ponudim priču, scenario, knjigu, ako je realnost već takva, šansu ljudima da se iz nje okrenu nečemu malo lepšem. Uvek želim da se vratim u Beograd i da mi bude drago što sam tu. Da radim nešto dobro, da na druge ljude utičem pozitivno i da im prenesem malo neke sreće. Trenutno radim na tome da scenario za film 'Buka' adaptiram na srpskom i ponudim je ovde, pa da jednog dana i ovaj tekst ugleda svetlost dana i da od njega, nadam se, nastane film," zaključila je Tijana.