Bio sam treći razred te zime, olimpijske 1980. I sam se čudim koliko se dobro sećam da je godina počela vestima u svim novinama i na TV-u kako je predsednik Tito smešten na lečenje u ljubljanskom Kliničkom centru.

U vazduhu se tu i tamo osećao nekakav nemir, iščekivanje nečeg što nije dobro. Ili je to samo zima na Karaburmi bila depresivnija nego inače. Januar je za mene i drugare proticao u znaku dvonedeljnog raspusta, zanimacija na snegu i prepodnevnog uživanja u legendarnom "Zimskom bioskopu" na Prvom programu RTB.

Taj svojevrsni rijaliti satkan od svakodnevnih saopštenja lekarskog konzilijuma i poneke fotografije iz bolnice nije imao hepiend, Tito je umro u maju i cele te nedelje, uprkos tome što je to vreme najveće frke oko ocena, nismo išli u školu.

Tog leta naši košarkaši postali su olimpijski šampioni, prvi i do danas jedini put. Nešto kasnije, Ljubišu Samardžića, alias Šurdu, u Budimpešti je na fudbalskom stadionu dočekalo 100.000 fanova serije koja je u međuvremenu postala kultna i u Bugarskoj i Rumuniji.

Ljubiša je rođen u Skoplju krajem 1936. godine, u porodici rudara. Na nesreću, troje malih Samardžića rano je ostalo bez oca, pa je njihova majka bila primorana da ih izdržava od uboge rudarske penzije. Bilo je to odrastanje u siromaštvu na jugu Srbije, u blizini Niša, prvo za vreme nemačke okupacije, a zatim i u godinama posle oslobođenja, u opštoj nemaštini.

Još kao gimnazijalac, Ljubiša je povremeno radio najrazličitije poslove kako bi pomogao majci u izdržavanju porodice. Posle mature, rešio je da se upiše na studije prava, slično kao i Pavle Vuisić koji je takođe učio za pravnika, ne sluteći da će se baviti - glumom.

Za razliku od svog starijeg kolege koji kao student nije ni razmišljao o glumi, Samardžić je odlučio da okrene list, batali prava i upiše se na Pozorišnu akademiju u Beogradu. Visok, crnomanjast i širokog osmeha, Ljubiša je plenio i stasom, i glasom, a možda baš najviše tim razoružavajućim osmehom. Na Akademiji su odmah prepoznali njegov izvorni talenat, primljen je, a ubrzo je dobio i stipendiju, na insistiranje Bojana Stupice koji ga je odmah zapazio.

Već kao student dobio je nekoliko manjih pozorišnih uloga ali ko je mogao da pretpostavi da će to biti sve što se tiče Ljubišine karijere u teatru. Za to su krivi bili filmovi. Svi su tih kasnih pedesetih bili opčinjeni bioskopima i filmovima, od publike do samih glumaca i reditelja. Odlazak u bioskop bio je u to vreme ultimativna razonoda za Jugoslovene svih uzrasta, televizija još nije ušla u njihove domove i to je potrajalo sve do sredine sedamdesetih godina, kada su najzad „mali ekrani“ zagospodarili dnevnim sobama širom zemlje.

"IGRE NA SKELAMA" - INSERT

Ljubiša je prvu filmsku ulogu dobio u svojoj 25. godini, i to u zagrebačkoj produkciji, urbanoj melodrami "Igre na skelama" (1961). Glavnu ulogu odigrao je Ljubišin zemljak, Nišlija Slobodan Dimitrijević, glumac čije ime mnogima nije poznato, a reč je o legendarnom Suriju iz filma "Valter brani Sarajevo", u kojem je i Samardžić ostao upamćen kao neustrašivi Zis. Zanimljivo, obojica su potekli iz istog kraja, a eto, zajedno su debitovali pred filmskim kamerama, i to u Zagrebu, glumeći na ijekavici.

Usledio je i poziv Branka Bauera da glumi simpatičnog momka sa sela u njegovom filmu "Prekobrojna", u kojoj će mu partnerka biti mlada i neiskusna Milena Dravić. Priča o ljubavnim peripetijama ali i životnom optimizmu i pregalaštvu mladih akcijaša doživela je ogroman uspeh u bioskopima širom zemlje, mladi su ovaj film gledali po više puta, radne akcije postale su takoreći hit, a Milena je svojom prirodnošću i šarmom oduševila pulski žiri i osvojila Zlatnu arenu kao najbolja glumica.

"PREKOBROJNA" - INSERT

Te 1962. Ljubiša je igrao u četiri filma i bilo je jasno da je domaća kinematografija takoreći preko noći dobila novu zvezdu. Među pomenutim ostvarenjima našla se i "Kozara", potresna epopeja Veljka Bulajića, jedan od naših najznačajnijih ratnih filmova u kojem je Samardžić ponovo imao Milenu za partnerku. Takođe, tu je i Hladnikov "Peščani grad" iz kojeg je Ljubiša izašao sa nadimkom po kojem ga svi dobro poznaju - lik kojeg je glumio zvao se Smoki. I ovoga puta je Milena Dravić bila u glumačkom sastavu!

Druga polovina šezdesetih ostaje upamćena, pored famoznih studentskih demonstracija, po zvezdanim uspesima jugoslovenske kinematografije, a najviše po filmovima iz tzv. crnog talasa koji su svetu prikazali sasvim drugačiju, turobnu i nimalo došminkanu socijalističku stvarnost.

Ipak, jedan beogradski sineasta u isto vreme gradio je sasvim osoben filmski izraz kojeg je nemoguće svrstati u bilo koji od tadašnjih trendova. Reč je o Puriši Đorđeviću koji 1966. godine snima poetičnu ratnu dramu "San" sa Oliverom Vučo i Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama, a sledeće godine ide korak dalje kreirajući svoje remek-delo, filmsku poemu "Jutro", atipičnu priču o ljubavi, mladosti, ratu i smrti.

U ovom filmu glavne uloge su dobili Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Neda Arnerić.

"Jutro" je prikazano na festivalu u Veneciji tog leta, film i ekipa su doživeli nezaboravne ovacije na Lidu, a žiri kojim je predsedavao Alberto Moravija proglasio je za najboljeg glumca te godine upravo našeg Ljubišu. Bio je to prvi put da neko od naših glumaca dobije glavnu nagradu na bilo kojem od najznačajnijih svetskih festivala.

Nepunih dvadeset godina kasnije, u Veneciji je trijumfovala Sonja Savić, za ulogu u drami "Život je lep" Bore Draškovića, filmu u kojem je Samardžić sjajno odigrao za njega atipičnu ulogu pokvarenog konobara Trovača...

Samardžićevo lice koje zrači vedrinom i optimizmom očigledno nije bilo primamljivo režiserima crnotalasovskih filmova, Pavloviću, Makavejevu, Žilniku. Verujem da je to njegovo lice bilo glavni "krivac" za Smokijev izostanak u tom žanru, baš kao i način na koji ga je domaća publika percipirala, s obzirom na to da su ga svi znali kao Nikoletinu Bursaća iz "Orlovi rano lete" i Mikajla iz "Prekobrojne". Drugim rečima, Smoki je spadao u red glumaca koji su se svojim senzibilitetom savršeno uklapali u tadašnji propagandni koncept zdravog socijalističkog društva, punog vedrih i šarmantnih omladinaca i omladinki.

Smoki se pojavio i u potonjim Purišinim ostvarenjima, filmovima "Podne" i "Biciklisti", a stariji filmofili pamte i njegovog Novaka u spektaklu "Bitka na Neretvi", anđela Neuma u melodrami "Bokseri idu u raj", ambicioznog Ivana u "Štićeniku" i policijskog inspektora u krimiću "Nož".

Iako je u svojim "ranim radovima" u nekoliko navrata pokazao da sa lakoćom može da bude i komičan na filmskom platnu, Smoki je uglavnom dobijao dramske role. Izuzimajući donekle ulogu u "Štićeniku", tumačio je obavezno protagoniste, pozitivne likove koji su, po pravilu, provincijalci vedre naravi. Tek kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, Samardžića će publika češće gledati u komedijama, naročito u televizijskim projektima.

"KUDA IDU DIVLJE SVINJE" - INSERT

"Kada sam pročitao scenario bio sam opčinjen tekstom i likovima, Crnog Roka sam bukvalno preko noći kreirao u svojoj glavi...".

Zagrebačka televizija započela je produkciju TV serija na trijumfalan način 1971. godine, kultnim projektom "Kuda idu divlje svinje", pod rediteljskom palicom Ivana Hetriha. Po mnogo čemu revolucionarna, pionirska serija za tadašnje prilike, i danas se smatra možda i najboljom u istoriji YU televizije. Dramaturška obrada, režija, fantastični glumci (pored Smokija u nezaboravnoj ulozi neustrašivog i pravdoljubivog švercera Crnog Roka, briljiraju Fabijan Šovagović, Jovan Ličina, Ivo Serdar), zaplet u koji kao da je Tarantino umešao prste (zajedno sa Serđom Leoneom), sve to je urađeno na najvišem nivou, a sa minimumom sredstava.

Publika, u početku zbunjena potpunim izostankom bilo kakve ideološke ravni u priči (koja se dešava za vreme rata u okolini Zagreba), zavolela je seriju, a pre svega glavnog junaka, neodoljivog, stamenog i kaubojski odvažnog Roka, mladića koji pleni, uprkos tome što je provincijski švercer koji ne mari ni za partizane, ni za ustaše ni domobrane.

Atipična, u to vreme više nego odvažna televizijska serija, stilski na tragu špageti vesterna, koja do danas nije izgubila ni delić svoje privlačnosti i kvaliteta. Bio je to istinski trijumf Ljubiše Samardžića, sa Crnim Rokom je pokazao i dokazao svoj talenat i širinu u glumačkom izrazu.

"VALTER BRANI SARAJEVO" - INSERT

Posle "Divljih svinja", gledaoci su Smokija mogli da vide i u komičnom serijalu "Građani sela Luga", a 1974. glumio je i istaknutog srpskog socijalistu Dimitrija Tucovića u istoimenoj seriji.

Neumorno je koračao iz filma u film - od partizanskih epopeja ("Sutjeska", "Boško Buha"), preko "gibanica vesterna" (kultni "Valter", "Partizanska eskadrila"), pa sve do porodičnih komedija koje su se sve češće snimale; pamtimo ga kao ćaleta Voju u "Ljubavnom životu Budimira Trajkovića", dobroćudnog boksera Šorgu u "Tigru", milicionera Caneta u "Specijalnom vaspitanju" i, možda najviše kao nastavnika Sinišu u jako dobroj komediji "Rad na određeno vreme".

"BOŠKO BUHA" - INSERT

Nabrajajući ove svima nama poznate naslove, nemoguće je zaobići Milenu Dravić - ona i Smoki zajedno su radili toliko često da se može reći kako je u pitanju fenomen u evropskim okvirima, ako ne i šire. Naime, njih dvoje zajedno su glumili u više od dvadeset filmova, i to po pravilu glavne uloge, dakle, neposredne partnere!

INTERVJU sa MILENOM DRAVIĆ o "SMOKIJU"

Moje kolege su imale priliku da pričaju sa Milenom Dravić o Ljubiši Samardžiću. Ona je jedna od dve žene koje ga najbolje poznaju. Dakle, ko je i kakav je Ljubiša Samardžić?

"To je čovek ogromne energije, ogromnog znanja, obrazovanja. On voli muziku, strahovito je dobro poznaje, voli slikarstvo, sa njim možeš da govoriš na milion tema. Imao je ogromnu energiju i snagu da izgura u ovakvim uslovima sve te velike poslove. Bio je pre svega organizovan, jer jako je važno biti organizovan u svom poslu, naravno, žrtvovao je sebe u mnogim slučajevima. Išao je dalje i pored ličnih gubitaka. Entuzijasta nije dobra reč za njega. On je posvećenik", rekla je za MONDO Milena Dravić.

Ako biste morali da izdvojite jedan film sa Ljubišom koji bi to bio?

"'Prekobrojna'. Taj film nas je oboje izbacio u orbitu, to je neki naš lični pečat. Mislim da je trebalo da uradimo još neki film zajedno kao partneri, možda će se to i desiiti, još nije kasno da odradimo to. Ono što smo igrali igrali smo dobro, bili smo dobri partneri i prijatelji, nismo izneverili jedan drugog".

Njih dvoje su glumili i u ratnom spektaklu "Bitka na Neretvi" Veljka Bulajića. Taj film je tada bio nominovan za Oskara za strani film. Da li je moguće nešto tako ponoviti?

"Ne, to je definitivno nemoguće za dugo vremena. Ljubiša je mogao da uđe u nominaciju, kandidaturu sa svojim filmom 'Ubistvo sa predumišljajem', ali su se na žiriranju u Akademiji desile neke neprijatnosti... To je film koji je mogao u tom vremenu da se nađe među pet filmova", smatra Milena Dravić.

-------
Siniša Pavić napisao je krajem sedamdesetih scenario za, ispostaviće se, jednu od najomiljenijih domaćih serija do dana današnjeg. Priču o Borivoju Šurdiloviću, frizeru, lenjom provincijalcu sa "južne pruge", hipohondru i temperamentnom zanesenjaku, momku koji kao da je naša verzija prepoznatljivih likova koje je Vudi Alen tumačio u svojim komedijama, Pavić je briljantno, uz obilje duha i sjajno opisanih životnih situacija sročio pod naslovom "Vruć vetar".

"Bilo mi je lako da igram Šurdu jer je tekst Siniše Pavića napisan tako sočno da me je oduševio. Jedino na čemu sam insistirao jeste da Čkalja bude moj partner jer njega kao glumca mnogo volim, kada glumi on je neodoljiv".

"VRUĆ VETAR" - INSERT

Nije puka fraza da su ulice u svim jugoslovenskim gradovima bile puste kada je emitovana ova kultna serija, svi su sa nestrpljenjem čekali i pratili dogodovštine Borivoja Šurdilovića. Smoki je jednom prilikom potvrdio da su istinite glasine o tome kako je u nekoj prilici čak i tadašnja Savezna vlada prekinula vanrednu sednicu da bi ministri odgledali najnoviju epizodu "Vrućeg vetra".

Posle Šurde publiku je zabavljao Siniša Pantić, smušeni školski nastavnik bez posla u tri filmska nastavka melodrame "Rad na određeno vreme" Milana Jelića. Mnogi pamte ove odlično napisane komedije po šašavoj Sinišinoj sestri koju je glumila fenomenalna Seka Sabljić, ali i po sjajnom početku jedne bogate karijere - u pitanju je Nikola Kojo, naravno, u ulozi smeđokosog Mileninog klinca pred pubertetom.

"SMRT GOSPODINA GOLUŽE" - INSERT

Ipak, ovde bih istakao tri izvanredne Samardžićeve role iz osamdesetih godina, znalački kreirane, vrhunski realizovane. Prva je Lampas iz "Savamale" Žike Mitrovića, jednog od najpotcenjenijih filmova iz tog vremena, druga maestralna uloga je naslovna iz stilizovane drame Živka Nikolića "Smrt gospodina Goluže", a treća bi bila Bogi u Đorđevićevom krimi filmu "Jaguarov skok".

Smokijeva glumačka zrelost dostigla je svoj zenit, rekao bih, u ova tri totalno različita ostvarenja, u ove tri uloge koje jedna sa drugom nemaju nikakvih sličnosti - kod prve prednjači ravan komike, u drugoj je tragični usud dominantan, dok je treća uloga britko realistična. Pomenuti filmovi snimljeni su u rasponu od dve godine.

Ljubišu smo narednih godina gledali i kao poštara, kockara, izbeglice sa Kosova, kapetana, direktora preduzeća, milicionera, kelnera, fotografa...

"POLICAJAC S PETLOVOG BRDA" - INSERT

Nešto mlađi gledaoci Ljubišu su najbolje upoznali gledajući ga, u ono ratno vreme devedesetih, kao policijskog inspektora Boška Simića u komičnoj TV seriji "Policajac s Petlovog brda". Zamišljena kao klasičan sitkom koji je mogao, da je bilo produkcijskih uslova, da se protegne u multisezonski projekat, ova serija je stekla kultni status, verovatno dobrim delom i zbog toga što je svojim senzibilitetom prkosila turobnoj stvarnosti u kojoj smo živeli. Slična stvar dogodila se i sa serijalom "Otvorena vrata".

Sredinom devedesetih, Samardžić je napravio, za naše prilike, neuobičajen zaokret u karijeri - zajedno sa sinom i suprugom osnovao je producentsku kuću "Sinema dizajn", čvrsto rešen da u najtežim vremenima pravi filmove.

"KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI" - INSERT

Usledila je veoma uspešna saradnja sa mladim pozorišnim rediteljem Gorčinom Stojanovićem koji debituje na filmu u maniru iskusnog sineaste, odličnom dramom "Ubistvo s predumišljajem" (1995). Tri godine kasnije, isti tandem realizovao je i krimi dramu "Stršljen", a u oba filma Smoki se pojavio i kao glumačka podrška, u sporednim rolama.

Pošto se odlično snašao u ulozi producenta, Samardžić ide korak dalje - počinje i da režira. Njegov prvenac, "Nebeska udica" (2000), simbolično je označio za Smokija ulazak u novi milenijum, sa novom, rediteljskom misijom. Pozitivan odjek na koji je naišla "Udica" kao da mu je dao krila i, uprkos tragičnom gubitku sina, Samardžić nastavlja tu svoju umetničku misiju filmovima "Nataša", "Ledina" i "Jesen stiže, dunjo moja".

"NATAŠA" - INSERT

"Kao reditelj, ne mogu da pravim šarene laže, lake komedije i slične filmske priče. Imam potrebu da napravim nešto što je ozbiljno, nešto što ima svoju estetiku, nešto što je umetnost".

Privatno, Smokiju je brak i porodica na prvom mestu, i to nije fraza. Mirjana i Ljubiša u braku su više od 50 godina, ako to nije ključni dokaz, ne znam šta bi drugo moglo da bude. Pritom nikako ne treba zaboraviti da je reč o glumcu koji je decenijama uživao enormnu popularnost, zar treba naglasiti i među ženskim delom publike. Za razliku od mnogih kolega, nije bio boem, kafana mu nije predstavljala drugu kuću.

Za najuzvišeniju vrstu umetnosti smatra muziku. A za stvaralaštvo Samardžić voli da kaže da je - nemiran san. Za glumu da je strast i stres, puna uzbuđenja ali i neizvesnosti.

"Ja volim da gledam život ružičastim naočarima - kada je ispred mene nešto što mi se ne dopada, ponašam se kao da to nisam primetio, nisam čuo".

MONDO INTERVJU SA MIRJANOM SAMARDŽIĆ

Ljubišu smo gledali u raznim ulogama. Ali, ko je zapravo Ljubiša Samardžić? Da li smo pravog Ljubišu ikada upoznali u bezbroj uloga u kojima smo ga gledali?

O tome za MONDO priča njegova supruga, životna saputnica Mirjana Samardžić:

"Sve ono što ste videli u likovima, sve ono što je plemenito, toplo i ljudsko to je u njemu i to provejava u mnogim ulogama. Ne znam da li ste zapazili, ali on nikada nije igrao negativce i nije igrao ljubavnike, što ne znači da nije mogao da ih igra".

Kada je bilo najteže biti supruga Ljubiše Samardžića?

"Najlakše je bilo kad je bio glumac, bio je čovek koji je mogao da planira svoje vreme, onda je otišao u producente, da bi zatim počeo da režira, to je već bila teža varijanta. Te tri profesije su njega objedinile, aja imam utisak kao da sam se tri puta udavala", odgovara Mirjana kroz osmeh.

Ljubiša Samardžić je za partnerke imao najlepše žene domaćeg glumišta: Milenu Dravić, Nedu Arnerić, Vesnu Čipčić... Da li ste ikada bili ljubomorni?

"Ma, nee, nisam. Milena mi je kao sestra, Nedu znam još kad je bila devojčica i ona mi je bliska. Znate, mi smo iz jednog vremena kada su se ljudi družili i više poštovali. Sada živimo u vremenu kada niko nema vremena ni za koga, pa ni za kolege. Mi smo putovali, družili se...", odgovara Mirjana Samardžić.

Kako ste vas dvoje uspeli da ostanete toliko dugo zajedno? Kakva je vaša poruka za mlađe generacije?

"Morate voleti nekoga za koga se venčavate. Ne smete biti iskvareni, ne smete kalkulisati. Morate da radite sve ono što ste radili i prvog dana. Evo, Ljubiša kada ne snima, pojede nešto toplo, nešto što voli... Ugađamo jedno drugom i ti trenuci govore o onome što osećamo jedno prema drugom. Sva ta kalkulantnost današnjih generacija, nažalost, dovodi do čestih raskola, nesrećnih ljubavi. Volela bih da se taj odnos prema ljubavi promeni", kaže Mirjana Samardžić.

Kao nesumnjivo jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca, i to u pravom smislu reči jer je Samardžić zaista uživao jednaku popularnost u svim bivšim YU republikama, ostvario je uloge u više od sto igranih filmova i oko dvadeset TV serija i tako postao važan deo onoga što volimo da nazovemo kulturnim nasleđem našeg podneblja.

Uz sve što je odglumio, snimio, producirao, pre nekoliko godina Smoki je odlučio da sve nagrade i priznanja koja je osvojio u karijeri daruje u vidu legata Jugoslovenskoj kinoteci. Tako će budući filmofili moći da izbliza vide u vitrinama Kinoteke kako izgledaju te silne glumačke nagrade, od pulske Zlatne arene, preko venecijanskog Lava za glumu, pa sve do nagrade za životno delo "Pavle Vuisić" ili "Zlatne mimoze" za filmsku režiju.

"Smoki", hvala!

I dok ne možemo da verujemo da nas je napustio, možda je najbolje, a svakako je najlepše gledati ga kako se maestralno poigrava glumeći sve te drage likove kojima je udahnuo dušu na filmskom platnu i TV ekranima. I skromno verujem da bi se složio sa mnom jer umetnost i jeste tu da bi nam oplemenila živote.
----------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA