Nemanjići jeli maline, ćaskali za stolom? Netačno!

Šta su STVARNO jeli Nemanjići? I kako? Mnogo toga što smo videli u televizijskoj seriji ne odgovara istini. "Ko vam kaže da ima recept sa dvora Nemanjića - izmišlja!", poručeno je na najvećoj regionalnoj konferenciji o hrani i vinu.

11
A- A A+

Popularna TV serija "Nemanjići - rađanje kraljevine" podigla je mnogo prašine u javnosti zbog kontroverznog scenarija koji, smatraju mnogi, nije na verodostojan način prikazao događaje koji su značajno uticali na tok istorije Srbije, ali je, u najmanju ruku, ipak uspela da zainteresuje mnoge za ovu temu kako bi više naučili o najvažnijoj srpskoj dinastiji.

Mnogo se govorilo o istorijskim faktima, govoru i greškama, ali i o hrani koja je - jasno je svima - bila daleko drugačija osam ili devet vekova ranije…

"Nemanjići - parodija sa 13 šlemova i čukljevima"

Pojedine scene zbunile su gledaoce koji su se s pravom zapitali da li je zaista Stefan Prvovenčani mogao Papinog izaslanika da ponudi malinama kada su one počele da se gaje u Srbiji tek krajem 18. veka, dok one divlje - kojih je bilo tada na našim planinama - nisu izgledale baš tako "savršeno" kako smo mi danas navikli u supermarketima.

Upravo o toj temi, u sklopu regionalne konferencije o hrani i vinu "Moja Kravica food talk" u Hotelu Šeraton u Novom Sadu, govorila je i istoričarka umetnosti i gastroheritolog Tamara Ognjević pokušavši da zainteresovanim učesnicima objasni šta je mit, a šta realnost.

"Ko vam kaže da ima recept sa dvora Nemanjića - izmišlja!", poručila je Ognjević aludiravši na veliki broj "originalnih recepata" koji su se u poslednje vreme pojavljivali u medijima.

Greške koje su obeležile seriju

O temi kojoj je, kako sama kaže, zajedno sa kolegama pristupila kao "mitbaster konceptu" (razotkrivanje mitova), zna se malo. Razlog tome leži u činjenici da u srpskoj istoriji ima nedovoljno zapisa o običnom čoveku - i malo je slika koje prikazuju život ljudi iz tog perioda, pa su iz toga nastali pojedini mitovi koje smo negovali do danas...

Jedan od njih jeste i zlatni escajg na dvoru, baš kao što je prikazano i u seriji "Nemanjići", kada Dubravka Mijatović u ulozi Ane Nemanjić "kori" sinove što "opet jedu rukama".

Reditelj "Nemanjića" o neprijateljima serije

"Mit nije postao 31. decembra 2017. godine kad je RTS pustio prvu epizodu", kazala je Ognjević i pojasnila na šta misli:

"On nastaje u 17. veku i počinje nadmetanjem na evropskom kontinentu kada nema više te unisonosti. Čovek ne razume nacionalnu pripadnost ovako kako mi sad razumemo, vladar razmišlja o ekspanziji svoje vlasti, moći... Posle francuske buržoaske revolucije, Francuzi su ti koji prvi nameću koncept nacije i stvaraju jednu novu utakmicu. Tako narodi, posebno oni koji su bili pod okupacijom, imaju potrebu da istaknu sebe na toj slici. Kompleksna translacija se dešava u gastronomiji, vladarski kuvar Antoan Karem postaju šefovi kuhinje, stvaraju restorane, dobijamo buržoaziju, imamo ljude koji mogu da se ponašaju kao vladari i uče se tome. Tu su te viljuške, kašike, i tu se meri kultura čoveka da li to zna da koristi!".

ŠTA SU NAJVIŠE JELI OBIČNI LJUDI?

Jaje u srednjem veku, samim tim i pilići i kokoške, su bili dragocenost i bili su retki, a analizom kostiju u Rasu utvrđeno je da je 90% najčešće zastupljeno meso bila jagnjetina. Ognjević podseća da je to bila "zverka broj jedan" srednjeg veka, ali da nije bila ni blizu meka i nežna kao danas, a da su zbog tvrdoće mesa razvijali različite tehnike kuvanja u sirću i vinu. "Kuva se sa kiselim zeljem i jabukama, to omekšava meso". Ognjević je kazala i da se izuzetno retko jela divljač (srne, jeleni su bili retkost), dok se riba je mnogo češće nego danas.

A gde je tu Srbija?

"Dešava se, kako mi to u šali kažemo, 'neuroza viljuške' u trenutku kada se srpski narod i sam kreira i traži nakon viševekovne okupacije. Od viljuške ne vidi, ne znam da li je bila zlatna, podatak da je posle susreta sa Fridrihom Barbarosom zabeleženo da Stefan Nemanja snabdeva vojsku od sto hiljada ljudi. Viljuška je fensi sredstvo, a ovo je prava moć", navodi Ognjević uz podsećanje da je postojala viljuška, ali mala konzumna kojom se jeo kompot iz visokih tegli.

Sergej Trifunović: Naravno da se ljudi sprdaju sa serijom

"Imamo te male od gvožđa, nema šanse da bi se sa njom borili sa komadom mesa", rekla je Ognjević i zaključila zbog čega se ponovo javljaju ovi mitovi:

"Nemanjići zbog činjenice da predstavljaju jednu vertikalu rasta i samostalnosti jedne države postaju i personifikacija nečega što pokušavamo da se setimo onoga kada smo bili moćni. Ili bar imamo subjektivan osećaj da smo bili moćni...".

A šta su STVARNO jeli Nemanjići?

"Da li su jeli malinu? Nisu, to zna svako ko je radio analizu poljoprivrede. Ćaskanje sa porodicom tokom obedovanja? Žao mi je, ali mi dame za taj sto nikada ne bismo sele i vi ne želite da Stefan Nemanja bude taj gospodin sa kojim ćete komunicirati. Hijerahija je striktna i stroga, posebno u pogledu hrane", navela je Ognjević i objasnila da se znalo gde, kako i zašto sedi za stolom.

"Na dvoru Nemanjića nikada se neće dogoditi da ista vrsta hrane bude iznesena pred vladara i onoga ko je bliže vratima. I tu se videla razlika u statusu... Posebno je interesantno da kada vidite određene vizantijske hronike - znao se status, godine i sve potrebno o gostu i prema tome se profilisalo šta će mu se naći u tanjiru", kazala je Ognjević i dodala da su uvek prvo jeli muškarci, jer "najviše rade i najviše troše", a potom žena i naposletku deca.

Društveni status je određivao i ishranu srednjovekovnog čoveka, analizom skeleta otkriveno je da su vladari najviše jeli meso, dok je ono mnogo ređe bilo na trpezi "običnih ljudi" čija se ishrana zasnivala na tri namirnice: hleb, mleko i mlečni proizvodi (vlaški sir).

NEMANJIĆI: Finale! (ANKETA)

U Žitiju Teodosijevom, podseća Ognjević, Stefan Nemanja je izgovorio: "Priđite braćo, ovoj trpezi mnogomesnoj jer ja pred ovakvom trpezom više stajati neću", što ne znači samo da predaje vlast nego će i kao monah prestati da konzumira meso pošto su sveštenici najčešće jeli "hranu bez krvi" i za njih je "riba bila prase" koje se jelo najviše jedanput ili dvaput godišnje.

Zbog toga navodi i da su priče o tome da je Sveti Sava jeo hobotnice - takođe netačne.

Ono što jeste tačno - jeste da nije smelo da se dodaje voda u vino (Dušanov zakonik), ali da je pivo ipak bilo najčešće srednjovekovno piće jer je proizvodnja vina bila skupa.

Gotovo jedini verodostojan zapis o hrani iz tog perioda jeste poslanica vizantijskog pisca Teodora Metohita koji je bio u Srbiji povodom ženidbe Kralja Milutina i Simonide 1298. godine, te bio impresioniran onime što je bilo posluženo na trpezi, a to je bila "debela riba dunavska" - u stvari moruna, koja je na carigradskoj pijaci bila "poput suvog zlata".

"Govori i da je na tom dvoru poslužen kolačima i to je bila najskuplja kategorija na srednjovekovnoj trpezi, samo vladar je mogao da se časti venecijanskim karamel kremom (rožada), marcipanom...", navodi Ognjević i za kraj poručila:

"Mnogo toga što slušamo i pratimo je zanimljivo, ali najvažnije od svega je da proverite činijenice i ne verujte nikome na reč! Uključujući i mene...".

Sve vesti