Dino Rađa, jedan od najboljih košarkaša koje je ovaj prostor imao, ponovo je došao u Beograd.

Kada je bio poslednji put, a to je bilo u septembru prošle godine na premijeri filma "250 stepenika", video se sa mnogima sa kojima je godinama delio dobro i zlo, delio sobe, hranu, dogodovštine, teške trenutke.

"Glupani smo što se nismo ranije našli", rekao je tada visoki Splićanin.

Danas je ponovo u Beogradu, gde je došao da podrži kamp "Košarka bez granica". Kaže da je njegova (fenomenalna) generacija sada ispravila grešku i da se sada mnogo više čuju.

"Da, sad smo u mnogo češćim kontaktima, imamo grupu (na aplikacijama), non-stop smo u kontaktu. Poboljšali su se odnosi", rekao je Rađa novinarima u Beogradu.

Upitan da li može da prepozna da li na prostoru bivše Jugoslavije ima talenata kao nekada, odgovorio je:

"Teško je proceniti nekoga samo na osnovu u treninga. Jedno je trening, drugo utakmica. Mnogi igrači izgledaju sjajno na nekim treninzima, a kad dođe utakmica nešto skroz drugo, pritisak je nešto što ne podnose svi isto. Ali, talenata uvek ima na ovom prostoru, uvek će biti nekih novih klinaca, nekih dobrih rezultata, sve ide nekako 'up and down', periodično, ali uvek se nađe neko interesantan".

Smatra da su razlike između evropske košarke i NBA lige danas bitno smanjene u odnosu na neki raniji period.

"Danas u NBA ligi imate 'more' igrača iz Evrope i to one koji igraju ozbiljne uloge. Neki timovi iz vrha Evrolige bi mogli komotno da igraju NBA, da ne budu kanta za napucavanje. Za razliku od prethodnih godina ta razlika se dosta smanjila", kaže Rađa.

Saglasio se sa zapažanjem da postoji razlika u tome koji Amerikanci, odnosno igrači "preko bare" danas dolaze u Evropu. Reklo bi se trećerazrednog kvaliteta.

"Tačno, ranije su bila dva, tri Amerikanca, ali oni su morali da budu baš dobri da bi igrali u nekom vrhunskom klubu, Barseloni ili ne znam ni ja. Danas stvarno dolazi svašta, posebno gde su napravili 'drugu' ligu, gde zadržavaju i ono malo kvalitetno što bi moglo da dođe u Evropu".

Upitan šta se dešava sa nekadašnjim prvacima Evrope - zagrebačkom Cibonom, splitskom Jugoplastikom (POP 84, Split) i sarajevskom Bosnom - Rađa odgovara jednostavno:

"Proklete pare! Danas se, nažalost, sve vrti oko prokletih para. Danas ko ima para taj uzima sve, kupuje sve i ne obraća pažnju ni na šta drugo. Svi ti klubovi koji nemaju privatnog vlasnika grcaju, svi koji zavise od politike su godinu, dve gore, pa ih onda nema. Manje-više svima je isto na ovom prostoru".

O hrvatskoj reprezentativnoj košarci, koja traži sebe, Rađa kaže:

"Mi smo 20 godina bili taoci sistema koji je bio namešten sam za sebe i koji je radio u nekom smeru... lošem, očigledno lošem i sad nije lako odjedanput sve to namestiti. Kuća dok se napravi treba ti godinu dana, a jedan igrač dok se napravi treba mnogo više. Treba biti strpljiv, stvarati i trenere jer su oni ti koji prave igrače. Nije to lako, treba strpljenja, poštenja i rada".

A zašto je Split u zapećku u odnosu na Zagreb, i u fudbalu i u košarci?

"Eto, odgovorio sam malopre. Nema para, politika vodi klub, politika ne razume...".

Rađa je nasmejao sve odgovorom na pitanje, tačnije pokušajem odgovora na pitanje - da li može da objasni razliku u odnosima srpskog i hrvatskog fudbala, odnosno srpske i hrvatske košarke. U fudbalu Hrvati prave rezultate, a u košarci Srbi.

"Jebi ga, da znam (odgovor) ja bih bio Dalaj Lama. Stvarno ne znam. Tako se poklopi neka reprezentacija, koja je vanserijska...".

Kako bi ona generacija, da je rat nije "presekao", prošla u duelu sa Amerikancima u Barseloni 1992. godine? Evo šta je odgovorio!

 .

A šta bi savetao mlađe košarkaše - da steknu znanje i jačinu u svojim klubovima, u svojim zemljama, da tu košarkaški odrastu ili da potraže mesto pod suncem u nekom inostranom klubu.

"Nije isto za svakoga. Ja, generalno, volim da deca ostaju kod nas, da kod igraju, da se razvijaju, ali opet je pitanje ko šta igra, gde igra, u kom klubu, da li igra Evropu, šta taj klub radi, imate velikih klubova gde imaju jednog trenera za juniore, kadete, pretkadete... jedan čovek sa 15 klinaca ne može to da vodi kvalitetno. Nije jednostavno odgovriti na ovo pitanje. Sve se svodi na rad, rad, rad. Volim da kažem da je majka uspeha - broj ponavljanja. Kad radim sa klincima ili odraslima, pa im nešto pokažem, pa ne znaju da ponove i pitaju me kako ti to. Ja o tome ne razmišljam, kad krenem nešto da radim, ne mislim o tome, to je meni u malom mozgu, automatizovano, razmišljam samo o taktici, o protivniku kojeg sam snimio kako ću, šta ću. Ali da ja razmišljam kako ću ja - nikad".

Da li je veliki novac koji se "obrće" u košarci poslednjih godina uzrok da pojedini ne ispolje talenat kakav imaju?

"Novac loše utiče na igrače kojima glava nije čista. Kad počneš da igraš košarku (samo) za novac onda si propao kao košarkaš. Možda si zaradio, možda si bogat, ali ćeš na kraju i to prokockati, jer nećeš znati kako si došao dotle. Onaj koga uspeh gura napred, taj ima veće šanse da zaradi ozbiljnu lovu. Novac je kao prašina na autoputu, pa ono kad prođe auto velikom brzinom i digne to. Ako razmišlljaš da ideš autoputem i kupiš to...", rekao je Rađa, ne završivši misao, ali jasno je šta je hteo da kaže i poruči.