"Glupani smo što se pre nismo našli", rekao je legendarni hrvatski košarkaš Dino Rađa pre dve večeri u Beogradu, u koji je došao kao jedan od protagonista sjajnog dokumentarnog filma "250 stepenika" o generaciji koja je u Italiji osvojila titulu svetskog prvaka 1987. godine.

Šta bi bilo sa tom generacijom - Đorđević, Divac, Rađa, Kukoč, Danilović - da se Jugoslavija nije raspala? To je pitanje na koje nikad nećemo saznati odgovor. Možemo samo da pretpostavimo da bi harali. Možda bi i čuveni američki "drim tim" te 1992. godine na Olimpijskim igrama u Barseloni... (završite rečenicu sami).

Sjajni Dino Rađa bio je jedan od "pionira" evropske košarke u NBA. On, Kukoč, Divac, Dražen Petrović, Arvidas Sabonis bili su ledolomci i pokazali su zube Amerima. Hej, pa je l' vi znate da seovaj sport igra i "preko bare', bio je njihov košarkaški stav. I sačuvali su obraz Evrope, odškrinuli su vrata onima koji su kasnije preletali Atlantski okean...

I Sale zaplakao: 250 stepenika, film o majstorima!

Prisećajući se početaka, Rađa je o sebi rekao da "ni izgledom, ni talentom nije bio neki interesantan lik", ali da je voleo da radi, roditelji su mu, dodaje, usadili radne navike.

Vremenom je stvorena paklena generacija Jugoplastike u kojoj su on i Toni Kukoč ("njega su bukvalno doveli sa ulice, rekli su mu: 'Dobro izgledaš, dođi na trening'"), bili vođe.

U Split je došao Božidar Maljković, a sa njim i profesor Aca Nikolić. A ond ai kondicioni trener, što je u ono vreme bila avangarda.

Rađa se prisetio tih vremena.

"Ma, nismo imali pojma (o životu), bili smo klinci. Tek kad smo osvojili prvi Kup Evrope, ja sam pomislio: čekaj, pa ovo može da mi bude životni poziv. Do sada je sve bilo igra, šta bude biće, meni je bilo zadovljstvo da treniram, budem sa ekipom. Tek kad smo to uradili pomislio sam: Vidi, mogao bih ovde nešto da napravim".

Prvi razgovor sa Maljkovićem...

"Seli smo da pričamo i on mi je rekao: 'Slušaj, ako hoćeš da budeš bolji od Divca, da ga nadmašiš, moraš da budeš brži'. To mi je bilo neshvatljivo, bio sam klinac a i znanje mi je bilo manje. Nisam razumeo šta mi govori, ali shvatio sam da treba da radim na fizikalijama i doveo jekondicionog trenera da radi sa nama. To je bila totalna avangarda, nismo znali ništa o tome, nikada se time nismo bavili. Osetim posle 10-ak dana specifičnog rada, da sam dobio na eksplozivnosti, osetim da letim, odjednom letim. To mi se svidelo. Bili smo ekipa koja je volela kontre, zakucavanja i odjednom vidiš da to deluje na tebe".

Profesora Acu Nikolića nazvao je "genijem".

"Posle treninga sa njim, bolela bi te glava. Trening je trajao tri sata. On nam kaže šta da se radi, ti si bio tu, ti tu, ti ovako, ti onako, pa ti pokaže uglove, položaj stopala, neke stvari koje ne smatraš da su bitni jer si klinac, a onda shvatiš da je to strahovito bitno. To je toliko informacija.. Nikad nije podigao glas, a bio je poznat po tome kako je pušio i slagao cigarete. Kao u samoposluzi, sve je ređao pravilno", ispričao je Rađa.

Upitan ko mu je bio uzor kada je počinjao da se bavi košarkom, Rađa je pomenuo Željka Jerkova.

"On je bio velika faca u Splitu. Bili smo različiti tipovi igrača, ali gledao sam ga i od njega sam nešto naučio - kad uhvatiš loptu u odbrani prvo gledaj preko celog terena, tako da sam ja masu puta dodavao preko celog terena. To je najlakše - ne trčiš, baciš saigraču na zicer, ubiješ ovu drugu ekipu u pojam i ne mučiš se".

Kakva je bila jugoslovenska liga?

"Zajebana. Kad pogledaš Šibenik danas i onda. Kad je puna dvorana, bilo je drugačije, jer su ti ljudi bili na pola metra. Kad bi izvodio aut hvatali bi te za vrat, pljuvali, vređali, tako u Čačku, Tuzli, Sarajevu, Ljubljani, o Zadru da ne govorim... Bilo je teško igrati, putovalo se autobusima... Ali, sve je to bila škola".

Najveće rivalstvo u ondašnjoj ligi bilo je sa Partizanom i Cibonom.

"Možda je najveće bilo to sa Partizanom, jer smo generacijski bili vezani kroz reprezentaciju, pa je to možda bio nekakav duel. Naravno, u početku smo skidali Cibonu sa trona, Draženovu generaciju, dobiti njih u Zagrebu bilo je čudo, pa onda taj Partizan, poslednju godinu dueli sa Zvezdom, pa u Evropi, Makabi je imao Amerikance...".

U dokumentarnom filmu "250 stepenika", koji je pobrao velike pohvale i simpatije, Rađa je pričao o odlasku na pripreme juniorske reprezentacije Jugoslavije u Pirot. U stočnom vagonu.

Sada je ponovio tu epizodu:

"Mi Dalmatinci bi vozom došli do Beograda i onda do Pirota. Dođemo do voza, koji je prepun, jer su prodali previše karata i naletimo na poslednji vagon, koji je bio stočni. U jednom delu krave, u drugom mi. Sedneš i voziš se sa kravama do Pirota. Nismo uopšte razmišljali o tome, o tim uslovima... stočni vagon, who cares? Niti sam se rodio, niti ću umreti u dvorcu kraljice Elizabete. Mene su odgojili skromno i tako nastavljam da živim. Meni je to bilo super, doživiš to kao klinac pa to prepričavaš godinama posle toga. To ti obogati život, na neki način, iako sad ta priča deluje smešno".

Dodao je: "Bili smo klinci, radi, samo radi, i slušaj trenere šta ti kažu. Ono što smo mi prošli kroz te reprezentacije, to je bila vojska u kojoj smo naučili sve živo".

Iako je posle Jugosplastike trebalo da ode odmah u NBA, ipak je tri godine proveo u Romi. Taj njegov odlazak u NBA se iskomplikovao, Splićani su na kraju izdejstvopvali da on ipak ostane još godinu dana.

"Pre odlaska u Boston, proveo sam tri godine u Rimu, jer je bila ogromna finansijska razlika. Bio mi je prioritet da se finansijski osiguram, to je ono kad si klinac... Imao sam ugovor na pet godina, bio je jedan od najvećih finansijskih ugovora u Evropi. To mi je pomoglo da savladam NBA".

Rađa je uvek bio radnik.

"Voleo sam da radim. Kroz pripreme dižeš samopuzdanje. Dođeš umoran, kad prođe određeni period priprema, dođeš na trening, odradiš najjači kondicikni i posle toga si kao ptica, niti si umoran, niti zakiseljen, nego si u fazonu - šta treba još. Kad dođeš u tu fazu, ne bojiš se nikoga. Dobra,  kvalitetna fizička priprema je ključ svega. Kad je igrač spreman niko mu ne smeta, ni publika, ni sudija, ni protivnik... A kad nije smeta mu patika, parket, peškir".

Zato on i Kukoč nikako nisu mogli da podnesu nerad. Evo još jedne epizode iz karijere Dina Rađe:

"Tonija je iz takta mogao da izbaci samo nerad. Većina nas je reagaovala na to, na nezalaganje. Mi smo se popičkarali mnogo puta tokom zagrejavanja. Igrali smo visoki protiv nižih. Mali imaju brzinu i dribling i to je sve, mali ne mogu da te dobiju. I onda kad veliki ne shvate ozbiljno onda te niži dobiju i onda krene svađa. Koliko puta sam Stojkom Vrankovićem bio cimer i ne razgavaramo po 10 dana zbog tog treninga. Ali, to je bio put prema uspehu".

Jedna od najboljih epizoda bilo je Rađino druženje sa Rikom Mahornom. Njih dvojica su jedan drugom pravili raznorazne smicalice.

"Neponovljiv lik, uživao sam sa njim. Izvanredan je lik, družili smo se mnogo, stanovali smo blizu. Stalno smo se zezali, pravili pizdarije jedan drugom, one dečije, infatilne. Ja njemu bacim petardu pod auto, onda on meni petardu u poštansko sanduče. Pa ja odem uzmem testeru i isečem mu sanduče na komade i stavim mu na auto... Pa onda on dođe na trening, pa je kao povređen, ode  u samoposlugu, kupi šlag u spreju pa mi izmaže ceo automobil. Auto iopšte nisam čistio, nego sam malo sam obrisao staklo i tako vozim. Ljudi me gledaju, trube, misle da sam bio na nekom karnevalu"...

O vremenu provedenom u NBA, borbi pod obračunima sa Hakimom Olajdžuvonom, Šakilom O'Nilom, Kevinom Vilisom?

"Prvu i drugu godinu sam bio u nekom strahu, šta li. Ali treću sezonu sam radio samo na kondiciji, bez lopte, toliko sam se osećao moćno da sam imao osećaj da mogu da igram protiv bilo koga i da ću dati 20 koševa kako mi padne na pamet. i nikad se nisam uzbuđivao ako ne dam koš za poluvreme, znao sam da su stanju da za tri minuta napravim nered, da dam 20 poena. Kad ti je samopuzdanje na određenoj visini...".

Kada su došli u NBA ligu postojao je zazor, pa i ignorisanje američkih košarkaša. Ali, "jugosi" su imali svoje JA.

"Jesu nas potcenjivali, bilo je nepoverenja, ali malo po malo počelo je da bude ozbiljno. To vidiš po reakcijama igrača iz drugih ekipa. Najpre nam se nisu ni javljali, nisu komunirali sa nama. Sudije bi nam svirale faul samo ako vide krv na tebi. Ali, onda, kad daš nekome 30 poena, onda dođu da te pozdrave pred utakmicu, pa ti se jave na terenu, pojavi se respekt. Dražen, Sabonis, Divac, Toni, ja... mi smo prvi koji su dali do znanja svima da na Evropu mogu da računaju".