"Rajkard mi je rekao: Obriši suze, bićeš veliki igrač"

Dragan Stojković-Piksi u rubrici "Azbuka" za MONDO o tome ko mu je "ukrao" Zlatnu loptu, o promašenim penalima protiv Argentine i Borca, zašto je Zvezda izgubila u Kelnu: "Čeka nas utakmica, a i šaner mi nudi jaknu za 300 maraka"...

"Rajkard mi je rekao: Obriši suze, bićeš veliki igrač" Foto: MN Press Darko Pančev, Dragan Stojković Piksi, Robert Prosinečki i Dejan Savićević

Neka smo prokleti kada ne umemo da cenimo prave veličine’ - Dejan Savićević, jun 2015.
...
Umetnost je lepa, ako je večna’ - Ludvig van Betoven.
...
O prvom golu su ispisane bajke: ’Zlatko Vujović... tu je Sančiz... Katanec... Stojković, šansaaa, goooooooooool!!! Jugoslaaaavija 1:0, Stojkoviiiić’.

"Verona, Bentegodi. Nokaut sistem, mi ili oni. Paklena vrućina, 40 stepeni. Kreće kontra, a meni duša u nosu. Kažem sebi ’ajde, još samo ovaj sprint’. Imao sam tu vrstu mentalne snage u sebi, kada je najteže, ja dodam gas. Uvek pomislim, ako taj defanzivac ima snage da se vrati, imam i ja da budem brži od njega. Pa nije on spremniji od mene. Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem. Samo molim boga da Zlatko Vujović prebaci Sančiza i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu. Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskez je otišao po burek, a ostalo... Ostalo je istorija".

POGLEDAJTE TAJ GOL OVDE

O drugom su ispričani mitovi: ’Blizu je živi zid da bi Šmidhuber dao znak da se slobodan udarac izvede... Stojković... dva jedaaaaaaaan... dva jedaaaaaan... Stojkoviiiiiić... po drugi puuut... pa to bi mog’o bit’ gol odluke... pa kakav je to sad početak prvog nastavka...’.

"Slobodnjak. Tu je Dejo, tu je Pape... Samo sam rekao ’ostavite meni’. Opet sam je video u golu. To je neverovatan osećaj. Vidite ugao, vidite živi zid, verujete u sebe, ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju, Zubizareti nema spasa. Kada je ušla, okrenuo sam se i prekrstio. Da, prekrstio. Pošto sam hvala bogu kršten, nisam od ovih novokomponovanih koji ulaze u crkvu sa mobilnim telefonom da zapale sveću. Možda je i to pomoglo da ostane 2:1".

TAJ GOL POGLEDAJTE OVDE
...
Umetničko delo je jedinstveni rezultat jedinstvenog temperamenta’ - Oskar Vajld.
...
Dva gola. Dva remek-dela. A ona su tu da bi se gledala, a ne da se o njima govori. Opisivati ih dalje, značilo bi ubiti im lepotu. Kao kada čitate akorde predivne kancone, umesto da ih svirate. Mene zanima nešto drugo. Da li se seća kome je proturio kroz noge u 120. minutu utakmice u Veroni?

Pazite, osmina finala Svetskog prvenstva. Nije prijateljska na Čairu.

Pazite, kod rezultata 2:1. Nije tri ili četiri nula.

I pazite, protiv Španije. Ne protiv Luksemburga.

"Jaoooo, sećam se... kako se bre zvao... hmm... Da nije Rafa Paz? Na vrh mi jezika. Evo, sad imam njegovu sliku ispred sebe, ali mi ime nikako ne pada na pamet...".

Razmišljajte i vi tokom Azbuke Dragana Stojkovića-Piksija. Možda se i setite dok dođemo do ’Š’.

Hoćete pomoć? Nije Rafa Paz...
...

A kao Argentina
"Bili smo mrtvi umorni posle Španije. Jedva sam čekao da stignemo u hotel i da se dočepam kreveta. Nisam imao snage ni za masažu. Ležem i ne mogu da zaspim od uzbuđenja. Znate onaj osećaj, dali ste dva gola, izbacili ste veliki tim i idete na svetske prvake i na Maradonu. Nismo imali neku posebnu pripremu, Osim je tražio da ostanemo verni našem stilu. Ako se sećate utakmice, Argentina je bila ta koja je ušla sa mnogo više respekta. Iako u ulozi branioca titule, bili su svesni našeg kvaliteta. Nisu briljirali u osmini finala, ali su dobili Brazil u južnoameričkom derbiju i znali smo koliko im to znači na planu samopouzdanja. Posle pola sata, ostajemo sa deset igrača. Mislim da je Švajcarac prestrogo isključio Šabanadžovića. I tada se dešava nešto neverovatno. Mi sa igračem manje preuzimamo inicijativu i gospodarimo terenom. To je nepisano fudbalsko pravilo, ekipa koja je u brojčanom deficitu izvlači iz sebe poslednje atome snage i trudi se duplo više od protivnika. Setite se Srbije protiv Gane
u Južnoj Africi, igrali su bolje posle isključenja Lukovića, nego dok su bili kompletni. Ređaju se šanse, mogli smo do pobede i u produžecima, i dalje mi nije jasno kako ona Dejina lopta nije završila u mreži. Dolaze penali i sve se ruši kao kula od karata. Umor, nervoza, dekoncentracija... Znao se raspored unapred, ali je kod treće serije došlo do zabune. Hadžibegić je krenuo, pa se vratio, onda je Brnović uzeo loptu i očajno izveo penal. Sve je počelo mojim promašajem. Odlučio sam da čekam Goikoečeu. Obično igrači kažu ’zažmuri i opali’. Ja nisam hteo tako. Želeo sam da budem siguran da ću dati gol. Video sam ga kako leti u svoju levu stranu, okrenuo sam stopalo i poslao loptu u suprotni ugao. Nije mi jasno kako je dobila toliku uzlaznu putanju i završila na prečki. Šok. Neverica. Laknulo mi je kada je i Maradona promašio, nada se vratila, bio sam ubeđen da prolazimo. Penali su kocka, ima igrača koji beže od odgovornosti, jednostvano se ne osećaju spremno, nisu sposobni za tu vrstu pritiska. Pape je po meni najbolji tehničar svih vremena na ovim prostorima, ali nije šutirao. Ne možete nikoga na silu naterati da pogleda golmana u oči".

JOŠ O UTAKMICI JUGOSLAVIJA - ARGENTINA 1990. GODINE PROČITAJTE U OVIM INTERVJUIMA:

FARUK HADŽIBEGIĆ: "Da sam pogodio penal, možda rata u YU ne bi bilo"

REFIK ŠABANADŽOVIĆ: "Da smo bili prvaci sveta, rata ne bi bilo"

Pape Sušić: Šteta za one penale protiv Argentine

ŠTA JE MARADONA POKLONIO TOMISLAVU IVKOVIĆU

B kao Batine
"Gde su me najviše tukli? Gde nisu. Svuda, od Skoplja, preko Prištine, do Zenice i Tuzle. Bogu hvala, danas su pravila izmenjena i umetnici su zaštićeni od nasrtaja siledžija. U to vreme, moralo je dođe do preloma noge, da bi neko dobio direktan crveni karton. Oštro i srčano je često prelazilo granicu i postajalo grubo i pogibeljno. Sudije su bile pod pritiskom domaćeg terena, ali nisu imali ni uslova da sankcionišu brutalne startove. Ja sam takođe bio sklon žutim kartonima, ali samo zbog reakcije na faulove. Ulazio sam u diskusije sa sudijama, svađao se, prigovarao. Zaboli te, a on kaže: ’Igraj, nije ti
ništa’. A menin članak kao lubenica. Bolje da ne znate šta je sve igrač sposoban da izgovori sudiji u trenutku bola. Šta sam drugo mogao, tražio sam zaštitu i molio se bogu da mi neko ne polomi nogu".

V kao Vasović
"Harizmatična ličnost. Nije se puno bavio treninzima i taktikom, ali je bio jak na rečima. Jedna vrsta preteče savremenog fudbalskog menadžera. Ni Ferguson tokom nedelje nije silazio na teren, bavio se onim svojim konjskim trkama i dolazio petkom da pita asistente da li su svi igrači zdravi. Ali je zato vukao fantastične poteze na utakmicama i tokom prelaznih rokova. Vaske je takođe najveći deo posla sa loptom prepuštao Vladici Popoviću, Peđi Stanojeviću i Vojkanu Meliću. On je, lično, više stavljao akcenat na psihologiju igrača i atmosferu u svlačionici. Imao je na raspolaganju tešku artiljeriju u napadu, mogli smo da napunimo mrežu bilo kog rivala. Živelo se za one utakmice protiv Panatinaikosa. Danima smo slušali priče o toj generaciji iz sedamdesetih koja je prokockala 4:1 u polufinalu Kupa šampiona. Stvorila se euforija, na Marakani igla nije mogla da padne. Musemić je na centaršut Mrkele u letećem padu zakucao pod prečku, Bora Cvetković povisio na 2:0, Boško na moj pas stavio tačku na ubeljivu pobedu. Odlazimo tamo i za pola sata primamo dva gola. Samo smo se pogledali u svlačionici i rekli ’daj, nemojte da se zezamo’. Bora je pred sam kraj dao gol i rasterao crne oblake iznad Atine. Protiv Rozenborga, bukvalno ’training session’. Razlika u klasi. I onda Real Madrid. Dovoljno je da izgovoriš ime, pa ti nije svejedno. U Beogradu ciča zima, zaleđen teren, mi na poluvremenu vodimo 3:0 i svi ćutimo u svlačionici. Niko ne veruje. Možda sanjamo. Bila je to hladna, ali prelepa beogradska noć. Dobio si 4:2 Valdana, Butragenja, Mičela, Ćenda, Huga Sančeza... pa onog Gordilja koji je bio neumoran, mislim da je u jednom dahu odradio oba meča. Tamo smo imali zicer na 0:0, Mrkela je izašao sam na Buja, ali se prerano odlučio na šut. Strahovita presija pred 100.000 ljudi, Butragenjo je dao prvi, posle je Bračun napravio kiks i omogućio Sančizu da postigne i drugi gol. Te priče da smo pustili Real su najobičnije gluposti. Samo budalama tako nešto može da padne na pamet. Alo, Real Madrid, igraš za polufinale Kupa šampiona. Kakvo puštanje, kakve budalaštine".

Foto: Tempo/Neša Petrović/Mondo



G kao Gutals
"Skoro sam bio u Cirihu sa ovim mojim Marsejcima, Dešanom, Garsijom, Žan-Pjerom Bernesom, pa smo opet vraćali film. Oni me uveravaju da je povreda jedini razlog što nisam bio u startnoj postavi
u Bariju. OK ako je tako. Ali pazi, pet dana pre finala igramo u Nici. Ja najbolji na terenu. U poluvremenu siđu Tapi i Bekenbauer u svlačionicu, cela ta bulumenta i svi kažu: 'Majstore kidaš, svaka čast’. To je bio test da li ću moći protiv Zvezde. Ja sam i dan danas ubeđen da je moje ime bilo među starterima sat vremena pre utakmice i da je on promenio odluku u trenutku kada je potpisivao protokol. Znam kakav je bio dogovor na sastanku, znam da se pričalo ’mi bez njega ne možemo, Zvezda ga se plaši, zna sve mane Zvezdinih defanzivaca’... Nema veze, uđem u 112. minutu, odigram to malo i dođu penali. On mi priđe i kaže da sam na spisku jer sam svež, odmoran, tehnički potkovan i koncentrisan. Dakle, siguran gol. Još me je malo stid zbog onoga što sam mu odgovorio. Prva rečenica nije za kamere, a druga je bila: ’Idi sad ti pa šutiraj penal’. Nije bilo sile u tom momentu koja je mogla da me natera da stavim loptu na belu tačku. Da sam igrao od početka ok, ovako... Možda bih i u tom slučaju rekao da sam umoran ili da me boli stomak. Ne znam kako bih sebi oprostio da sam dao gol i da Zvezda nije uzela trofej. Ali, jedno je sigurno. Tih 120 minuta bih odigrao u fulu i maksimalno profesionalno".

D kao Desetka
"Išli smo avionom za Pariz na utakmicu protiv Francuske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo ’90. Šalio sam se sa jednim novinarom i rekao mu da poruči Osimu da mi ustupi Baždarevićevu ’desetku’ i da ne mora da brine za rezultat. Kada je u svlačionici okačen sastav, video sam da je moje ime pod brojem deset. Leteo sam po terenu. Pogodio sam stativu iz slobodnog udarca, namestio Katanecu zicer i bio najbolji pojedinac utakmice. To je bio moj debi sa ’bankom’ na leđima u reprezentaciji Jugoslavije. Završilo se 0:0, nama je taj bod širom otvorio vrata Italije. Posle smo samo overili plasman protiv Norveške na Koševu. Stane mi je u Zvezdi uzeo ’desetku’ iz potpuno bizarnog razloga. Igrali smo neku prijateljsku protiv Voždovca, Vladica Popović je ušao u svlačionicu, izdiktirao sastav i ja čujem ’sedam - Stojković’. Možda sam mogao i da prećutim, ali sam baš ispao naivan. Pitam: ’Bata Vlado, kako sedam? Zar nije ’deset - Stojković?’. On zbunjen, kaže: 'Nemam pojma, sad ću da pitam šefa’. Vraća se posle dva minuta i kaže mi da idem kod Staneta u kancelariju. Ja onako u papučama, kucam na vrata, a ovaj na sav glas: 'Nećeš ti da određuješ ko će koji broj da nosi, marš kod Džaje po ispisnicu’. Šta ću, stariji čovek, pa još i trener. Istuširam se, uđem u auto i odem kući. Ma smešna priča, trajalo je desetak dana i sve se smirilo. Meni su vratili ’desetku’ i nosio sam je sa ponosom do kraja karijere".

Dragan Stojković Piksi Foto: MN Press/arhiva



Đ kao Đora
"Jesam, oprostio sam. Ljudi smo, grešimo i praštamo. Nisam ja ni tada bio ljut na njega, ali kada sam već dogurao do 84 nastupa, zašto da ne zabeležim još dva i da prestignem Džaju. Namestilo se da smo igrali protiv Švajcarske u Beogradu i Slovenije u Ljubljani, a Japanci su pauzirali sa prvenstvom zbog obaveza reprezentacije. Imao sam dovoljno vremena da doputujem, naspavam se i odigram onako kako najbolje umem. Poklonio bih se publici, zahvalio za podršku tokom karijere i rekao zbogom nacionalnom timu. Ali, nekome nije bilo u interesu da baš ja oborim rekord. U fudbalu dolazi do teških reči, do sukoba i raskola, ali dolazi i do primirja. Pametni ljudi uvek nađu rešenje da zadrže dobar odnos između sebe. Đora je kasnije imao razumevanje kada sam polagao za profi-licencu. Zvao je UEFA i zamolio da sve ide ubrzanim procesom da bih stigao na početak japanskog prvenstva. Rekao je: ’Dragane knjigu u šake i na posao’. Odslušao sam svih 186 časova, ali za duplo kraći vremenski period. Niko mi ništa nije poklonio ni dopisao, jer sam insistirao da sve bude po propisima. Dva kampa na Dorjanskom jezeru, specijalizacija kod Vengera u Arsenalu, pa polaganje pred Mišelom Sablonom. Temu sam odbranio sa desetkom i dan danas moj rad čuvaju u Uefinoj školi kao primer kako bivši asovi treba da pristupe polaganju za profi licencu. Ponosan sam na svoju trenersku diplomu, a verujem da su
ponosni i u školi FSS. Rekord sam brzo zaboravio, ubrzo smo dobili i nove rekordere u Savi, Dekiju i Banetu. Ne opterećujem se. Da nije bilo povreda i sankcija, ja bih dogurao do 200 utakmica u reprezentaciji".

E kao Engleska
"Nikada me niko nije razbio kao oni te večeri na stadionu Zvezde. Uragan! To se nije znalo odakle grmi, a odakle seva. Kao kad te bokser dohvati krošeima, a ti ne znaš šta te je snašlo. Prvi put sam se u karijeri susreo sa visokim presingom. Nismo mogli da iznesemo loptu iz našeg šesnaesterca. Daju ti jedan, pa drugi, pa treći... Taman pomisliš da je kraj, eto ga i četvrti. Piter Birdsli, Brajan Robson, Lineker, Barns... Nisi svestan koga pre da čuvaš. Nikada neću zaboraviti kako su se svađali kad smo im dali taj jedan gol. Centrirao sam iz kornera, a Katanec se poklonio i zatresao mrežu. Oni da polude, deru se jedan na drugoga, upiru prstom u igrača koji je zakasnio u blok... Ja gledam i ne verujem. Čekaj bre, 88. minut, vode 4:1, a hoće da se potuku između sebe. Tada sam shvatio šta znači taj engleski ’spirit’. Došli su u Beograd da nas razbiju i uspeli su u tome. U poluvremenu je pola našeg tima tražilo izmenu. Znaš ono, sramota je, četiri komada za 45 minuta, šta da se brukamo više. Ali, Švaba (Ivica Osim) je rekao: ’Ne, sada ima da izgurate do kraja’".

Ž kao Žuti
"Došao je na probu u Zvezdu i posle prvog treninga, Vaske me pozove u kancelariju: ’Je li, šta misliš o ovom malom Žutom?’. Ja kažem da ima interesantan pas, par lopti je podelio sa 30-40 metara, okrenuo stranu, ima tehniku, lako barata sa loptom... nije to lako. Vaske pita ’pa da ga angažujemo?’. Ja kažem ’da’. Naravno, nije to moje ’da’ imalo presudan uticaj da Robi (Prosinečki) dođe u Zvezdu, ali sam u startu znao da se radi o vrhunskom igraču. Onog dana kad se vratio na Marakanu kao trener, našli smo se na ručku i evocirali uspomene. Nismo imali dilemu da će ga navijači sjajno prihvatiti jer je svojim bravurama obeležio istoriju Zvezde".

Z kao Zenga
"Među prvima je zvao da mi čestita kada sam osvojio titulu sa Nagojom. Bio je to hrabar potez da prvi put u istoriji Zvezde dovedemo stranca za trenera. Znao sam da ima kapacitet, harizmu i znanje da nas dovede do trofeja. Dobar tip zaista, ostali smo u kontaktu i obojica smo ponosni na rezultate zajedničke saradnje. Vratili smo Zvezdu na evropsku mapu, osvojili 'duplu krunu' i svi koji iskreno vole ovaj klub moraju da priznaju da smo uradili dobar posao. Prozivaju me zbog prodaje najboljih igrača, a ja kažem da smo sve transfere obavili planski i u interesu Zvezde. Kovačevića nisam pustio, dok nije došao Kastiljo. Biševac je otišao tek kad smo dogovorili Gaja. Uostalom, niko nema pravo da se meša u politiku kluba. Ja sam taj koji je imao najveću odgovornost, a rezultati su merilo svega. Da nije bilo trofeja i Lige UEFA, verovatno bih snosio konsekvence. Otišao sam u trenutku kada je dostignut maksimum. Mnogi su maštali o Ligi šampiona, a ja sam video da ne postoje ni finansijski ni organizacioni uslovi za takav podvig. Ceo moj život je vezan za taj zeleni tepih, mnogo se bolje osećam kada sam bliži lopti i terenu i ponudu iz Japana nisam mogao da odbijem. Ispostavilo se da nisam pogrešio".

I kao Indija Rouz
"Dolazi često u Kinu, kada ode brzo se uželim i ne mogu da izdržim dok je ponovo ne vidim. Stalno smo u kontaktu preko ’fejstajma’, ali nije to isto kao kada je kod mene u naručju. Predivan je osećaj pratiti kako odrasta. Ja sam ponosni deda".

J kao Jugoslavija
"Mrkela i ja smo kao najperspektivniji igrači u zemlji dobili poziv Toze Veselinovića da budemo sa A timom na utakmici protiv Velsa. To je ona čuvena utakmica 4:4 po blatu u Podgorici. Pratili smo je sa tribina, definitivno nismo imali mesta pored toliko asova. Samo smo trenirali i sticali iskustvo. Bila je to nagrada za sjajne rezultate sa mladom i olimpijskom reprezentacijom. Sećam se da smo Norvežane deklasirali u Pančevu 6:2, dao sam fenomenalan gol. Svaki put je bio poseban osećaj nositi dres sa državnim grbom. Čak i u ono ludo vreme kada se nazirao raspad Jugoslavije. Pamti se onaj ispraćaj na Svetsko prvenstvo protiv Holandije u Zagrebu. Leo Benhaker je na konferenciji posle meča začuđeno konstatovao da nije imao pojma da Holandija ima toliki broj pristalica u ovom delu Evrope. Kasnije su mu objasnili da to nisu bili njihovi navijači, već naši ’nenavijači’. Politika je već uveliko uzela maha, ali među igračima nije bilo nikakvih problema. Funkcionisali smo kao tim i nismo doživeli ni najmanju neprijatnost tokom priprema u Hrvatskoj".

K kao Keln
"Izbacili smo Galatasaraj i Žalgiris i shvatili da imamo tim za osvajanje Kupa UEFA. Već se znalo da Belodedić dolazi u januaru i nisam u tom trenutku video klub u Evropi koji je bio kvalitetniji od Zvezde. Galata je imala ono čudo od strelca Tanžua Čolaka, nekoliko reprezentativaca, naše Prekazija i Simovića, igrali su prethodne sezone polufinale Kupa šampiona... Sećam se tamo u Istanbulu, stižemo dan ranije na trening, a oko stadiona na hiljade šatora. Pitam ’šta ovi rade’, kažu mi ’pa oni tu spavaju i čekaju sutra utakmicu’. Razmišljam ’bože, šta nas čeka’. A mi se poigramo sa njima u oba meča. Keln je imao Litbarskog i Heslera, veoma opasna ekipa. Prva utakmica, puna Marakana, Dejo na vrhuncu, dao je oba gola i bili smo ubeđeni da je to dovoljno za evropsko proleće. Revanš se pretvorio u košmar. Pali smo po ko zna koji put na planu organizacije. U igračkom smislu, mi nikada nismo bili inferiorni u odnosu na rivala. Zamislite scenu u Kelnu, završavamo ručak i odlazimo u sobe da odmorimo pred polazak na stadion, neko kuca na vrata. Ja otvaram i vidim šanera koji nudi jaknu za 300 maraka. Ja gledam i pitam se da li je skrivena kamera. Kažem: ’Neću, ne zanima me’, on uporan: ’Uzmi onda odelo, vidi ga Bosovo, za tebe brate 200 maraka’. Vratim se u krevet, posle pet minuta zvoni lik da mu potpišem loptu za sina, pa tamo neki moli za dres... Luda kuća. A onda izlazimo iz hotela i pola sata ne možemo da lociramo autobus jer je ispred na hiljade navijača. Ulazimo u bus, a u busu sto ljudi. Svi sede, igrači stoje. Evo, kunem ti se, ja sam kao kapiten Zvezde stajao na putu od hotela do stadiona. Tu su žene, sestre, stričevi, strine, braća... Takozvani prijatelji kluba. Pitam u jednom trenutku: ’Mogu li da sednem’, svi ćute. Ajde, guraj, šta da se radi. Skidali smo se u autobusu za utakmicu, bilo me sramota od onih žena. I onda trčećim korakom u svlačionicu. Nema sastanka, nema masaže, pravo na teren. Šeki je u hodu izdiktirao sastav i teraj. I kako posle da dobiješ utakmicu?! Čak i nismo igrali loše, Robi je imao kolosalnu šansu, oni su dali gol iz čistog ofsajda, posle još jedan kada je onaj Ordenevic izašao sa loptom van terena... ali ko te šiša, računa se rezultat. 3:0 i marš kući".

Dragan Stojković Piksi Foto: MN Press/arhiva



L kao Los Anđeles
"Vrhunska generacija. Boško i Milko Đurovski, Gračan, Deverić, Baždarević, Baljić, Elzner, Smajić, Čapljić... Svi su oni bili godinu ili dve stariji od mene. Impresivan je način na koji smo se kvalifikovali za Olimpijske igre. Tukli smo Holanđane posle produžetaka na JNA i razbili Italijane 5:1 na Kantridi. Bila je to fudbalska rapsodija protiv Galija, Vjerhovoda, Fane, Masara i kompanije. Imali smo neke preliminarne mečeve u Mineapolisu i Bostonu i posle otputovali za Los Anđeles. Boravak u olimpijskom selu je priča za sebe. Sjajna atmosfera, svaki dan u društvu atletskih i boskerskih veličina, ručaš sa njima, šetaš, piješ kafu... Nezaboravno. Bili smo luda ekipa i mogli smo svakome da damo po nekoliko komada. Nemcima smo naneli jedan od najtežih poraza u istoriji (5:2). Namestilo se da skoro sve utakmice gubimo na poluvremenu i da ih okrećemo u nastavku. Novinari su pitali selektora Toplaka u čemu je tajna, a on je, ne znajući šta da odgovori, rekao da je to deo taktike. Dogurali smo do polufinala i da nas povrede nisu desetkovale postali bismo olimpijski šampioni. Zamislite kad je malo falilo da Tomica Ivković zaigra na poziciji napadača!? Bilo je 100.000 ljudi na Rouz Boulu, od čega njih 90.000 navija za nas jer igramo sa dva igrača manje. Gubili smo 2:0, ostali bez Bore Cvetkovića i Jovice Nikolića i onda dajemo dva gola, a na tribinama delirijum. Kao da igramo u Beogradu. Pali smo u produžecima i morali u borbu za bronzu. Nije ni tu bilo lako jer su Italijani želeli osvetu za ’petardu’ na Kantridi. Smogli smo snage da opet preokrenemo rezultat i slavimo 2:1".

M kao Magla
"Sedam prokletih minuta. Samo sedam. Toliko je falilo da se utakmica registruje postignutim rezultatom i da mi odemo dalje. Ne bi bilo sage o Velikom Milanu, legende o Sakiju kao fudbalskom vizionaru ni bajke o čuvenom holandskom triju. Deju smo oteli iz vojske, pitaju ga starešine: ’Gde ćeš?’, on kaže: ’Idem da igram protiv Milana’. Ovi za stomak: ’ajde bre pali, na šta ti mi ličimo’. Tamo smo odigrali u maniru velike evropske ekipe. Gol koji sam postigao je vrhunac tehničke superiornosti. Potrebna je luda hrabrost da krenete u driblinge kroz špalir igrača, a imate ispred sebe jednog Franka Barezija. Revanš je bio klasična demonstracija moći. Dali smo gol, Virdis je dobio crveni karton, dominacija, posed, akcije, oni u agoniji i rasulu. Drugi je visio u vazduhu. Balada od igre. I onda... Užas. Zaista se nije video prst pred okom i nije pogrešio što je prekinuo. Sutradan sve iz početka. Onaj njihov gol koji sudije nisu videle. OK, nije puno ušla, samo metar i po (smeh). Maza je iz očaja ispucao, a Nemac je rekao: 'Igraj’. Pretpostavljam da je pomoćnik bio pokriven, ne verujem da nije video. Što bi nama pomogao protiv Milana, nema logike. Posle su poveli, ja izjednačio, i to levom, na fantastičan pas Savićevića. Pali smo na penale i sećam se da sam plakao pored aut-linije, Rajkard mi je prišao i rekao: ’Obriši suze i smiri se, bićeš veliki igrač’. Da sam birao, ne bih mogao da izaberem bolju utehu za jedan od najtežih poraza u karijeri".

Zvezda - Milan, Van Basten, Milan, magla Foto: MN Press/arhiva Detalj sa utakmice Crvena zvezda - Milan



N kao Nepravda
"Ja sam svesno izabrao Marsej jer je to bio jedan od najjačih klubova u to vreme u Evropi. Znao sam da mi samo ekipne titule mogu doneti i individualna priznanja. Taj transfer je bio najveći te sezone u svetu, kažu oko 15 miliona maraka ili 8 miliona dolara. Bili su uporni, došli su privatnim avionom po mene u Beograd i predstavili me kao najzvučnije pojačanje u istoriji kluba. Izmakao nam je Kup šampiona, a meni po drugi put Zlatna lopta Frans fudbala. Možda je i bolje što se tako završilo, jer u suprotnom, Dika ne bi podigao onaj trofej u Bariju. Upravo je Papen te godine osvojio Zlatnu loptu, što je po mom mišljenju bila velika nepravda. Savićević je bio taj koji je morao da ponese priznanje, odigrao je fantastičnu sezonu, briljirao protiv Drezdena i Bajerna, postizao golove, pravio bravure, plesao po terenu. Jednom rečju, Genije. Proradio je francuski lobi i nagrada je otišla u Marsej. Čak je i Gutals proglašen za trenera godine, a ne Ljupko Petrović. Ostaje žal i zbog one ’90. Da smo prošli Argentinu, ni Mateus mi ne bi oteo najprestižniju individualnu počast u svetu fudbala".

"Piksi nikada nije bio protiv Deje Savićevića"

O kao Osim
"Ja sam tek kod njega počeo da shvatam neke detalje o taktici. Zona, sistem, zahtevi igre... Ono ranije, kakav crni sistem. Samo glava i suvi talenat. Nama Vaske nikada nije rekao igrajte 4-4-2 ili 3-5-2. Bože sačuvaj. Verovatno je tako bilo i kod drugih trenera, ne znam. Osim je uživao poverenje kompletnog fudbalskog saveza, iako se posle kraha u kvalifikacijama za EP našao na udaru javnosti. Tu je Miljan odigrao ključnu ulogu i pokazao koliko je mudar čovek. Osim je znao posao i fantastično je izbalansirao tim, jer nije dobro imati desetoricu znalaca na terenu. Prozivali su ga zbog forsiranja nekih imena, ali verujte mi da je svako od tih igrača imao svoju ulogu u ekipi. Eklatantan primer je Zlatko Vujović. Kažu da nikada nije postigao gol u bitnoj utakmici, a ja vam tvrdim da je to jedan od retkih igrača iz tog perioda koji bi danas imao mesta u bilo kom klubu na svetu. Prototip modernog napadača. Brzina, osećaj za gol, stalno na ivici ofsajda, neuhvatljiv po oba krila... Ako je Zlatko u špicu, nama iz veznog reda je sve ostalo rutina. Kada menjamo stranu u kontri, znamo napamet da je on tu da prihvati pas i da napravi problem protivniku. Bije me glas da sam bio Osimov ljubimac. Ne bežim od toga, čak verujem da je zaista bilo tako, mada on to nikada ne bi priznao. Imali smo sličan karakter, on je voleo igrače sa pobedničkim mentalitetom. Sve sam ja to vraćao na treninzima i utakmicama, nikada nisam zloupotrebljavao te privilegije i činio stvari zbog kojih bi Švabo kasnije imao problema".

P kao Poništen gol
"Iz aviona se videlo da sam šutirao na gol. Nisam ni razmišljao o pasu ka Bori Cvetkoviću. Bio je to školski primer pasivnog ofsajda. Nažalost, tada su važila druga pravila igre. Božo Mamić je prihvatio signalizaciju pomoćnika Radovića i Derbi je ostao siromašniji za jedan od najlepših golova u svojoj istoriji. Verovali ili ne, meni je na neki način drago što taj gol nije priznat. Eto, o njemu se i dan danas ispredaju bajke. Da ga nisu poništili, možda bi brzo pao u zaborav. Mečevi sa Partizanom su bili poseban užitak. Sudar dva tabora, dva mišljenja, dve vojske, dva stila. Pobeda ne da je moranje, pobeda je jedino što se računa. Gol Đukanoviću direktno iz kornera ima specifičnu težinu".

(OVDE POGLEDAJTE PONIŠTEN GOL)

Piksi, gol Piksija iz kornera, derbi, Partizan, Zvezda, Dragan Stojković Piksi Foto: MN Press/arhiva Gol Stojkovića iz kornera



R kao Rekorder
"Pune dve decenije bio sam najmlađi strelac na završnom turniru Evropskog prvenstva. Runi je dao gol Švajcarcima i skinuo me sa trona. Imao sam 19 godina kada je u Sent Etjenu dosuđen penal za Jugoslaviju protiv Francuske. Radanović je uhvatio zalet i promašio, ali je švajcarski sudija ponovio izvođenje jer je neko ušao ranije u šesnaesterac. Pritrčao sam i dohvatio loptu, Hadžibegić kaže: 'Daj
meni’, ja onako mladalački drsko: ’Sad je gotovo’. Prevario sam Batsa i postigao počasni gol, jer su oni već vodili 3:1. Platini nas je odučio od fudbala, dao nam je jedan levom, jedan desnom i jedan glavom. Jedno tužno Evropsko prvenstvo i veliki fijasko. Na rezultatski debakl nadovezala se tragična smrt doktora Božidara Milenovića. Ušao je u teren da pomogne igraču i kada je izlazio doživeo je srčani napad. Moj Nišlija, divan čovek i veliki prijatelj. Mišelu sam se revanširao u kvalifikacijama za Mundijal u Italiji. Seo je na klupu reprezentacije baš pred duel na stadionu JNA. Urnebesna utakmica, oni su dva puta vodili, ja sam namestio Spasiću gol, Pape Sušić izjednačio, a onda prodor i centaršut Savićevića... I ostatak priče znate. Stojković Dragan, volej i Bats je nemoćan (smeh). Francuze je to koštalo eliminacije, a mi smo napravili presudan korak ka Svetskom prvenstvu".

S kao Stane (Branko Stanković)

"Ubeđen sam da on lično nije imao ništa protiv mene. Više su drugi bili uzrok našeg sukoba. Nije normalno da uđeš u konflikt sa najboljim igračem. Pa zamislite da trener Barselone izbaci Mesija iz tima. Van svake pameti. Stane je bio mnogo dobar čovek, ali je kao trener pokušavao da gradi autoritet na pogrešan način. Ja sam to osetio na svojoj koži. Srećom, nisam bio na tim čuvenim pripremama u Deliblatskoj peščari. Kažu da je bilo strašno. Vojnički režim, ustajanje u šest, pozdrav zastavi, na levo krug, pa trčanje dok ne padneš u nesvest. Kada budem doživeo da mi igrač povraća od napora na treningu, bataliću trenerski posao. A meni se to kod Stankovića često dešavalo. Kao, da budemo fizički spremni, a onda nalete Nemci i pojedu te na terenu. Gluposti. Sve je u glavi. Pobeđuje inteligencija, a ne sirova snaga. Ovamo krv i znoj na treningu, a onda dođe utakmica pa se sve svede na to da li će Piksi da predribla, da li će Piksi da zavrne, da li će da centrira ili pogodi iz slobodnog udarca".

Detalj sa utakmice Zvezda - Vojvodina 6:0 Foto: MN Press/arhiva Detalj sa utakmice Zvezda - Vojvodina 6:0



T kao Teledirigovano
"Sasvim obično popodne na Marakani. Došla je Lirija u Kupu Jugoslavije, a na tribinama 50.000 ljudi. Mrkela je centrirao... čuj centrirao, prebacio težište igre na drugu stranu. Lopta leti i ja vidim da pada kako se samo poželeti može. Ona je toliko lepo padala ka meni da mi je prosto bilo žao da je primam i 'obrađujem'. Opalio sam iz prve i završila je tamo gde joj je bilo suđeno. Jedan od najspektakularnijih golova u karijeri. Dragi su mi i oni iz slobodnog udarca. Recimo, protiv Norveške u Oslu u kvalifikacijama za SP. Pa onaj u prijateljskom meču protiv Rumuna u Beogradu. Bilo je hladno i kišovito. Gvirnuo sam levo da vidim da li mi zid ostavlja mogućnost udarca u bliži ugao i sevnula je desnica. Fino, odmereno, precizno. Hvala i golmanu koji je poleteo i svojom bravurom ulepšao gol. Dinamu sam dao sličan u prvoj sezoni kada sam došao u Zvezdu. Oni su nam uvek bili nezgodan rival. Onako... purgeri... malo šminka... Da me ne shvatite pogrešno, sve u pozitivnom smislu. Ovde su nam vodili 1:0 i 2:1, ja dam tri gola i dobijemo ih 5:2".

Ć kao Ćorak
"Ruku na srce, to nije ni bio penal. Daleko od toga da sam ga namerno promašio, ali je pravda ipak zadovoljena. Banjalučani su došli u Beograd da izginu na terenu i odigrali su utakmicu života. Ali, nije problem što su oni bili sjajni, već što smo mi bili očajni. Potcenili smo Borac, verujući da će nam bez borbe prepustiti trofej. Mnogo godina je prošlo, ja i dalje imam isto mišljenje - i da sam dao gol iz penala, oni bi nas dobili u produžecima. Jednostavno, igrali smo loše i nismo zaslužili da osvojimo kup".

U kao Ugovor
"Postoji anegdota da je Draža Marković (nekadašnji komunistički funkcioner i član uprave Crvene zvezde, prim. aut.) došao u Niš i rekao ’pustite malog i da završimo priču’. Nikada nisam saznao da li je to istina, ali nema tih para za koje bih ja izdao Zvezdu. Ponude su pljuštale sa svih strana. Verovatno ne znate da se pored 'Velike četvorke' (Zvezda, Partizan, Hajduk Split i Dinamo Zagreb, prim. aut.) najviše interesovalo Sarajevo. Oni su bili šampioni ’85 i u to vreme sam igrao u raznim reprezentativnim selekcijama sa igračima Sarajeva koji su me nagovarali da pređem na Koševo. Čak je predsednik Svetozar Vujović dolazio u Beograd i bio jako uporan. Ja kažem: ’Čoveče, gde ću, bre, u Sarajevo, mene samo Zvezda interesuje, cela moja porodica sve zvezdaši’. Hajduk je nudio najviše, a sve je išlo preko Dragana Holcera koji je nosio dresove oba kluba. Bližio se kraj prelzanog roka, a u Radničkom nikako da nađu koncenzus. Jedni za Partizan, drugi za Zvezdu. Dolazi do glasanja na Izvšnom odboru i kod 6:6 jedan od članova je ustao i onako ljutito krenuo da napusti sednicu. Na pitanje predsednika Petra Seratlića za koga glasa, samo je odmahnuo rukom i rekao: ’Ne interesuje me, piši šta hoćeš’. Petar je napisao ’Zvezda’ i taj glas je odneo prevagu. Sledi selidba u Beograd i potpuna izolacija u apartmanu hotela Metropol. Samo hrana, piće, novine i TV. Uveče mi pričaju bajke da se uspavam i to je to. Izlazak iz hotela ni pod razno, da me slučajno neko ne ukrade. I konačno, 10. jun ’86. Krećemo u FSB na potpisivanje, ja pitam da li je Radnički poslao papire, oni kažu: ’Krenuli su kolima, biće u redu’. Kako, bre, krenuli kolima, pa nije Niš pored Malog Mokrog Luga. Ja potpisujem u 23.55, a papiri su stigli tek oko pola dva iza ponoći. Ispred zgrade u Deligradskoj na hiljade navijača, postavili mi crveni tepih i gađaju me crvenim ružama. Čoveče, crvenim ružama! To danas možeš da vidiš samo u Kini i Koreji. Da se naježiš".

Detalj sa utakmice Zvezda - Vojvodina 6:0 Foto: MN Press/arhiva


F kao Finale
"Bio sam na aerodromu u Moskvi kada su mi javili rezultat iz Minhena. Kažu ’2:1’, ja zadovoljan. Mislim se, dala Zvezda gol u gostima, biće ludnica na Marakani, dovoljno je 1:0 za prolaz. Oni me gledaju čudno. Kažu: ’Ma, Etoal Ruž pobedio, 2:1 za Zvezdu’. Ja ubeđen da se šale. Čoveče, 2:1 za Zvezdu u Minhenu, 3:1 za Marsej u Moskvi. Šta ti je život. Šta je sudbina. Igraću protiv Zvezde za prvaka Evrope. Ljudi, je li to moguće. I dalje mi je pred očima akcija iz finiša meča, prošao sam po levoj strani, oslobodio se Stošića, Juga se zaleteo bez potrebe pa sam i njega izbacio iz igre i odigrao povratnu ka Papenu. Na svu sreću, Belodedić je bio na pravom mestu i otklonio opasnost".

H kao Hajduk
"Nezgodniji rival od Dinama. Nekako žustriji, agresivniji, opasniji. Potpuno drugačiji mentalitet ljudi, stadion, ambijent. Teško je bilo pobediti u Splitu. Jedna od mojih najdražih utakmica je ona u finalu Kupa ’90. Moja poslednja u Zvezdinom dresu i ogroman motiv da se sa 'duplom krunom' oprostim od Marakane. Igralo se u nekoj čudnoj atmosferi, navijači su zbog bojkota ćutali čitavo prvo poluvreme. Ne mogu da se setim šta je bio razlog. Ali, baš neobično. Najveći praznik jugoslovenskog fudbala, igraš za pehar protiv ljutog rivala, a na stadionu kao u pozorištu. Kasnije, kada je sever zagrmeo, bilo je mnogo lakše. Poveli smo golom Pančeva i sačuvali to do kraja utakmice. Oni su imali šanse preko Čelića i Asanovića, ali ono što je Dejo promašio u finišu meča graniči se sa nemogućim. Ta pobeda mi je ostala u srcu za sva vremena, podigao sam trofej i mogao sam mirno da odem u Marsej. Hajduka se sećam i zbog antologijskih duela sa Radničkim u četvrtfinalu Kupa UEFA. Žreb je spojio dva jugoslovenska kluba, ali su oni u tom trenutku bili mnogo bolji od nas. Imali su strašan tim sa braćom Vujović, Sliškovićem, Gudeljom, Vulićem... Dobili su u obe utakmice 2:0 i otišli u polufinale".

C kao Cipele
"Jokohama. Igrao se 84. minut. Bilo je 1:1. Imali smo fenomenalnu šansu, centaršut sa leve strane, igrač se sprema za volej i ja je već vidim u mrežu. On se, naravno, spetlja, sudari se sa golmanom i ostane da leži. Ovaj ispuca loptu u aut da bi ušla lekarska ekipa i ja shvatim da ta lopta ide meni na volej. Bukvalno u deliću sekunde, onako besan zbog promašaja, rešim da je šutnem nazad. Mislim se u
sebi: ’Šta je bre izbacuješ, nije mu ništa’. I ona, na zaprepašćenje celog stadiona, završi u mreži. Nisam očekivao crveni karton, ali ne žalim. To je još jedan volej koji je ušao u anale fudbala. Platini mi je odmah posle meča poslao SMS. Kažu da je reč o osećaju. Ja tvrdim da je tajna u cipelama. Kvalitetnim cipelama".

POGLEDAJTE

Izvor: YouTube/志帆中原

Č kao Čair
"Debi sa 16 godina protiv skopskog Vardara. Slavili smo 2:1 i to je bilo ostvarenje dečačkog sna. Poklopilo se sa najslavnijim periodom u istoriji niškog kluba. Grashopers, Napoli, Dandi junajted, Hamburger, Fejenord... sve velikani evropskog fudbala i svi su u Nišu položili oružje. Ceo region je živeo za te utakmice, Duca Nenković je maestralno vodio tim, stizala je podrška svih gradskih i državnih struktura i bili smo centar oko koga se sve vrtelo. Sećam se gola protiv Sent Galena, golman je posle kornera izboksovao loptu, a ja sam je sa 20-ak metara iz prve lansirao u rašlje. Fascinantno je ono što se dogodilo samo tri dana kasnije. Igrali smo protiv Partizana na JNA i kao da je neko indigom preslikao tu situaciju. Korner sa iste strane, Ranko Stojić na isti način odbija loptu, ja hvatam volej sa iste distance i lopta završava na potpuno istom mestu. Fotokopija. Zatim, Inter Bratislava. Dule Mitošević mi šalje pas, izbijam ispred golmana i lob udarcem postižem fantastičan gol. Radnički je moj život, tu je sve počelo, tu se i završilo. Bilo je baš dirljivo na oproštaju, insistirao sam da dođe Vardar, zbog simbolike. Ne kajem se što nije bilo na Marakani. Ne žalim ni zbog jednog poteza koji sam povukao u karijeri, niti žalim zbog poteza koje su vukli drugi ljudi. Možda je navijačima Zvezde najviše krivo što im je uskraćeno zadovoljstvo da pozdrave Piksija poslednji put u crveno-belom dresu i da mu se zahvale za sve ono što je doneo njihovom klubu".

Dragan Stojković Piksi Foto: MN Press


Dž kao Džej liga
"Dobio sam mnogo priznanja u karijeri, ali je Orden izlazećeg sunca nešto specijalno i nije za poređenje. Kada sam u martu 2012. predsedniku Nagoje i vlasniku Tojote gospodinu Šoićiru Tojodi obećao titulu, rekao mi je da će u tom slučaju sagraditi novi stadion i nazvati ga ’Dragan Stojković Piksi’. Ja sam svoj deo obećanja ispunio, on je i dalje na potezu. Da li mi se ikada mešao u tim? Znate šta, Japanci bi se pre ubili nego što bi pozvali trenera da ga pitaju za sastav".

CAR! JAPANCI ZNAJU ZAŠTO!

Š kao Šeki (Šekularac)
"Magično fudbalsko ime. Čim sam postao predsednik, insistirao sam da se vrati u klub i postane deo našeg ’stafa’. Takve legende su potrebne Zvezdi. Imao sam čast da mi bude trener u oproštajnoj sezoni na Marakani. Jedna fantastična generacija sa Dejom, Robijem, Darkom, Mrkelom, Jugovićem... Brzo je nametnuo autoritet i osvojili smo 'duplu krunu'. Van terena veliki šarmer. Zaista ga mnogo cenim i želim mu sve najbolje“.
...
Jednostavnost u umetnosti postižemo spontano, dok se približavamo stvarnom smislu stvari’ - Konstantin Brankuši.

Martin Vaskez, Mičel, ali tu je Stojković... Stojković... kroz noge Mičelu... Sušić, Sušić, Sušić... klecaju kolena Sančizu... sve je ovde spremno za veliko slavlje... Španci su na kolenima... Stojković, drrrži je Piksi makar i rukama... nema više vremena za bilo šta... ide Savićević... drži je Dejo, ti to znaš... tako... kao da si u Podgorici... Sušić, prošao je 120. minut... Sušić u gol-liniji... Sušić, Sušić, Sušić i svi su oni Sušići... Jugoslavija je u četvrtfinalu...’.

Nije Rafa Paz. Nije ni Sančiz. Ipak Mičel.

"Da, Mičel. Malo je bio neoprezan (smeh)".

Odakle hrabrost? Odakle smelost? Odakle drskost? Da se u 120. minutu osmine finala Svetskog prvenstva protura kroz noge. Protiv Španije na 2:1.

I to Mičelu.

"Malo je do klase, a malo i do osećaja".

Baš tako. Remek-dela se ne slikaju bojama, već osećajima.

Ne znam da li ste primetili, nedostaje ’Nj’. Neka bude Njegoš: ’Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi’.
---------------------------
SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA

Povezano

Sve vesti