Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. "Sećam se" - na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja. Prepun nadrealnih scena. Za pamćenje. Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova.

U ovoj rubrici, kolumnista MONDA, uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvlači iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija.

Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju. Da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione. Naravno da neka sekvenca uključi svetlo u tamnom hodniku memorije. Oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote. Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti.

Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme. Haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta.

Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD.

Naručite kaficu i uživajte.
.......

Od starta karijere kandidat za Ginisa. Nije imao ni 14 godina kada ga je tadašnji trener "modrih" Srebrić priključio prvom timu. Pionir među seniorima. Nezamislivo.

Od zagrebačkog preko vinkovačkog Dinama do Crvene zvezde. Obeležio je osamdesete na terenima velike jugoslovenske lige. Bilo je tu bravuroznih parada, ali i nesvakidašnjih kikseva. Branio je gol od naleta protivničkih golgetera, a svoju ličnost od konstantnih kritika i zluradih komentara. Najteže mu pada opaska legendarnog Beare u predvečerje Svetskog prvenstva:

"Jugoslavija ima nekoliko solidnih golmana, ali svakom ponešto nedostaje. Već duže vreme nemamo vrhunskog čuvara mreže koji odgovara stilu igre i ambicijama našeg državnog tima".

Uf, koliko je zabolelo. Do koske.

"Kažu da strelci ne mogu da postignu toliko golova koliko mi golmani možemo da ih primimo. Ja to gledam iz drugog ugla. Ne mogu oni toliko da postignu, koliko mi možemo zicera da skinemo", umeo je da odgovori na kritike.

Posvetio se trenerskom poslu. Očekivano za nekoga ko je prošao kroz ruke Ćire Blaževića, Gojka Zeca, Ivana Toplaka, Ivice Osima.

"Pokupio sam od svakoga po nešto. Osim je neprikosnoven. Najjači stručnjak sa kojim sam radio u karijeri. Pobornik igre koju i ja sada forsiram na trenerskoj klupi. Ideja koja se zasniva na želji da tvoja ekipa diktira ritam, stvara šanse i dobro izgleda na terenu, a ne da bude u nekom kalupu u kome se svi strogo pridržavaju zadataka. Zato i mogu da kažem da trenerski najviše ličim na Osima. Od Ćire uvek pokupiš neke štosove, a od Gojka sam nasledio taktičku disciplinu. Bio je veoma inteligentan trener. Još u to vreme je ogromu pažnju poklanjao taktici. Imao sam sreću da sarađujem i sa velikim znalcima na rukovodećim mestima, što me je dodatno usavršilo i na planu organizacije posla".

Dobitna formula - dragoceni saveti iskusnih trenerskih vukova oplemenjeni modernim metodama koje je naučio u Portugalu. Zato i ne čudi kada zaurla tokom meča ’golmane, gde si’, insistirajući kod svog čuvara mreže da više učestvuje u igri. Poput Manuela Nojera.

"Mora tako. I u moje vreme se tražilo od golmana da bude treći bek, da prati igru, komunicira sa svojim saigračima, izlazi van kaznenog prostora. Tako sam i ja branio. Danas je svaka dubinska lopta potencijalna opasnost po gol. Ako vaš golman nije dovoljno oprezan, eto čiste šanse za protivnika.

"Golmani se rađaju", odjekuju reči pokojnog Ilije Pantelića.

"I golman i igrači. Vara se svako ko misli da se sve može postići radom. Ako se ne rodiš sa genijem i talentom, ne možeš ništa da napraviš. Rekao bih da je 50/50 odnos rada i talenta. Imao sam sreću i zadovoljstvo da me je Ilija trenirao u reprezentaciji i potpuno se slažem sa njim".

Godine prolaze, život nameće nova poznanstva. Povremeno, dogode se susreti sa prijateljima iz igračkih dana. Osveže memoriju i evociraju uspomene na period kada je fudbal punio srca širokih narodnih masa, a ne džepove sumnjivih menadžera i tajkuna.

"Video sam Džaju pre tri godine u Zagrebu, a nedugo zatim i u Medulinu. Imamo puno zajedničkih uspomena. Džaja je veoma cenjen u Hrvatskoj. Uživa respekt među nama koji smo radili sa njim, ali i među svima koji su ga pratili kao igrača i kao direktora jednog od najvećih klubova na prostorima bivše Jugoslavije".

"Toma i Džaja se ne menjaju. Kao mladići. Mogli bi i sada na teren", ubacuje se Deverić u priču kao nekada kada se poput vihornog krila ubacivao po boku i maltretirao rivale perfektnim centaršutevima.

"A pogledajte mene. Baš sam se ’zdebljao’. Tetive nisu dozvolile da posle karijere budem u pokretu. Moraću pod hitno na neku dijetu", dodaje "Štef" Deverić, nekadašnji centarfor zagrebačkog Dinama.

POČASNI KRUG. Sledi listanje spomenara. Pokazujemo Ivkoviću naslovnu stranu "Tempa" sa igračima Dinama u slavljeničkom zanosu na atletskoj stazi "Marakane" posle pobede u finalu Kupa Maršala Tita 1980.

"Moj prvi seniorski trofej. Imao sam 19 godina. Mlinarić, Deverić, Kranjčar. Strašna ekipa. Osvojiti pehar protiv Zvezde na Marakani bio je veliki podvig. 'TEMPO' budi setu. Izgubilo se mnogo toga na ovom prostoru. Ne ulažemo dovoljno u sport i to nam se obija o glavu".

PUT DO TROFEJA! Zvezda izbacila Velež, Prištinu, Maribor i Sarajevo. Dinamo se "šetao" preko Galenike, Radnika i Kikinde, ali se u četvrtfinalu tek posle penala "otarasio" Partizana. Finale u dva čina.

"Cico je ’zabio’ na Maksimiru za 1:0, a Zvezda u revanšu povela preko Filipovića", rekonstruiše Stjepan Deverić. "Šestić je centrirao, a lopta preskočila Srećka Bogdana. File je bio među najiskusnijima na terenu. Jedini akter Zvezdinog prethodnog trijumfa u finalu protiv Slobode 10 godina ranije. Drago Dumbović je ušao umesto mene i postigao fenomenalan gol. On je na Marakani i debitovao za Dinamo u prvenstvenoj utakmici. Slavilo se do zore jer se trofej Maršala Tita čekao punu deceniju u Zagrebu. Bilo je nečeg specijalnog u tome da se dominacija Zvezde, Hajduka i Rijeke u Kupu Jugoslavije prekine baš u Beogradu".

Dinamo tu sezonu završava tek na deobi 12. mesta. Sa Partizanom. Zvezda je šampion sa sedam bodova više od Sarajeva, odnosno devet od niškog Radničkog i Napretka.

DINAMO ŠAMPION! Posle žestoke borbe sa Hajdukom i Zvezdom. Na fotografiji Zajec, Vlak, Kranjčar, Deverić, Mustedanagić, Bračun, Zvjezdan Cvetković...

"Boro je te godine otišao u Vojsku. Imali smo na kraju pet bodova više od Zvezde i Hajduka", ponosan je Deverić na svoje prvo seniorsko slavlje.

"To je slika sa poslednje utakmice protiv Želje. Ili protiv Budućnosti, nisam više siguran. Nezaboravna priča. Ostane urezana za ceo život. Specifična sezona. Spojile su se dve generacije. Na jednoj strani iskusni lisci Kranjčar, Zajec, Bogdan, Džemo, na drugoj mi dečurlija, Mlinka, Cvetković i ja. Sve se poklopilo. Najteže je bilo protiv Želje, zatim protiv ekipa koje su se borile za opstanak. Pa, Velež, Sarajevo... Biti prvak u takvoj ligi, nešto neprocenjivo. Zar mislite da bi Zvezda osvojila KEŠ da nije imala takvu konkurenciju na domaćoj sceni? Mi smo posle 25 godina vratili titulu na Maksimir".

ĆIRO! Šmeker ogromnog fudbalskog znanja. Sa belim šalom oko vrata. Kažu da je pušio 80 cigareta dnevno, spavao oko dva sata i prezirao alkohol.

"Pušio jeste, ali tuđe cigarete. Bilo ih je teško prebrojati. On će doći do vas, sesti za sto i reći: ’Sine, daj jednu da zapalim’. Nikada nije imao svoju paklicu u džepu. Ćiro je narodski čovek. Ne možeš da ga ne voliš. Čak i kada govori loše o tebi, nasmejaćeš se i nećeš se naljutiti. Znaš da ti ne misli zlo. Prenosio je na nas taj pozitivan naboj kroz sastanke i razgovore. Odličan trener, sjajan psiholog i vrhunski motivator. Idealan vođa koji nas je vukao i odvukao do titule".

ZVEZDA ŠAMPION. I Ivković je vraćao titulu sa svojom generacijom. Ali na Marakanu ’84.

"Najteža, time i najslađa u karijeri. Kompletno nova ekipa, loš početak prvenstva, peh za pehom... Sreća je da smo imali trenera i rukovodstvo koji su umeli da sačuvaju mirnoću. Stalno su nam govorili da je potrebno vreme da se kockice slože. Nikada neću zaboraviti reči konobara iz hotela Palas: ’Tomo, ništa se ne sekiraj. Zvezda je kao Karl Luis, nema je nigde na staru, ali na kraju uvek prva prođe kroz cilj’. Tako je i bilo. Osvojili smo titulu sa dva boda više od Partizana, Željezničara i Rijeke. Dinamo je kao najefikasniji tim u ligi završio prvenstvo tek na dvanaestom mestu".

KLJUČ. Odigrao je Ivković maksimalan broj minuta u šampionskoj sezoni.

"Prelomna utakmica protiv Želje na Grbavici. Moćan tim sa Osimom na klupi, veliki favorit za titulu. Zgazili smo ih 3:0 i okrenuli celo prvenstvo. Mi smo dobili strahovito samopouzdanje, a oni, iznervirani zbog poraza, počeli da gube sigurnost i da padaju. Ušli smo u seriju pobeda i prvi presekli vrpcu. Baš kao Karl Luis".

PROLEĆNA RAPSODIJA. Te sezone je stvoren mit o Zvezdinom proleću.

"U početku niko ozbiljno nije računao na nas. Pardon. Niko osim Gojka Zeca i Džaje. Uz pomoć Šakića i Cvetkovića, ljudi koji su bili zaduženi za organizaciju, usadili su nam šampionski nerv i niko nas više nije mogao zaustaviti na putu ka tituli".

PROSLAVA. Znalo se tada i šta se slavi i kako se slavi.

"Svuda po malo. Na splavovima, na Skadarliji, u Dugi. Imali smo klubove u kojima smo se okupljali i družili. Provodili smo mnogo vremena zajedno što nam je i pomoglo u stvaranju kolektivnog duha. Nije tada bilo tabloida i paparaca i mogli smo opušteno dapevamo i da se veselimo".

PAKLENA GOSTOVANJA. Prštalo je svuda. Od Vardara do Triglava. Bod na strani, kao kuća.

"Nigde nije bilo lako. Ali, neću reći ni teško. Svako gostovanje je na svoj način bilo istinsko uživanje. Puni stadioni, atraktivan fudbal, majstori na terenu. Na punom Poljudu ili na JNA, svejedno. Svaka na Marakani, pravi spektakl. Pritisak nismo osećali, samo adrenalin i motiv do neba. Bilo je pre toga varnica na Plinari, ali ovo je bilo zadovoljstvo, nikako pritisak".

SEDAM PORAZA. Stara dobra vremena, kada se titula nije gubila posle dva poraza u prvenstvu.

"Tako je, ali i kvalitet lige je bio na višem nivou. Svako je svakoga mogao dobiti. Danas Partizan i Dinamo izgube dve utakmice i to je kraj prvenstva. Odliv igrača je enorman i to se odražava na kvalitet. Zato nam prvenstva i jesu iz godine u godinu sve slabija".

DEVERIĆ I ACA TRIFUNOVIĆ. Kakav duel. Jedna crno-bela fotografija budi sećanje nekadašnjeg asa splitskog i zagrebačkog kluba.

"Dok sam bio u Dinamu, uvek sam igrao bolje protiv Partizana nego protiv Zvezde. Kasnije u Hajduku, obrnuto. Protiv Zvezde najbolji na terenu, protiv Partizana, nigde me nema. To su stvari za koje ne postoje racionalna objašnjenja".

IDOL NAVIJAČA. Na Maksimiru kao i na Poljudu. Za Deverića nije bilo "opuštene utakmice".

"Kada je došlo do problema sa Dinamom, Hajduk je bio najkonkretniji. Tek sam kasnije saznao za Zvezdino interesovanje. Sreo sam Džaju koji mi se požalio da nije imao pojma za moju želju za promenom sredine i da je znao, sigurno bi se angažovao da me dovede na Marakanu. Bilo je kasno. U Splitu sam proveo prelepe godine života i stekao mnogo prijatelja. Stigao sam na smenu generacija. Slišković i Vujović su odlazili u inostranstvo. Stizali su Asanović, Bokšić, Pudar, Miljuš, Gudelj, ja... Stvorio se filing sa publikom. Kada daješ sebe za ekipu, ljudi te brzo zavole".

OLIMPIJSKA BRONZA. Ekipa koja je zablistala u Los Anđelesu ’84. Piksi, Deverić, Meša Baždarević, Milko Đurovski, Smajić, Čapljić, Mrkela...

"Ta je baš sa priprema u Mariboru", prepoznaje Ivković. "Tamo smo kovali medalju. Jedno od najlepših takmičenja koje i dan danas prepričavamo. Tim za antologiju".

"Vidi, bre, kako sam bio lep!", oduševljeno konstatuje Deverić dok gleda Panini sličicu sa svojim likom sa Evropskog prvenstva u Francuskoj.

"Imao sam 23 godine. Skupljao sam album, naravno. Bilo je 3-4 duplikata ’Deverića’ koje sam dao klinkama da se manjaju u školi. Poraz od Danske nas je potpuno poremetio. Posle je bilo veoma teško vratiti se u normalu".

MURINJO. Reč ima Ivković. Sarađivali su u Sportingu dok je ’Specijalni’ prevodio Bobiju Robsonu.

"Daleko od toga da mi je Žoze trenerski uzor. Naprotiv, imamo potpuno različite poglede na fudbal. Ali, priznajem da je veoma mudar i inteligentan. Moj idol je Karlo Anćeloti".

NOĆNA MORA. Rudi Feler. Evo fotke koja svedoči o velikom kiksu Ivkovića na startu italijanskog Mundijala.

"Moja greška. Nema opravdanja. Svaka reprezentacija je imala paklene golgetere. Pored Felera, tu je bio i Klinsman. Imao sam respekt prema svakome i pripremao se maksimalno, znajući da će iskoristiti i najmanji kiks. Sećam se Kostadinova u Portugalu. Moja noćna mora. Tresao mi je mrežu na svakoj utakmici i uvek bi njegov Porto pobedio. Tek sam u poslednjem duelu uspeo da prekinem košmar".

GENIJI. Imao je privilegiju da igra u istom timu sa tri najveća bisera jugoslovenskog fudbala.

"Piksi i Dejo su neponovljivi. Ali, Sušić je nešto posebno. ’Rođeni fudbaler’, kako ja volim da nazovem virtuoze za koje nema fudbalskih tajni".

DESETKE. Modrić, Rakitić, Kovačić. Hrvatska je izbrusila tri dragulja, Srbija godinama traga za dostojnim naslednikom Piksija Stojkovića.

"Ne smatram da treneri svojom taktikom guše talenat kod igrača. Jednostavno, nema više genija. Ne rađaju se. Ni ta trojica nisu klasične ’desetke’. One više ne postoje. Danas svako mora da trči i da igra za ekipu. Danas je ’desetka’ igrač sa najboljom idejom na terenu. Onaj ko uz trkačke sposobnosti ima i taj završni pas, pregled igre, koji zna da podvali, da predribla... Malo je takvih. Fudbal je postao brži i nema prostora za umetnike".

EH, DA SMO U ITALIJI RASPLAKALI MARADONU... Možda bi titula svetskog prvaka ugasila plamen mržnje u očima slovenskih naroda. Možda bi sprečila strahote ratnog vihora.

"Situacija je već bila toliko zatrovana, da bi je i sportski podvig teško izlečio. Uostalom, da je bilo do sportista, ne bi ni došlo do rata. Trijumf u Italiji ne bi mogao da odstrani sve one mozgove koji su zakuvali stvar".

MISTERIJA. Još jedna stvar tišti Tomicu Ivkovića:

"Zvuči mi neverovatno da Srbija već godinama ne ume da iskoristi ogroman talenat svojih igrača i da sastavi respektabilnu ekipu. Mislim da je to odraz lošeg vođenja reprezentacije i nedostatka vizije. Nikako da dođete do kvalitetnog stvaranja procesa gde se u svakom trenutku zna ko šta može, a ko šta ne može".

Opet bravurozno. U centar. Može slobodno da se kladi sa Maradonom da su baš to razlozi srpskih fudbalskih posrtanja. Čak i ako izgubi, i dalje je u prednosti.
...

’I Ivković po drugi put brani penal koji je izveo Dijego Armando Maradonaaaa! Bravo Tomice Ivkovićuuuuu!".

SVE KOLUMNE NEBOJŠE PETROVIĆA

Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. "Sećam se" - na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja. Prepun nadrealnih scena. Za pamćenje. Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova.

U ovoj rubrici, kolumnista MONDA, uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvlači iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija.

Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju. Da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione. Naravno da neka sekvenca uključi svetlo u tamnom hodniku memorije. Oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote. Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti.

Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme. Haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta.

Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD.

Naručite kaficu i uživajte.
.......

Od starta karijere kandidat za Ginisa. Nije imao ni 14 godina kada ga je tadašnji trener "modrih" Srebrić priključio prvom timu. Pionir među seniorima. Nezamislivo.

Od zagrebačkog preko vinkovačkog Dinama do Crvene zvezde. Obeležio je osamdesete na terenima velike jugoslovenske lige. Bilo je tu bravuroznih parada, ali i nesvakidašnjih kikseva. Branio je gol od naleta protivničkih golgetera, a svoju ličnost od konstantnih kritika i zluradih komentara. Najteže mu pada opaska legendarnog Beare u predvečerje Svetskog prvenstva:

"Jugoslavija ima nekoliko solidnih golmana, ali svakom ponešto nedostaje. Već duže vreme nemamo vrhunskog čuvara mreže koji odgovara stilu igre i ambicijama našeg državnog tima".

Uf, koliko je zabolelo. Do koske.

"Kažu da strelci ne mogu da postignu toliko golova koliko mi golmani možemo da ih primimo. Ja to gledam iz drugog ugla. Ne mogu oni toliko da postignu, koliko mi možemo zicera da skinemo", umeo je da odgovori na kritike.

Posvetio se trenerskom poslu. Očekivano za nekoga ko je prošao kroz ruke Ćire Blaževića, Gojka Zeca, Ivana Toplaka, Ivice Osima.

"Pokupio sam od svakoga po nešto. Osim je neprikosnoven. Najjači stručnjak sa kojim sam radio u karijeri. Pobornik igre koju i ja sada forsiram na trenerskoj klupi. Ideja koja se zasniva na želji da tvoja ekipa diktira ritam, stvara šanse i dobro izgleda na terenu, a ne da bude u nekom kalupu u kome se svi strogo pridržavaju zadataka. Zato i mogu da kažem da trenerski najviše ličim na Osima. Od Ćire uvek pokupiš neke štosove, a od Gojka sam nasledio taktičku disciplinu. Bio je veoma inteligentan trener. Još u to vreme je ogromu pažnju poklanjao taktici. Imao sam sreću da sarađujem i sa velikim znalcima na rukovodećim mestima, što me je dodatno usavršilo i na planu organizacije posla".

Dobitna formula - dragoceni saveti iskusnih trenerskih vukova oplemenjeni modernim metodama koje je naučio u Portugalu. Zato i ne čudi kada zaurla tokom meča ’golmane, gde si’, insistirajući kod svog čuvara mreže da više učestvuje u igri. Poput Manuela Nojera.

"Mora tako. I u moje vreme se tražilo od golmana da bude treći bek, da prati igru, komunicira sa svojim saigračima, izlazi van kaznenog prostora. Tako sam i ja branio. Danas je svaka dubinska lopta potencijalna opasnost po gol. Ako vaš golman nije dovoljno oprezan, eto čiste šanse za protivnika.

"Golmani se rađaju", odjekuju reči pokojnog Ilije Pantelića.

"I golman i igrači. Vara se svako ko misli da se sve može postići radom. Ako se ne rodiš sa genijem i talentom, ne možeš ništa da napraviš. Rekao bih da je 50/50 odnos rada i talenta. Imao sam sreću i zadovoljstvo da me je Ilija trenirao u reprezentaciji i potpuno se slažem sa njim".

Godine prolaze, život nameće nova poznanstva. Povremeno, dogode se susreti sa prijateljima iz igračkih dana. Osveže memoriju i evociraju uspomene na period kada je fudbal punio srca širokih narodnih masa, a ne džepove sumnjivih menadžera i tajkuna.

"Video sam Džaju pre tri godine u Zagrebu, a nedugo zatim i u Medulinu. Imamo puno zajedničkih uspomena. Džaja je veoma cenjen u Hrvatskoj. Uživa respekt među nama koji smo radili sa njim, ali i među svima koji su ga pratili kao igrača i kao direktora jednog od najvećih klubova na prostorima bivše Jugoslavije".

"Toma i Džaja se ne menjaju. Kao mladići. Mogli bi i sada na teren", ubacuje se Deverić u priču kao nekada kada se poput vihornog krila ubacivao po boku i maltretirao rivale perfektnim centaršutevima.

"A pogledajte mene. Baš sam se ’zdebljao’. Tetive nisu dozvolile da posle karijere budem u pokretu. Moraću pod hitno na neku dijetu", dodaje "Štef" Deverić, nekadašnji centarfor zagrebačkog Dinama.

POČASNI KRUG. Sledi listanje spomenara. Pokazujemo Ivkoviću naslovnu stranu "Tempa" sa igračima Dinama u slavljeničkom zanosu na atletskoj stazi "Marakane" posle pobede u finalu Kupa Maršala Tita 1980.

"Moj prvi seniorski trofej. Imao sam 19 godina. Mlinarić, Deverić, Kranjčar. Strašna ekipa. Osvojiti pehar protiv Zvezde na Marakani bio je veliki podvig. 'TEMPO' budi setu. Izgubilo se mnogo toga na ovom prostoru. Ne ulažemo dovoljno u sport i to nam se obija o glavu".

PUT DO TROFEJA! Zvezda izbacila Velež, Prištinu, Maribor i Sarajevo. Dinamo se "šetao" preko Galenike, Radnika i Kikinde, ali se u četvrtfinalu tek posle penala "otarasio" Partizana. Finale u dva čina.

"Cico je ’zabio’ na Maksimiru za 1:0, a Zvezda u revanšu povela preko Filipovića", rekonstruiše Stjepan Deverić. "Šestić je centrirao, a lopta preskočila Srećka Bogdana. File je bio među najiskusnijima na terenu. Jedini akter Zvezdinog prethodnog trijumfa u finalu protiv Slobode 10 godina ranije. Drago Dumbović je ušao umesto mene i postigao fenomenalan gol. On je na Marakani i debitovao za Dinamo u prvenstvenoj utakmici. Slavilo se do zore jer se trofej Maršala Tita čekao punu deceniju u Zagrebu. Bilo je nečeg specijalnog u tome da se dominacija Zvezde, Hajduka i Rijeke u Kupu Jugoslavije prekine baš u Beogradu".

Dinamo tu sezonu završava tek na deobi 12. mesta. Sa Partizanom. Zvezda je šampion sa sedam bodova više od Sarajeva, odnosno devet od niškog Radničkog i Napretka.

DINAMO ŠAMPION! Posle žestoke borbe sa Hajdukom i Zvezdom. Na fotografiji Zajec, Vlak, Kranjčar, Deverić, Mustedanagić, Bračun, Zvjezdan Cvetković...

"Boro je te godine otišao u Vojsku. Imali smo na kraju pet bodova više od Zvezde i Hajduka", ponosan je Deverić na svoje prvo seniorsko slavlje.

"To je slika sa poslednje utakmice protiv Želje. Ili protiv Budućnosti, nisam više siguran. Nezaboravna priča. Ostane urezana za ceo život. Specifična sezona. Spojile su se dve generacije. Na jednoj strani iskusni lisci Kranjčar, Zajec, Bogdan, Džemo, na drugoj mi dečurlija, Mlinka, Cvetković i ja. Sve se poklopilo. Najteže je bilo protiv Želje, zatim protiv ekipa koje su se borile za opstanak. Pa, Velež, Sarajevo... Biti prvak u takvoj ligi, nešto neprocenjivo. Zar mislite da bi Zvezda osvojila KEŠ da nije imala takvu konkurenciju na domaćoj sceni? Mi smo posle 25 godina vratili titulu na Maksimir".

ĆIRO! Šmeker ogromnog fudbalskog znanja. Sa belim šalom oko vrata. Kažu da je pušio 80 cigareta dnevno, spavao oko dva sata i prezirao alkohol.

"Pušio jeste, ali tuđe cigarete. Bilo ih je teško prebrojati. On će doći do vas, sesti za sto i reći: ’Sine, daj jednu da zapalim’. Nikada nije imao svoju paklicu u džepu. Ćiro je narodski čovek. Ne možeš da ga ne voliš. Čak i kada govori loše o tebi, nasmejaćeš se i nećeš se naljutiti. Znaš da ti ne misli zlo. Prenosio je na nas taj pozitivan naboj kroz sastanke i razgovore. Odličan trener, sjajan psiholog i vrhunski motivator. Idealan vođa koji nas je vukao i odvukao do titule".

ZVEZDA ŠAMPION. I Ivković je vraćao titulu sa svojom generacijom. Ali na Marakanu ’84.

"Najteža, time i najslađa u karijeri. Kompletno nova ekipa, loš početak prvenstva, peh za pehom... Sreća je da smo imali trenera i rukovodstvo koji su umeli da sačuvaju mirnoću. Stalno su nam govorili da je potrebno vreme da se kockice slože. Nikada neću zaboraviti reči konobara iz hotela Palas: ’Tomo, ništa se ne sekiraj. Zvezda je kao Karl Luis, nema je nigde na staru, ali na kraju uvek prva prođe kroz cilj’. Tako je i bilo. Osvojili smo titulu sa dva boda više od Partizana, Željezničara i Rijeke. Dinamo je kao najefikasniji tim u ligi završio prvenstvo tek na dvanaestom mestu".

KLJUČ. Odigrao je Ivković maksimalan broj minuta u šampionskoj sezoni.

"Prelomna utakmica protiv Želje na Grbavici. Moćan tim sa Osimom na klupi, veliki favorit za titulu. Zgazili smo ih 3:0 i okrenuli celo prvenstvo. Mi smo dobili strahovito samopouzdanje, a oni, iznervirani zbog poraza, počeli da gube sigurnost i da padaju. Ušli smo u seriju pobeda i prvi presekli vrpcu. Baš kao Karl Luis".

PROLEĆNA RAPSODIJA. Te sezone je stvoren mit o Zvezdinom proleću.

"U početku niko ozbiljno nije računao na nas. Pardon. Niko osim Gojka Zeca i Džaje. Uz pomoć Šakića i Cvetkovića, ljudi koji su bili zaduženi za organizaciju, usadili su nam šampionski nerv i niko nas više nije mogao zaustaviti na putu ka tituli".

PROSLAVA. Znalo se tada i šta se slavi i kako se slavi.

"Svuda po malo. Na splavovima, na Skadarliji, u Dugi. Imali smo klubove u kojima smo se okupljali i družili. Provodili smo mnogo vremena zajedno što nam je i pomoglo u stvaranju kolektivnog duha. Nije tada bilo tabloida i paparaca i mogli smo opušteno dapevamo i da se veselimo".

PAKLENA GOSTOVANJA. Prštalo je svuda. Od Vardara do Triglava. Bod na strani, kao kuća.

"Nigde nije bilo lako. Ali, neću reći ni teško. Svako gostovanje je na svoj način bilo istinsko uživanje. Puni stadioni, atraktivan fudbal, majstori na terenu. Na punom Poljudu ili na JNA, svejedno. Svaka na Marakani, pravi spektakl. Pritisak nismo osećali, samo adrenalin i motiv do neba. Bilo je pre toga varnica na Plinari, ali ovo je bilo zadovoljstvo, nikako pritisak".

SEDAM PORAZA. Stara dobra vremena, kada se titula nije gubila posle dva poraza u prvenstvu.

"Tako je, ali i kvalitet lige je bio na višem nivou. Svako je svakoga mogao dobiti. Danas Partizan i Dinamo izgube dve utakmice i to je kraj prvenstva. Odliv igrača je enorman i to se odražava na kvalitet. Zato nam prvenstva i jesu iz godine u godinu sve slabija".

DEVERIĆ I ACA TRIFUNOVIĆ. Kakav duel. Jedna crno-bela fotografija budi sećanje nekadašnjeg asa splitskog i zagrebačkog kluba.

"Dok sam bio u Dinamu, uvek sam igrao bolje protiv Partizana nego protiv Zvezde. Kasnije u Hajduku, obrnuto. Protiv Zvezde najbolji na terenu, protiv Partizana, nigde me nema. To su stvari za koje ne postoje racionalna objašnjenja".

IDOL NAVIJAČA. Na Maksimiru kao i na Poljudu. Za Deverića nije bilo "opuštene utakmice".

"Kada je došlo do problema sa Dinamom, Hajduk je bio najkonkretniji. Tek sam kasnije saznao za Zvezdino interesovanje. Sreo sam Džaju koji mi se požalio da nije imao pojma za moju želju za promenom sredine i da je znao, sigurno bi se angažovao da me dovede na Marakanu. Bilo je kasno. U Splitu sam proveo prelepe godine života i stekao mnogo prijatelja. Stigao sam na smenu generacija. Slišković i Vujović su odlazili u inostranstvo. Stizali su Asanović, Bokšić, Pudar, Miljuš, Gudelj, ja... Stvorio se filing sa publikom. Kada daješ sebe za ekipu, ljudi te brzo zavole".

OLIMPIJSKA BRONZA. Ekipa koja je zablistala u Los Anđelesu ’84. Piksi, Deverić, Meša Baždarević, Milko Đurovski, Smajić, Čapljić, Mrkela...

"Ta je baš sa priprema u Mariboru", prepoznaje Ivković. "Tamo smo kovali medalju. Jedno od najlepših takmičenja koje i dan danas prepričavamo. Tim za antologiju".

"Vidi, bre, kako sam bio lep!", oduševljeno konstatuje Deverić dok gleda Panini sličicu sa svojim likom sa Evropskog prvenstva u Francuskoj.

"Imao sam 23 godine. Skupljao sam album, naravno. Bilo je 3-4 duplikata ’Deverića’ koje sam dao klinkama da se manjaju u školi. Poraz od Danske nas je potpuno poremetio. Posle je bilo veoma teško vratiti se u normalu".

MURINJO. Reč ima Ivković. Sarađivali su u Sportingu dok je ’Specijalni’ prevodio Bobiju Robsonu.

"Daleko od toga da mi je Žoze trenerski uzor. Naprotiv, imamo potpuno različite poglede na fudbal. Ali, priznajem da je veoma mudar i inteligentan. Moj idol je Karlo Anćeloti".

NOĆNA MORA. Rudi Feler. Evo fotke koja svedoči o velikom kiksu Ivkovića na startu italijanskog Mundijala.

"Moja greška. Nema opravdanja. Svaka reprezentacija je imala paklene golgetere. Pored Felera, tu je bio i Klinsman. Imao sam respekt prema svakome i pripremao se maksimalno, znajući da će iskoristiti i najmanji kiks. Sećam se Kostadinova u Portugalu. Moja noćna mora. Tresao mi je mrežu na svakoj utakmici i uvek bi njegov Porto pobedio. Tek sam u poslednjem duelu uspeo da prekinem košmar".

GENIJI. Imao je privilegiju da igra u istom timu sa tri najveća bisera jugoslovenskog fudbala.

"Piksi i Dejo su neponovljivi. Ali, Sušić je nešto posebno. ’Rođeni fudbaler’, kako ja volim da nazovem virtuoze za koje nema fudbalskih tajni".

DESETKE. Modrić, Rakitić, Kovačić. Hrvatska je izbrusila tri dragulja, Srbija godinama traga za dostojnim naslednikom Piksija Stojkovića.

"Ne smatram da treneri svojom taktikom guše talenat kod igrača. Jednostavno, nema više genija. Ne rađaju se. Ni ta trojica nisu klasične ’desetke’. One više ne postoje. Danas svako mora da trči i da igra za ekipu. Danas je ’desetka’ igrač sa najboljom idejom na terenu. Onaj ko uz trkačke sposobnosti ima i taj završni pas, pregled igre, koji zna da podvali, da predribla... Malo je takvih. Fudbal je postao brži i nema prostora za umetnike".

EH, DA SMO U ITALIJI RASPLAKALI MARADONU... Možda bi titula svetskog prvaka ugasila plamen mržnje u očima slovenskih naroda. Možda bi sprečila strahote ratnog vihora.

"Situacija je već bila toliko zatrovana, da bi je i sportski podvig teško izlečio. Uostalom, da je bilo do sportista, ne bi ni došlo do rata. Trijumf u Italiji ne bi mogao da odstrani sve one mozgove koji su zakuvali stvar".

MISTERIJA. Još jedna stvar tišti Tomicu Ivkovića:

"Zvuči mi neverovatno da Srbija već godinama ne ume da iskoristi ogroman talenat svojih igrača i da sastavi respektabilnu ekipu. Mislim da je to odraz lošeg vođenja reprezentacije i nedostatka vizije. Nikako da dođete do kvalitetnog stvaranja procesa gde se u svakom trenutku zna ko šta može, a ko šta ne može".

Opet bravurozno. U centar. Može slobodno da se kladi sa Maradonom da su baš to razlozi srpskih fudbalskih posrtanja. Čak i ako izgubi, i dalje je u prednosti.
...

’I Ivković po drugi put brani penal koji je izveo Dijego Armando Maradonaaaa! Bravo Tomice Ivkovićuuuuu!".

SVE KOLUMNE NEBOJŠE PETROVIĆA

Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. "Sećam se" - na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja. Prepun nadrealnih scena. Za pamćenje. Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova.

U ovoj rubrici, kolumnista MONDA, uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvlači iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija.

Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju. Da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione. Naravno da neka sekvenca uključi svetlo u tamnom hodniku memorije. Oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote. Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti.

Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme. Haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta.

Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD.

Naručite kaficu i uživajte.
.......

Od starta karijere kandidat za Ginisa. Nije imao ni 14 godina kada ga je tadašnji trener "modrih" Srebrić priključio prvom timu. Pionir među seniorima. Nezamislivo.

Od zagrebačkog preko vinkovačkog Dinama do Crvene zvezde. Obeležio je osamdesete na terenima velike jugoslovenske lige. Bilo je tu bravuroznih parada, ali i nesvakidašnjih kikseva. Branio je gol od naleta protivničkih golgetera, a svoju ličnost od konstantnih kritika i zluradih komentara. Najteže mu pada opaska legendarnog Beare u predvečerje Svetskog prvenstva:

"Jugoslavija ima nekoliko solidnih golmana, ali svakom ponešto nedostaje. Već duže vreme nemamo vrhunskog čuvara mreže koji odgovara stilu igre i ambicijama našeg državnog tima".

Uf, koliko je zabolelo. Do koske.

"Kažu da strelci ne mogu da postignu toliko golova koliko mi golmani možemo da ih primimo. Ja to gledam iz drugog ugla. Ne mogu oni toliko da postignu, koliko mi možemo zicera da skinemo", umeo je da odgovori na kritike.

Posvetio se trenerskom poslu. Očekivano za nekoga ko je prošao kroz ruke Ćire Blaževića, Gojka Zeca, Ivana Toplaka, Ivice Osima.

"Pokupio sam od svakoga po nešto. Osim je neprikosnoven. Najjači stručnjak sa kojim sam radio u karijeri. Pobornik igre koju i ja sada forsiram na trenerskoj klupi. Ideja koja se zasniva na želji da tvoja ekipa diktira ritam, stvara šanse i dobro izgleda na terenu, a ne da bude u nekom kalupu u kome se svi strogo pridržavaju zadataka. Zato i mogu da kažem da trenerski najviše ličim na Osima. Od Ćire uvek pokupiš neke štosove, a od Gojka sam nasledio taktičku disciplinu. Bio je veoma inteligentan trener. Još u to vreme je ogromu pažnju poklanjao taktici. Imao sam sreću da sarađujem i sa velikim znalcima na rukovodećim mestima, što me je dodatno usavršilo i na planu organizacije posla".

Dobitna formula - dragoceni saveti iskusnih trenerskih vukova oplemenjeni modernim metodama koje je naučio u Portugalu. Zato i ne čudi kada zaurla tokom meča ’golmane, gde si’, insistirajući kod svog čuvara mreže da više učestvuje u igri. Poput Manuela Nojera.

"Mora tako. I u moje vreme se tražilo od golmana da bude treći bek, da prati igru, komunicira sa svojim saigračima, izlazi van kaznenog prostora. Tako sam i ja branio. Danas je svaka dubinska lopta potencijalna opasnost po gol. Ako vaš golman nije dovoljno oprezan, eto čiste šanse za protivnika.

"Golmani se rađaju", odjekuju reči pokojnog Ilije Pantelića.

"I golman i igrači. Vara se svako ko misli da se sve može postići radom. Ako se ne rodiš sa genijem i talentom, ne možeš ništa da napraviš. Rekao bih da je 50/50 odnos rada i talenta. Imao sam sreću i zadovoljstvo da me je Ilija trenirao u reprezentaciji i potpuno se slažem sa njim".

Godine prolaze, život nameće nova poznanstva. Povremeno, dogode se susreti sa prijateljima iz igračkih dana. Osveže memoriju i evociraju uspomene na period kada je fudbal punio srca širokih narodnih masa, a ne džepove sumnjivih menadžera i tajkuna.

"Video sam Džaju pre tri godine u Zagrebu, a nedugo zatim i u Medulinu. Imamo puno zajedničkih uspomena. Džaja je veoma cenjen u Hrvatskoj. Uživa respekt među nama koji smo radili sa njim, ali i među svima koji su ga pratili kao igrača i kao direktora jednog od najvećih klubova na prostorima bivše Jugoslavije".

"Toma i Džaja se ne menjaju. Kao mladići. Mogli bi i sada na teren", ubacuje se Deverić u priču kao nekada kada se poput vihornog krila ubacivao po boku i maltretirao rivale perfektnim centaršutevima.

"A pogledajte mene. Baš sam se ’zdebljao’. Tetive nisu dozvolile da posle karijere budem u pokretu. Moraću pod hitno na neku dijetu", dodaje "Štef" Deverić, nekadašnji centarfor zagrebačkog Dinama.

POČASNI KRUG. Sledi listanje spomenara. Pokazujemo Ivkoviću naslovnu stranu "Tempa" sa igračima Dinama u slavljeničkom zanosu na atletskoj stazi "Marakane" posle pobede u finalu Kupa Maršala Tita 1980.

"Moj prvi seniorski trofej. Imao sam 19 godina. Mlinarić, Deverić, Kranjčar. Strašna ekipa. Osvojiti pehar protiv Zvezde na Marakani bio je veliki podvig. 'TEMPO' budi setu. Izgubilo se mnogo toga na ovom prostoru. Ne ulažemo dovoljno u sport i to nam se obija o glavu".

PUT DO TROFEJA! Zvezda izbacila Velež, Prištinu, Maribor i Sarajevo. Dinamo se "šetao" preko Galenike, Radnika i Kikinde, ali se u četvrtfinalu tek posle penala "otarasio" Partizana. Finale u dva čina.

"Cico je ’zabio’ na Maksimiru za 1:0, a Zvezda u revanšu povela preko Filipovića", rekonstruiše Stjepan Deverić. "Šestić je centrirao, a lopta preskočila Srećka Bogdana. File je bio među najiskusnijima na terenu. Jedini akter Zvezdinog prethodnog trijumfa u finalu protiv Slobode 10 godina ranije. Drago Dumbović je ušao umesto mene i postigao fenomenalan gol. On je na Marakani i debitovao za Dinamo u prvenstvenoj utakmici. Slavilo se do zore jer se trofej Maršala Tita čekao punu deceniju u Zagrebu. Bilo je nečeg specijalnog u tome da se dominacija Zvezde, Hajduka i Rijeke u Kupu Jugoslavije prekine baš u Beogradu".

Dinamo tu sezonu završava tek na deobi 12. mesta. Sa Partizanom. Zvezda je šampion sa sedam bodova više od Sarajeva, odnosno devet od niškog Radničkog i Napretka.

DINAMO ŠAMPION! Posle žestoke borbe sa Hajdukom i Zvezdom. Na fotografiji Zajec, Vlak, Kranjčar, Deverić, Mustedanagić, Bračun, Zvjezdan Cvetković...

"Boro je te godine otišao u Vojsku. Imali smo na kraju pet bodova više od Zvezde i Hajduka", ponosan je Deverić na svoje prvo seniorsko slavlje.

"To je slika sa poslednje utakmice protiv Želje. Ili protiv Budućnosti, nisam više siguran. Nezaboravna priča. Ostane urezana za ceo život. Specifična sezona. Spojile su se dve generacije. Na jednoj strani iskusni lisci Kranjčar, Zajec, Bogdan, Džemo, na drugoj mi dečurlija, Mlinka, Cvetković i ja. Sve se poklopilo. Najteže je bilo protiv Želje, zatim protiv ekipa koje su se borile za opstanak. Pa, Velež, Sarajevo... Biti prvak u takvoj ligi, nešto neprocenjivo. Zar mislite da bi Zvezda osvojila KEŠ da nije imala takvu konkurenciju na domaćoj sceni? Mi smo posle 25 godina vratili titulu na Maksimir".

ĆIRO! Šmeker ogromnog fudbalskog znanja. Sa belim šalom oko vrata. Kažu da je pušio 80 cigareta dnevno, spavao oko dva sata i prezirao alkohol.

"Pušio jeste, ali tuđe cigarete. Bilo ih je teško prebrojati. On će doći do vas, sesti za sto i reći: ’Sine, daj jednu da zapalim’. Nikada nije imao svoju paklicu u džepu. Ćiro je narodski čovek. Ne možeš da ga ne voliš. Čak i kada govori loše o tebi, nasmejaćeš se i nećeš se naljutiti. Znaš da ti ne misli zlo. Prenosio je na nas taj pozitivan naboj kroz sastanke i razgovore. Odličan trener, sjajan psiholog i vrhunski motivator. Idealan vođa koji nas je vukao i odvukao do titule".

ZVEZDA ŠAMPION. I Ivković je vraćao titulu sa svojom generacijom. Ali na Marakanu ’84.

"Najteža, time i najslađa u karijeri. Kompletno nova ekipa, loš početak prvenstva, peh za pehom... Sreća je da smo imali trenera i rukovodstvo koji su umeli da sačuvaju mirnoću. Stalno su nam govorili da je potrebno vreme da se kockice slože. Nikada neću zaboraviti reči konobara iz hotela Palas: ’Tomo, ništa se ne sekiraj. Zvezda je kao Karl Luis, nema je nigde na staru, ali na kraju uvek prva prođe kroz cilj’. Tako je i bilo. Osvojili smo titulu sa dva boda više od Partizana, Željezničara i Rijeke. Dinamo je kao najefikasniji tim u ligi završio prvenstvo tek na dvanaestom mestu".

KLJUČ. Odigrao je Ivković maksimalan broj minuta u šampionskoj sezoni.

"Prelomna utakmica protiv Želje na Grbavici. Moćan tim sa Osimom na klupi, veliki favorit za titulu. Zgazili smo ih 3:0 i okrenuli celo prvenstvo. Mi smo dobili strahovito samopouzdanje, a oni, iznervirani zbog poraza, počeli da gube sigurnost i da padaju. Ušli smo u seriju pobeda i prvi presekli vrpcu. Baš kao Karl Luis".

PROLEĆNA RAPSODIJA. Te sezone je stvoren mit o Zvezdinom proleću.

"U početku niko ozbiljno nije računao na nas. Pardon. Niko osim Gojka Zeca i Džaje. Uz pomoć Šakića i Cvetkovića, ljudi koji su bili zaduženi za organizaciju, usadili su nam šampionski nerv i niko nas više nije mogao zaustaviti na putu ka tituli".

PROSLAVA. Znalo se tada i šta se slavi i kako se slavi.

"Svuda po malo. Na splavovima, na Skadarliji, u Dugi. Imali smo klubove u kojima smo se okupljali i družili. Provodili smo mnogo vremena zajedno što nam je i pomoglo u stvaranju kolektivnog duha. Nije tada bilo tabloida i paparaca i mogli smo opušteno dapevamo i da se veselimo".

PAKLENA GOSTOVANJA. Prštalo je svuda. Od Vardara do Triglava. Bod na strani, kao kuća.

"Nigde nije bilo lako. Ali, neću reći ni teško. Svako gostovanje je na svoj način bilo istinsko uživanje. Puni stadioni, atraktivan fudbal, majstori na terenu. Na punom Poljudu ili na JNA, svejedno. Svaka na Marakani, pravi spektakl. Pritisak nismo osećali, samo adrenalin i motiv do neba. Bilo je pre toga varnica na Plinari, ali ovo je bilo zadovoljstvo, nikako pritisak".

SEDAM PORAZA. Stara dobra vremena, kada se titula nije gubila posle dva poraza u prvenstvu.

"Tako je, ali i kvalitet lige je bio na višem nivou. Svako je svakoga mogao dobiti. Danas Partizan i Dinamo izgube dve utakmice i to je kraj prvenstva. Odliv igrača je enorman i to se odražava na kvalitet. Zato nam prvenstva i jesu iz godine u godinu sve slabija".

DEVERIĆ I ACA TRIFUNOVIĆ. Kakav duel. Jedna crno-bela fotografija budi sećanje nekadašnjeg asa splitskog i zagrebačkog kluba.

"Dok sam bio u Dinamu, uvek sam igrao bolje protiv Partizana nego protiv Zvezde. Kasnije u Hajduku, obrnuto. Protiv Zvezde najbolji na terenu, protiv Partizana, nigde me nema. To su stvari za koje ne postoje racionalna objašnjenja".

IDOL NAVIJAČA. Na Maksimiru kao i na Poljudu. Za Deverića nije bilo "opuštene utakmice".

"Kada je došlo do problema sa Dinamom, Hajduk je bio najkonkretniji. Tek sam kasnije saznao za Zvezdino interesovanje. Sreo sam Džaju koji mi se požalio da nije imao pojma za moju želju za promenom sredine i da je znao, sigurno bi se angažovao da me dovede na Marakanu. Bilo je kasno. U Splitu sam proveo prelepe godine života i stekao mnogo prijatelja. Stigao sam na smenu generacija. Slišković i Vujović su odlazili u inostranstvo. Stizali su Asanović, Bokšić, Pudar, Miljuš, Gudelj, ja... Stvorio se filing sa publikom. Kada daješ sebe za ekipu, ljudi te brzo zavole".

OLIMPIJSKA BRONZA. Ekipa koja je zablistala u Los Anđelesu ’84. Piksi, Deverić, Meša Baždarević, Milko Đurovski, Smajić, Čapljić, Mrkela...

"Ta je baš sa priprema u Mariboru", prepoznaje Ivković. "Tamo smo kovali medalju. Jedno od najlepših takmičenja koje i dan danas prepričavamo. Tim za antologiju".

"Vidi, bre, kako sam bio lep!", oduševljeno konstatuje Deverić dok gleda Panini sličicu sa svojim likom sa Evropskog prvenstva u Francuskoj.

"Imao sam 23 godine. Skupljao sam album, naravno. Bilo je 3-4 duplikata ’Deverića’ koje sam dao klinkama da se manjaju u školi. Poraz od Danske nas je potpuno poremetio. Posle je bilo veoma teško vratiti se u normalu".

MURINJO. Reč ima Ivković. Sarađivali su u Sportingu dok je ’Specijalni’ prevodio Bobiju Robsonu.

"Daleko od toga da mi je Žoze trenerski uzor. Naprotiv, imamo potpuno različite poglede na fudbal. Ali, priznajem da je veoma mudar i inteligentan. Moj idol je Karlo Anćeloti".

NOĆNA MORA. Rudi Feler. Evo fotke koja svedoči o velikom kiksu Ivkovića na startu italijanskog Mundijala.

"Moja greška. Nema opravdanja. Svaka reprezentacija je imala paklene golgetere. Pored Felera, tu je bio i Klinsman. Imao sam respekt prema svakome i pripremao se maksimalno, znajući da će iskoristiti i najmanji kiks. Sećam se Kostadinova u Portugalu. Moja noćna mora. Tresao mi je mrežu na svakoj utakmici i uvek bi njegov Porto pobedio. Tek sam u poslednjem duelu uspeo da prekinem košmar".

GENIJI. Imao je privilegiju da igra u istom timu sa tri najveća bisera jugoslovenskog fudbala.

"Piksi i Dejo su neponovljivi. Ali, Sušić je nešto posebno. ’Rođeni fudbaler’, kako ja volim da nazovem virtuoze za koje nema fudbalskih tajni".

DESETKE. Modrić, Rakitić, Kovačić. Hrvatska je izbrusila tri dragulja, Srbija godinama traga za dostojnim naslednikom Piksija Stojkovića.

"Ne smatram da treneri svojom taktikom guše talenat kod igrača. Jednostavno, nema više genija. Ne rađaju se. Ni ta trojica nisu klasične ’desetke’. One više ne postoje. Danas svako mora da trči i da igra za ekipu. Danas je ’desetka’ igrač sa najboljom idejom na terenu. Onaj ko uz trkačke sposobnosti ima i taj završni pas, pregled igre, koji zna da podvali, da predribla... Malo je takvih. Fudbal je postao brži i nema prostora za umetnike".

EH, DA SMO U ITALIJI RASPLAKALI MARADONU... Možda bi titula svetskog prvaka ugasila plamen mržnje u očima slovenskih naroda. Možda bi sprečila strahote ratnog vihora.

"Situacija je već bila toliko zatrovana, da bi je i sportski podvig teško izlečio. Uostalom, da je bilo do sportista, ne bi ni došlo do rata. Trijumf u Italiji ne bi mogao da odstrani sve one mozgove koji su zakuvali stvar".

MISTERIJA. Još jedna stvar tišti Tomicu Ivkovića:

"Zvuči mi neverovatno da Srbija već godinama ne ume da iskoristi ogroman talenat svojih igrača i da sastavi respektabilnu ekipu. Mislim da je to odraz lošeg vođenja reprezentacije i nedostatka vizije. Nikako da dođete do kvalitetnog stvaranja procesa gde se u svakom trenutku zna ko šta može, a ko šta ne može".

Opet bravurozno. U centar. Može slobodno da se kladi sa Maradonom da su baš to razlozi srpskih fudbalskih posrtanja. Čak i ako izgubi, i dalje je u prednosti.
...

’I Ivković po drugi put brani penal koji je izveo Dijego Armando Maradonaaaa! Bravo Tomice Ivkovićuuuuu!".

SVE KOLUMNE NEBOJŠE PETROVIĆA