Predrag Vujić

Srbi i Hrvati: Mogu li normalno? (I zašto ne)

Odnosi Srbije i Hrvatske su bili i ostaće najvažniji na Zapadnom Balkanu. Mi jesmo upućeni jedni na druge i tako će ostati. Ali, kako da odnosi budu još bolji, kako da prestane mržnja? Evo šta kažu profesori i istoričari.

Srbi i Hrvati: Mogu li normalno? (I zašto ne) Foto: MONDO/Mario Milojević - ilustracija

Probali su da žive u jednoj državi. Nije išlo. Iskusili su i ratove, krvave sukobe, zločine, ostavilo je ožiljaka, dubokih. Ni to ne ide. Ali, mogu li dva naroda da prevaziđu prošlost, da shvate da su jedni pored drugih, da govore istim jezikom i razumeju se, da nemaju bliže?

Ovo je bila tema stručne tribine istoričara, profesora beogradskih i zagrebačkih fakulteta, koja je u organizaciji nemačke fondacije Fridrih Ebert Štiftung održana u utorak uveče u Beogradu. A identična tribina, sa istom temom, održana je nešto ranije u Zagrebu.

Razgovor o srpsko-hrvatskim odnosima održan je samo nekoliko dana nakon što je u Hrvatskoj ubijen predstavnik srpske manjine (podlegao povredama posle bezumnog, brutalnog premlaćivanja), i posle huliganskog napada na grupu Srba na ostrvu Brač.

Iako je hrvatska vlast oštro osudila ovakve napade i netrpeljivost prema manjinama, i ova dva slučaja pokazuju da će vlasti obe zemlje morati da spuste loptu, da prionu na posao kako bi "ugasili" rasprostranjenu šovinističku retoriku, da mnogo odlučnije, rigoroznije, oštrije, kažnjavaju sve vidove ispoljavanja mržnje. U Srbiji tih napada nema, ali postoji šovinistički narativ, koji dolazi i od pojedinih predstavnika nosilaca važnih političkih funkcija.

Ovo važi i za "ambasadore" dve zemlje, pogotovo za sportiste, pogotovo za fudbalere. Recimo, hrvatski fudbalski reprezentativci su posle osvojene svetske vicešampionske titule odlučili da proslave veliki uspeh zajedno sa Markom Perkovićem-Tompsonom, osvedočenim ustašom, pevačem koji je u svojim pesmama veličao ustaške zločine. To, nikako ne doprinosi smirivanju tenzija, pacifikaciji odnosa, a neophodno je da budemo minimum dobre komšije.

Novak Đoković: Evo zašto navijam za Hrvate

Opterećeni ratnim sukobima, što u Drugom svetskom ratu, što u krvavom jugoslovenskom, koji je doveo do raspada zajedničke države, Srbi i Hrvati su i te kako umeli da sarađuju, budu u dobrim odnosima. Tako je i danas na pojedinim poljima. Privreda radi zajedno, kulturna saradnja je odlična, pozorišne trupe gostuju u onoj drugoj zemlji bez ikakvih problema, sportisti se druže, muzičari, intelektualci rado dolaze kod onih drugih, a sarađuju čak i kriminalci i huligani (setimo se samo fudbalskog "večitog derbija" i brutalne tuče na južnoj tribini stadiona Partizana, među "navijačima" tog kluba, u kojoj su, ispostaviće se, učestvovali i Splićani!).

Profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović smatra da su odnosi Srbije i Hrvatske još u fazi "zamzrnutog konflikta" i da rat 90-ih nikako da se završi. Ipak, sa druge strane, ocenjuje da treba iskoristiti trenutak kada i jedna i druga zemlja imaju drugačije prioritete i da ovaj "trenutak tišine" kada se ne napadaju, pretvore u razgovore kako bi odnose učinili funkcionalnijim, bez mržnje.

"Nikako da se odmaknemo od prošlosti. Pogledajte Evropsku uniju. Njeno stvaranje ne bi bilo moguće da se evropske zemlje nisu udaljile od prošlosti, od Drugog svetskog rata i rekle - nasilje nije temelj za budućnost. One su odlučile da na neki način zaborave prošlost, da pojedini zločini čak i ne budu kažnjavani zarad višeg cilja, većeg dobra. Francuzi su prestali da govore o Nemcima kao okupatorima i zločincima, Turska je pod Ataturkom napravila otklon od Otomaskog carstva. Kod nas se to još nije dogodilo", rekao je Jović.

ISTRAŽIVANJE IZ 90-ih: HRVATI NISU BILI ZA NEZAVISNOST

Jović je izneo vrlo zanimljiv podatak iz jednog istraživanja javnog mnjenja urađenog 1990. godine u Hrvatskoj, dakle neposredno pred izbijanje rata. Zamislite, tada je tek 11,5% ispitanih Hrvata reklo da bi Hrvatska trebalo da bude nezavisna, 50% je reklo da bi trebalo da bude napravljena konfederacija, a ostatak je bio ili za zajedničku državu ili za neki sličan oblik.

Dodao je da centralna informativna emisija Hrvatske televizije i dalje 15, 20 minuta posvećuje takozvanom Domovinskom ratu u kojem se Srbi prikazuju kao agresori i okupatori, pa kad nema neke teme vezane za "Domovinski rat", onda se nalazi tema iz 40-ih godina i priča o Blajgburgu...

"Pa ako su Srbi agresori i okupatori kako onda da se uspostave dobri odnosi sa Srbijom?! To je nemoguće", kaže Jović.

Slično je, dodaje, i u Srbiji.

"U Srbiji se za Hrvate dominantno govori da su ustaše. Pa kako onda da uspostavite dobre odnose sa Hrvatskom ako su svi ustaše?!".

Jedan od problema koje je uočio Jović bio je i taj što se Srbi i Hrvati nisu dovoljno upoznali, oslikavši tu svoju tvrdnju činjenicom da je veoma mali broj studenata iz Srbije dolazio na fakultete u Zagreb i obrnuto. Smatra da bi i to mogao da bude put boljim odnosima.

Jović primećuje da trenutno Srbija i Hrvatska imaju drugačije političke prioritete i da su jedni drugi "manje važni nego ikada pre" i da upravo to treba da iskoriste.

"Hrvatima Srbi nisu prioritet, već spoljna politika, pre svega prema Briselu. Srbi su okrenuti rešavanju problema sa Albancima i odnosima sa Bošnjacima. Upravo to je šansa za Srbiju i Hrvatsku, da sednu i da na miru razmisle kako da odnose učine funkcionalnijim, bez ljutnje i mržnje", poentirao je profesor zagrebačkog Fakulteta politčkih nauka.

Srbija, Hrvatska, Srbija i Hrvatska Foto: MONDO/Mario Milojević - ilustracija



Kao nešto što je pozitivan signal, Jović vidi u tome što mlađe generacije više nisu privučene vladajućom retorikom i narativom u Hrvatskoj o "Domovinskom ratu".

"Većina ljudi više ne može da podnese tu istu antisrpsku retoriku, a i u Srbiji je, primećujem, slično. U Hrvatskoj ima, istina, mladih koji su odvučeni na ustaštvo, ali ima i levičara, antifašista, jugoslovenski opredeljenih. U tome vidim znake optimizma", rekao je Jović.

Milivoj Bešlin sa beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, ocenjuje da mi i dalje mentalno živimo u 90-im godinama, za šta su odgovorne i vladajuće elite i njihova retorika i da na neki način rat iz 90-ih još traje.

"Dok se ta matrica ne promeni, neće biti boljitka. Srpski i hrvatski nacionalisti su uvek bili spremni da se glože i ratuju, ali su i te kako umeli da se dogovore. I tu ne mislim samo na čuvenu salvetu iz Karađorđeva (na kojoj su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman crtali buduće granice BiH), već i na ranije primere, kada su se recimo 1939. godine dogovarali oko Bosne", primetio je Bešlin, dodajući da i sada politički predstavnici Srba i Hrvata u BiH drže istu liniju.

Tvrtko Jakovina, sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta, smatra da će veze Srbije i Hrvatske ostati jake.

"Za jutjubere, infulensere, muzičare, pevače... sve je ovo i dalje jedno tržište. Kada diplomate odu u Njujork, odmah se prvo okupe oni iz zemalja bivše Jugoslavije. Svi koji žele mir, razumeju zašto je važno da ti odnosi budu dobri. Ali, odnosi Srbije i Hrvatske važni su i svima koji su slabi i plašljivi, a nacionalisti takvi jesu. Oni će želeti da odnosi budu loši, da se insistira na lošim stvarima. Nažalost, takvih je mnogo", rekao je Jakovina.

Prema njegovoj oceni, za Hrvatsku je bilo nemerljivo važno što je ušla u Evropsku uniju, jer je bila izgubljena i zbunjena, ali i da će Srbija i Hrvatska ostati orijentisane jedna na drugu.

Za istoričarku Branku Prpu dileme nema - jugoslovenska ideja bila je potpuna utopija. Jer, trebalo je spojiti toliko različitih običaja, kultura, religija, konfesija, istorija, a to nije bio nimalo lak zadatak.

"Za to je trebalo biti genijalac", dodaje.

"Jugoslavija je bila komplikovana država, sa komplikovanom istorijom, koju je teško razumeti a još teže intepretirati i jednostavno pokazati šta se dogodilo. Ta država nije bila demokratska, a ni njeni nastavci, koji su izgrađeni na lešu zajedničke države, nisu ništa bolji", rekla je Prpa.

PROCENAT NEPISMENIH KADA JE STVARANA JUGOSLAVIJA

WSlovenija je 1918. godine imala samo 8 procenata nepismenih, što je odličan evropski prosek i danas, a Makedonija 86 odsto", rekla je Prpa, a čitava bivša država kada je osnovana imala 64 odsto nepismenog stanovništva.

Ipak, ona vidi izlaz iz sadašnjih odnosa Srbije i Hrvatske i nije zabrinuta. Tačnije, ne gleda "katastrofično" prema budućim odnosima dve zemlje.

Ono što je zajednički imenitelj je - jezik.

"Mi ovde živimo zajedno već 1.300 godina. Mi smo prisiljeni ne da koegzistiramo, već upravo da živimo zajedno, a instrument za to je jezik, koji najbolje oslikava duh naroda. Jezik je integrativni element ovog prostora. Mi se RAZUMEMO. Bez obzira na jake političke kolizije, i jedni i drugi imamo potrebu da učestvujemo i pratimo kulturu onog drugog. Ja se uvek iznenadim kad odem u Split i vidim koliko se prati srpski televizijski program!", primetila je Prpa.

Pročitajte i ovo: Ni srpski, ni hrvatski, nego NAŠ jezik

Ona veruje da će se normalna komunikacija obnoviti i da će nove generacije to umeti, ali i da je neophodno da se svi suočimo sa strašnim zločinima poslednjeg rata koji se ne smeju gurati pod tepih.

Povezano

Sve vesti