Ni srpski, ni hrvatski, nego NAŠ jezik

Ako sedite na kafici sa drugaricom iz Hrvatske, prijateljem iz Crne Gore, rođakom iz Bosne i Hercegovine na kojem jeziku pričate? Da li se razumete bez prevodioca? Da li vam treba prevodilac da biste pročitali neki tekst na hrvatskim informativnim sajtovima ili, na primer, u crnogorskoj štampi?

Naravno da se vrlo dobro razumete, naravno da vam nije potreban prevodilac, naravno da pričate istim jezikom!

Raspadom bivše Jugoslavije i stvaranjem nezavisnih država bilo je moderno da se u vreme pomahnitalog nacionalizma ili bolje reći šovinizma, "odredi" i čijim se jezikom govori. Ultranacionalisti i "apostoli" takvih uverenja uvek polaze od takozvanog "svetog trojstva": jedan jezik, jedan narod, jedna država. I oni se "ne smeju deliti ni sa kim".

Ali, tako su mislili i neki opasni, pomahnitali ljudi, koji su pokretali ratove... 

U raznim komentarima, pa i na sajtu MONDO portala, često dobijamo pitanje: "A zašto nema sajta MONDO na ćirilici?".

Odgovor je: A šta je problem sa latinicom? I to je 'naše' pismo. Zar nije naša sreća i prednost što znamo oba pisma i što oba ravnopravno koristimo? Zar nije sreća što se u školama uče oba pisma, jer nam latinica izuzetno pomaže da savladamo druge jezike, poput engleskog, francuskog, nemačkog, španskog, italijanskog? Da, naravno da treba očuvati i pisanje ćirilicom, ali znanje latinice ne može da škodi, naprotiv!

Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja, ali i koliko jezika zna!

Rektor Zagrebačkog univerziteta ili sveučilišta Damir Boras početkom ove godine izazvao je pravu buru u javnosti u regionu predlogom da ćirilicu treba vratiti u škole, naglasivši da je i ćirilica pismo hrvatskog jezika, da je poznavanje ćirilice dobro, jer se može lakše proučavati ruski jezik, kao i da u državama u okruženju Hrvatske, a pre svega Srbije, koristi ćirilica i tako bi se obogatili za znanje i tog pisma.

Ovaj razborit predlog, naravno, naišao je na osudu i u Hrvatskoj, ali i u Srbiji. U onim krugovima koji vole da se "busaju u grudi junačke". Jer, hrvatskim nacionalistima zasmetalo je to "četničko pismo kojim će se 'trovati' hrvatska mladež", a srpskim nacionalistima jer, tobože, "evo novog dokaza da, posle jezika, Hrvati hoće da nam ukradu i pismo!".

Uostalom, da je ćirilica ostala u hrvatskim školama, ne bi bilo ni onih sumanutih lomljenja ćiriličnih natpisa u Vukovaru.

Upravo je to bila tema izuzetno zanimljive i izuzetno posećene (verovali ili ne tražila se stolica više!), tribine u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju pod još zanimljivijim nazivom "Ko kome krade jezik?" (iste tribine su ranije održane i u Splitu i u Podgorici).

Izvanredni stručnjaci za jezik, etnolozi, pravnici, pisci sa prostora bivše Jugoslavije, saglasili su se da jezik nije novčanik pa da može da se ukrade, kao i da jezik pripada svima onima koji ga govore.

Da li jezik mora da dobije ime? Ne mora, ali je određenim elitama bilo zgodno da time manipulišu, kao što se manipulisalo raznim drugim stvarima, pa smo doživeli krvavi rat.

"Reći da je jezik 'ukraden' to je poziv na akciju, na sukobe, na konfrontaciju, pa ako hoćete i na oružane sukobe. To je ratnički diskusrs proistekao iz politikanstkog delovanja", primetio je priznati lingvista Ranko Bugarski i nastavio:

"Ova tema 'krađa jezika' zvuči bizarno, zar ne? Jer, nije jezik novčanik pa da može da se ukrade, kao što su meni ukrali novčanik u prevozu pre dve nedelje. Ne može niko nikome da ukrade jezik. Kao što niko ne može da vam ukrade pismo. Da li to znači da preko noći nećemo više znati da pričamo ili da preko noći postanemo nepismeni!? To se, eto, navodno, dogodilo Srbima, kojima su Hrvati ukrali i jezik i pismo. A i ćirilica i latinica su stariji i od Srba i Hrvata".

Etnolog i antropolog Ivan Čolović istakao je da u "nacionalističkim religijama, pogotovo balkanskim, izuzetno važno mesto zauzima kult jezika".

"Čitao sam izveštaje sa skupa u Trebinju gde se o srpskom jeziku govorilo kao o nacionalnoj svetinji. Tamo je rečeno da je 'jezik naša nevidljiva crkva, a sveštenici su pesnici'. Slično se o jeziku govori i u hrvatskim nacionalističkim krugovima. Neko će se zapitati - pa, dobro, šta je u tome loše, zar briga o jeziku nije poželjna? Ja odgovaram ovako - da li se ovime štiti jezik od nepismenosti, govora mržnje, nasilja nad manjinskim jezicima i dijalektima? Rekao bih da ne. Na istoj toj tribini rečeno je i da su 'jezik i pismo duša naroda', pa shodno tome, dakle, najveća opasnost po srpski jezik jesu hrvatski i bosanski jezik, a samim tim, ako ga izgubimo gubimo i dušu, kako to misle ti 'sveštenici jezika'. Dakle, ugrožena je sama egzistencija srpskog jezika i srpskog naroda. 'Ako nam uzmu i jezik - gotovi smo!', tako oni misle", duhovito je primerio Čolović.

Primećujući da takvi stavovi i mišljenja izazivaju podsmeh, Čolović je ukazao i na to da to se to smišljeno radi kako bi se izazvala panika da je ugrožen opstanak nacije i da ćemo, eto, ostati bez duše.

Nadovezala se hrvatska lingvistkinja prof. dr Snježana Kordić primećujući da narodi na prostoru bivše Jugoslavije govore istim jezikom i da oko toga nema nikakve dileme.

"Nacionalisti na jezik gledaju kao na božanski idol. A jezik je 'samo' sredstvo za sporazumevanje. Kao što je, na primer, čekić sredstvo da ukucate ekser. Zamislite da sedite i gledaće u čekić kao u nekakvo božanstvo", nasmejala je prisutne Snježana Kordić, iznoseći zanimljive istorijske podatke o tome da jezik ne znači isto što i narod, kao na primer...

"Kada je formirana država Francuska, više od petine onih koji su živeli u toj državi nisu znali francuski jezik, jer se francuskim jezikom smatrao samo jezik kojim se govorilo u Parizu i koloni. U Austriji i Švajcarskoj se govori i upotrebljava nemački jezik, a niko ne poriče postojanje Austrijanaca i Švajcaraca. Teza da je jezik = narodu je bajka, mit".

Ranko Bugarski je dodao da su upravo takvi mitovi o jeziku i pismu kao "svetinji" dokaz da nacionalisti odlično sarađuju i lepo se razumeju.

"U Srbiji ima mnogo onih koji veruju da su Hrvati ukrali jezik, ne razmišljajući uopšte šta to znači. Ta matrica da su jezik, država i narod sveto trojstvo i da je jezik svetinja i ne sme se deliti ni sa kim stalno se ponavlja - Srbi moraju da čuvaju ćirilicu jer srpski jezik može da postoji samo ako postoji ćirilica. Ako ode pismo, ode i jezik, a na kraju ode i narod. Ali, to se ne dešava u realnom svetu. Rumuni i Turci su promenili pismo, na primer, ali niti su izgubili jezik, niti su nestali kao narod", istakao je Bugarski.

Izuzetno duhovito, ali i smisleno obraćanje imao je 54-godišnji pravnik, pisac i prevodila iz Rijeke, Vuk Perišić.

Njegova osnovna poruka je bila: "Jezik je moj, naš, svakog od vas, nas. Imam pravo da pričam kako ja hoću i ako mi se oduzme to pravo onda nisam slobodan čovek!".

"Krađa jezika? Jeste, dogodila se krađa. Jezik je ukraden svakom od nas ponaosob od strane nacionalista. Mi koristimo jezik kao lično sredstvo komuniciranja, koristimo jezik i kad razmišljamo, kada šetamo ulicom i vidimo neku zgradu u našem mozgu se 'pojavi' reč zgrada. Dakle, i tada koristimo jezik. Koristimo jezik stalno, kao ljudi, kao pojedinci. Cela ova tragedija koja je dovela do raspada Jugoslavije je unakazila, otela našu slobodu da mislimo spontano, da pišemo slobodno", rekao je on i u dahu nastavio:

"kad pišem, prevodim ja osobno ili lično imam 'paralizu'. Ako mi dođe da izgovorim reč koja je nepoćudna ('neprikladna', 'neodgovarajuća', 'zabranjena', prim. aut.) ja zastanem i pomislim - dobro, neću da dovodim izdavača u nezgodnu situaciju. Ali, čim ja pomislim da li je listopad ili oktobar i šta je 'prikladnije' - gotovo je! Tu više nema slobode. I da se dogodi da je sve ovo bio samo ružan san i da se sutra probudimo u normalnoj državi u kojoj smo živeli ja ću i dalje da razmišljam o listopadu ili oktobru, a to znači da više nismo slobodni ljudi".

"Neke reči su bile zabranjene, a kad vam nešto zabrane onda prestaješ da budeš slobodan čovek. Ako odem u radnju i pazim da li ću upotrebim reč hiljada ili zejtin, onda ja više nisam slobodan čovek. Sećam se, moja prijateljica je otišla u radnju i nikako nije mogla da se seti druge reči za boraniju - mahune. Tražila je boraniju, pa je dobila grdnju od prodavačice", ispričao je Perišić, na šta se Snježana Kordić nadovezala: "Nije to netrpljivost samo prema jeziku, već i prema ljudima".

Perišić je nastavio:

"Mene baš briga koji je to jezik i kako će se zvati. Baš me briga i za narod i za državu, ja hoću da jezik koristim slobodno! Jezik nije nacionalni, jezik je lično pravo da ga koristi ko kako želi. A sve ovo sa jezikom se dogodilo da bi nam slomili misao. Jezik je jedno od osnovnih ljudskih prava i tako ga treba posmatrati".

Nikola Vučić, mladi televizijski voditelj iz Mostara i Ksenija Rakočević, lingvista iz Crne Gore, ispričali su nekoliko primera o celom apsurdu insistiranja na "imenovanju jezika" u novonastalim državama bivše SFRJ i apsurdnim situacijama iz svakodnevnog života.

Tako, recimo, dve drugarice iz Mostara, idu u različite razrede jer jedna prati nastavu na bosanskom, a druga na hrvatskom jeziku. Jer, eto, ironično, ne bi mogle da razumeju nastavu na ovom "drugom jeziku". Ali, zato se savršeno razumeju kada odu na kafu, u bioskop, primetio je Vučić, istakavši da Ustav BiH "generiše nacionalizam i podele".

Ksenija Rakočević je primetila da su u Crnoj Gori dugo "odolevali" da nazovu jezik, a da su potom otišli u drugu krajnost - uvedena su nova slova, a u Ustavu Crne Gore postoji odrednica da je crnogorski jezik "autohtoni jezik", što će reći da "ima svojstva koja nema nijedan jezik u okruženju, odnosno da nije srodan ni sa jednim drugim jezikom"!?

S obzirom na to da je nastavnik jezika, nazovimo ga crnogorskog, u školi iznela je i lični primer, odnosno apsurd.

"Kada upisujem čas ja upisujem ovako: 'čas iz crnogorsko-srpsko-bosansko-hrvatskog jezika i književnosti'. Dok ja to upišem u Dnevnik, moj kolega, nastavnik matematike već je počeo čas i već ispituje nekoliko đaka", nasmejala je ona prisutne, a iz publike se začulo: "Trebalo bi da dobiješ 4 plate!".