Bio je pruski oficir, ali je prešao u Srpsku vojsku i postao heroj. Jedan od stranaca u Srbiji kojima poreklo nije smetalo da, rame uz rame sa srpskim vojnicima, stanu u odbranu zemlje. Pavle Jurišić Šturm je rođen na današnji dan 1848.

Priča o pruskom poručniku koji je postao srpski đeneral, čak komandant čuvene Treće armije za Prvog svetskog rata – u to vreme po položaju ravan Stepi Stepanoviću, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću – na ovim prostorima traje još od proleća 1876. godine, kada su se dva lakonoga mladića iz bele lađe iskrcala na beogradsko pristanište.

Dvadesetosmogodišnjeg Paula Šturma i njegovog osam godina mlađeg brata Eugena niko nije sačekao. U tiho junsko predvečerje jedan momak im je uzeo kofere i uz Kalemegdan, tada sav u šipražju, odveo do hotela. Sutradan su se obojica javila đeneralu Jovanu Belimarkoviću, bivšem ministru vojnom.

Otkud pruski oficiri – poručnik Paul i potporučnik Eugen – u srpskoj vojsci?

Pouzdanih podataka nema. Po svemu sudeći, braća Šturm su izbegla u Srbiju u strahu da ih ne ponemče. U to vreme Lužički Srbi – kojima su pripadala i braća Šturm – bili su izloženi neprekidnoj asimilaciji Germana i sasvim je prirodno da utočište potraže kod jednog od slovenskih naroda.

Iz vremena pre dolaska u Beograd zna se da su braća rođena u Gerlicu od oca Otona, upravnika lovišta cara Vilhelma I, i majke Hermine i da su imala jednu sestru. Nesporno je i da je Paul Šturm služio u istoj jedinici s Augustom Makenzenom, docnije čuvenim nemačkim feldmaršalom, i da su se ponovo sreli 1915. u vreme odbrane Beograda, obojica kao komandanti suprotstavljenih armija. Makenzen u svojim beleškama pominje dobrog vojnika Paula Šturma.

Nažalost, iza Šturma nije ostalo mnogo pisanog traga, njegovih neposrednih svedočenja nimalo.

U Vojnom arhivu u Beogradu postoji tek nekoliko osnovnih podataka o kretanju u službi. O Eugenu ni toliko. Pukovnik Aleksandar Jovanović, autor zanimljive knjige "Sedam ratova geneala Pavla Jurišića Šturma", uveren je da su njegov dosije odneli Nemci u Drugom svetskom ratu, a sve zarad (nacionalnog) svojatanja takvog sjajnog ratnika.

Jedno je sigurno: dolazak pruskih oficira u obrenovićevsku Srbiju bio je i te kako dobrodošao. Bilo je to vreme kad je Srbija, više u ratu nego u miru, imala četiri generala i oko 350 oficira.

Čim su stigli i svom prezimenu Šturm dodali prevod, Jurišić, počeo je srpsko-turski rat. Paul, sada Pavle, postavljen je za komandanta šabačkog i posavsko-tamnavskog bataljona, a Eugen, po srpski Evgenije, za komandira jedne čete. Stariji Jurišić Šturm već je u januaru 1877. godine unapređen u čin kapetana i odlikovan Takovskim krstom s mačevima i srebrnom Medaljom za hrabrost. O Evgeniju, na žalost, nisu sačuvani slični detalji.

Ovako je počeo Veliki rat (FOTO)

Pavle Jurišić Šturm uoči balkanskih ratova bio je nekoliko godina ađutant kralja Petra, koji je imao veliko poverenje u vojničke sposobnosti generala Šturma. Kao oficir srpske vojske, promenio je ime u Pavle Jurišić, pešao u pravoslavlje i za slavu uzeo Svetog Savu.

Učestvovao je u sedam ratova koje je vodila Srbija, a zaslužan je, kako hroničari kažu, za blistave pobede srpske vojske nad austrougarskom armijom u Cerskoj i Kolubarskoj bici.

U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. godine. Brzo je napredovao jer je bio školovan oficir. Ubrzo je krenuo na front, lađom od Beograda do Šapca, gde je postavljen na dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim za komandanta bataljona Prvog dobrovoljačkog puka, koji se istakao u odbrani Lešnice.

Standarde i veštine koje je poneo iz pruske vojske prenosio je srpskim vojnicima.

Interesantno je i da je Šturm prvi put u Beogradu na Košutnjaku izvodio taktičku obuku srpske vojske, koja se u to vreme zvala poljska služba. Naime, Nemci su se obučavali za ono što ima upotrebu u ratu. Dotadašnja obuka bila je vezana za strojevu obuku i egzercir. Međutim, u Nemačkoj je začeta poljska služba ili taktička obuka.

Bio je i dobar poznavalac stranih jezika, ali i obrazovani oficir tvrdog stava, pošto je zagovarao je gvozdenu disciplinu u Vojsci.

SVA ODLIKOVANJA GENERALA PAVLA

U Srpsko-turskom ratu 1877-1878. uspešno je komandovao Prvim dobrovoljačkim pukom, potom Krajinskim kombinovanim pukom u borbama kod Bele Palanke i Pirota.

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. komandovao je Šestim pukom Drinske divizije, u Prvom balkanskom ratu 1912-1913. Drinskom, a u Drugom balkanskom ratu 1913. Dunavskom divizijom.

U Prvom svetskom ratu 1914. je kao komandant Treće armije primio prvi udar znatno nadmoćnije austrougarske Pete armije i usporio njeno napredovanje, što je omogućilo srpskim snagama da se pregrupišu za Cersku bitku. Trećom armijom komandovao je i u Kolubarskoj bici i na Solunskom frontu do avgusta 1916.

Kao komandant u Velikom ratu borio se protiv nemačkih i pruskih snaga kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole fedmaršal Makenzen. Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju, čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama.

Neproverena priča o Šturmu vezana je za vreme uoči balkanskih ratova, kada je Pavle Jurišić bio na položaju ađutanta kralja Petra. Prema tim navodima, kralj ga je uzeo uza sebe da bi mu se odužio za to što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život.

Kralj Petar je, svejedno, imao veliko poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car.Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije, koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine, a dva meseca kasnije, 14. januara umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, a Lozničani su mu podigli spomen-bistu.

Umro je u skromnoj sobi kuće u Mišarskoj 1. Neposredno pred smrt obišao ga je njegov veliki prijatelj kralj Petar, a tadašnja štampa svedoči o tužnom kraju generala. Novinari, bez milosti, primetili su da su se na visokim položajima našli ljudi koji nisu mogli ni da se uporede sa Šturmom, koji je penzionisan da bi se našlo mesta za prijatelje Ministarstva vojnog, prenosi Riznica srpska. Evo kako je "Politika" sredinom januara 1922. godine izvestila o Jurišićevoj smrti:

"Uprkos svojoj visokoj starosti đeneral Jurišić je do skora bio čio i krepak i ako je, kao proslavljeni vojskovođa, prošao kroz sve napore svih naših ratova od 1876 godine do danas. Međutim, pre nekoliko meseci on je pretrpeo težak potres. Poratni 'ratnici' iz Ministarstva vojnog penzionisali su i njega da bi napravili mesta svojim prijateljima. Ostavljeni su u službi pa čak i unapređeni mnogi bivši austro-ugarski nesposobni oficiri, ali nije bilo više mesta u našoj vojsci za nekoliko starih i zaslužnih komadanata koji su vek proveli spremajući i podižući srpsku vojsku.

To ga je teško potreslo. I on je sa bolom u duši napustio vojsku u kojoj je blizu pola veka bio jedan od najodličnijih vojnika da ubrzo zatim sklopio oči u zemlji koju je izabrao za svoju novu otadžbinu i kojoj je najsavesnije služio.

Pre četiri dana đeneral Jurišić pao je u postelju od zapaljenja pluća. Ali po svemu je izgledalo da će njegova krepka priroda nadvladati bolest. Juče izjutra bilo mu je čak vrlo dobro i neobično se radovao kada je čuo, da je Kralj, već prvog jutra po povratku u Beograd, pošao da ga poseti. Kada je Kralj juče pre podne došao u skromnu kuću u Mišarskoj ulici br. 1. i kada je ušao u bolesničku sobu svoga starog ratnog druga, đeneral Jurišić pozdravio ga je radosno i najsrdačnije mu čestitao veridbu. Razgovarali su dugo i srdačno i ne sluteći da im je to poslednji razgovor i da će katastrofa nastupiti već po podne. Na podne đeneralu je pozlilo. Oko tri časa stanje je već bilo očajno a posle dva časa on je već ispustio svoju poštenu vojničku dušu", pisala je tih davnih dana "Politika".

Zbog toga što smo mu tada ostali dužni i nismo kada je trebalo rekli - danas kažemo hvala i slava generalu Pavlu Jurišiću Šturmu koji je zadužio Srbe i Srbiju!