Petar Bojović je jedan od četvorice znamenitih srpskih vojvoda, pored Radomira Putnika, Živojina Mišića i Stepe Stepanovića.

Bojović, seljački sin, rođen je 16. jula 1858. godine u Miševićima kod Nove Varoši, kao najmlađe od šestoro dece Peruta i Rade Bojović, zemljoradnika.

Kao devetogodišnjak je 1867. godine sa roditeljima i braćom prešao iz Stare Srbije, koja je tada bila pod kontrolom Turske, u Radaljevo kod Ivanjice.

Gimnaziju je završio u Beogradu sa odličnim uspehom. Po završetku gimnazije, u oktobru 1875. godine stupio je u Artiljerijsku školu, bez polaganja prijemnog ispita, kao prvi u rangu.

U toj školi je upoznao Stepu Stepanovića i Živojina Mišića.

Učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine kao pitomac Vojne akademije i odlikovao ga je ruski car Aleksandar II Nikolajevič.

Bio je učesnik i Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine i 1878. godine, da bi posle tog rata nastavio školovanje u Artiljerijskoj školi.

Bojović je završio školovanje kao prvi u klasi, a tada je počeo i da prevodi stručnu vojnu literaturu sa nemačkog jezika, koji je dobro poznavao, dok se francuskim jezikom služio, i neprekidno je usavršavao svoje znanje o konjici.

Za učešće u Srpsko-bugarskom ratu 1885/86. godine odlikovan jeZlatnom medaljom za hrabrost.

Bojović je izvesno vreme proveo u Francuskoj, gde je učio o konjici i usavršavao francuski.

Bio je veoma cenjen oficir i 1906. godine postavljen je za načelnika Glavnog generalštaba, pošto je Radomir Putnik ponovo postao ministar vojni.

U Prvom balkanskom ratu, 1912. godine, postavljen je za načelnika Štaba Prve armije i on je kreator srpskih pobeda.

Posle pobede u Kumanovskoj bici, srpska vojska je trijumfalno umarširala u Skoplje, a narod je bio oduševljen jer je srednjevekovna srpska prestonica konačno bila oslobođena od viševekovne turske okupacije.

Uspešno je komandovao vojskom i 1913. godine u Drugom balkanskom ratu, posle kojeg je postavljen za kraljevog ađutanta.

Petar Bojović je u Prvom svetskom ratu bio komandant Prve armije i bio je angažovan u borbama u zapadnoj Srbiji.

U septembru 1914. godine ranjen je u levu nogu i odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost.

Pod njegovom komandom uspešno je izvedna Sremska operacija u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla do linije Banovci-Stara Pazova-Vojka-Popinci-Buđanovci, a u drugoj polovini septembra je sa svojim jedinicama učestvovao u borbama na Mačkovom kamenu.

U bici na Drini, novembra 1914. godine, ponovo mu je povređena ista rana, pa je regent Aleksandar komandu nad Prvom armijom poverio Živojinu Mišiću.

Na jesen 1915. godine sprečio je prodor Bugara na Kosovo, čime je osigurano povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu.

Od kraja novembra do kraja 1915. Bojović je komandovao povlačenjem svojih trupa pravcem Suva Reka—Prizren—Đakovica.

Bojović je kao načelnik Štaba Vrhovne komande rukovodio povlačenjem kroz Albaniju i on je izabrao lokaciju na Krfu na koju se sklonila srpska vojska.

Potom je krajem maja 1916. godine stigao u Solun, a na jesen je komandovao srpskom ofanzivom na Kajmakčalanu, gde je srpska vojska porazila bugarske jedinice.

Povukao se sa mesta načelnika Štaba Vrhovne komande zbog neslaganja sa francuskim generalom Gijomom i ponovo preuzeo komandu nad Prvom armijom.

Po proboju Solunskog fronta unapređen je u čin vojvode zbog ratnih uspeha i bio je poslednji kome je taj čin dodeljen.

Posle smrti vojvode Živojina Mišića, imenovan je 1921. godine za načelnika Glavnog generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je na tom položaju ostao manje od godinu dana.

Pošto je odbio da bude ministar, rekavši da je prevashodno vojnik, u penziju je otišao 21. decembra 1921. godine.

Zabeleženo je da je kralj Aleksandar, sve dok nije ubijen 1934. godine, primetno zanemarivao vojvodu Bojovića, čak i u pitanjima protokola.

Po penzionisanju je pisao memoare. Imao je penziju u rangu ministra, a od novčanih nagrada za ratne zasluge kupio je od prethodnih vlasnika kuću u beogradskom Vračaru, u Trnskoj ulici.

U penziji je proveo 20 godina, mirno i povučeno dočekavši početak Drugog svetskog rata.

Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, vojvoda Petar Bojović je u svojoj 83. godini, 3. aprila 1941. godine ponovo aktiviran i imenovan za vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije, a zatim i za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, kralja Petra II.

Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili da ode avionom iz Srbije, ali je on to odbio i Nemci su ga ubrzo zarobili.

Nemci su pokušali da zloupotrebe ugled vojvode Bojovića u narodu.

Tako mu je u kućnu posetu došao Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik nemačkog Rajha za privredu Srbije.

Nojhauzen mu je rekao da zna šta on znači za srpski narod i da ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha.

Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:

"Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći".

Nemac je prihvatio tu želju i dogovor je poštovan do kraja rata.

Nacistička vojska je ispred kuće Vojvode Bojovića postavila stražu i on je tretiran kao ratni zarobljenik, a armijski general Dušan Simović preuzima u egzilu Bojovićev položaj pomoćnika vrhovnog komandanta.

Bojović je 10. decembra 1942. godine uputio pismo armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u kojem je naveo da podržava Jugoslovensku vojsku u otadžbini:

"Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Živojin Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi. U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: 'Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu".

Nemci nisu dirali vojvodu Bojovića tokom rata, a zabeleženo je da je po svojoj bašti šetao obučen u svečanu vojvodsku uniformu.

Oni ga, međutim, hapse pred kraj rata, a iz zatvora je pušten po ulasku partizana u Beograd, krajem 1944. godine.

Komunisti su, kada se vratio kući, već kontrolisali Beograd, a njegova kuća bila je potpuno opljačkana.

Pljačkaši su ostavili samo staru vojvodsku uniformu, koja za njih nije imala nikakvu vrednost.

O užasnom kraju slavnog srpskog vojskovođe postoji više verzija.

Prvu i, po svemu sudeći lažnu, plasirali su komunisti, koji su rekli da je vojvoda izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk.

Kasnije je, kako je pisao "Nedeljnik", Diko Pejatović pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi.

U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio: "Stani, sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine".

"Nedeljnik" je naveo da se danas kao najtačnija postavlja tvrdnja da su partizani krajem 1944. godine upali u kuću vojvode Bojovića.

Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire da mu se predstave.

Partizani isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu, ali kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu krajnje nedostojno i da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Potom su ga uhapsili.

U članku o Petru Bojoviću na Vikipediji navodi se da vojvoda po povratku iz zatvora nije imao šta da obuče jer mu je kuća opljačkana po ulasku partizana u Beograd, pa je obukao uniformu, koja mu je jedino ostala u kući, a kada je izašao na ulicu, videli su ga neki partizani i počeli da ga ponižavaju i tuku.

Bojovićev mlađi sin Dobrica je po toj verziji priskočio ocu u pomoć, ali su ga partizani uhapsili i osudili na deset godina zatvora pod optužbom da je komandovao četničkim ilegalacima.

Komunistički zlikovci su vojvodu Bojovića, tada starog 86 godina, u zatvoru svakodnevno tukli, mučili i ponižavali.

Izmučenog i povređenog, pustili su ga iz zatvora posle nekog vremena. Vojvoda Petar Bojović umro je od posledica torture 19. januara 1945. godine.

Bojovićev komšija iz Trnske ulice dr Pavle Milošević svedočio je kasnije da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu jer im je smetalo njegovo slavno ime.

"Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre", pisao je Milošević.

Komunisti su najverovatnije kaznili vojvodu jer je podržao otpor generala Draže Mihailovića.

Zloglasna komunistička tajna policija OZNA objavila je po vojvodinoj smrti preko Radio Beograda:

"Poštovani slušaoci, danas je 20. januar 1945. godine. Juče je u Beogradu umro vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen".

Nije poštovano pravo na sahranu o državnom trošku i njegovo telo je na taljigama prevezeno 21. januara na Novo groblje.

Legendarni srpski komandant je sahranjen bez ikakvih vojnih počasti u porodičnu grobnicu u prisustvu porodice i najbližih prijatelja.

Sahrani nije prisustvovao niko od poštovalaca, a za to su se postarali novi vladari oličeni u ljudima u kožnim kaputima, koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu.

Petar Bojović je jedini srpski vojvoda koga su ponizili unuci njegovih ratnika iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

O vojvodi Bojoviću se ćutalo tokom komunističke diktature i nije se tačno ni znalo mesto na kojem je sahranjen.

Na nadgrobnom spomeniku bili su uklesani samo ime, prezime i vojni čin, koji su se iz daljine teško mogli uočiti, pa je 1989. godine Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine postavilo spomen bistu.

Rehabilitacija vojvode Bojovića počela je relativno nedavno. U Novoj Varoši je 1997. godine na Vidovdan otkriven spomenik u znak zahvalnosti za sedam ratova u kojima je učestvovao.

Njegov najmlađi sin Dobrica je 26 vojvodinih odlikovanja 1950. godine zaveštao Kosti Rakiću da bi ih sačuvao od komunističke pošasti.

Odlikovanja su prvi put izložena tek 15. septembra 2016. godine u Predsedništvu Srbije.