Odmah da nešto razjasnimo – o ukusima ne treba raspravljati i zato ne tvrdimo da smo u pravu, već samo prenosimo utiske tokom kratke posete MONDA Maroku u vreme trajanja FIFA Svetskog prvenstva za klubove.

U jedno smo, ipak, sigurni. Ova atraktivna destinacija sigurno je privlačnija leti nego zimi.

Očekivali smo da će nas na svakom ćošku čekati lica uvijena u marame, ljudi obučeni u đelabe (tradicionalne suknje sa velikim kapuljačama koje nose i muškarci i žene), kolica sa egzotičnim voćem i šarenolikim povrćem ili začinima specifičnih mirisa, ali osim drveća pomorandži i prelepih palmi, izostao je materijal "za slikovnicu". Doduše, ogroman pun mesec koji se mogao videti nad pustinjom tokom vožnje od Agadira do Marakeša, nadoknadio je mnogo toga.

Ostalo je moglo da se nađe na pijacama, ali je delovalo prilično usiljeno, odnosno unapred pripremljeno za turiste.

Bili smo u Agadiru i Marakešu, nažalost ne i u Kazablanki (najvećem gradu ove države) ili Rabatu (prestonici), koji bi verovatno značajno uticali na ukupan utisak o Maroku. Agadir nas je zadivio porukom "Bog, nacija, kralj" koja se nalazi ispod stare tvrđave na brdu iznad šetališta kraj obale Atlantskog okeana, a Marakeš svojom crvenom bojom (čitav grad izgrađen je crvenim kamenom sa obližnjih planina, dok je Kazablanka u belom. To su inače i boje zastava tih gradova).


Pisali smo već da je Agadir potpuno razrušen u zemljotresu 1960. godine i da je potom od tradicionalnog marokanskog grada pretvoren u moderno letovalište koje je koncentrisano na noćni provod.

Poput ostalih arapskih gradova i Marakeš i Agadir imaju dugačke široke ulice na kojima je prava "džungla". Tu i tamo nađe se neki semafor, ali njegova svrha nije presudna. Mnogo više poštuju se saobraćajci u atraktivnim belim uniformama.

Jedan takav zaustavio nas je kada je taksista shvatio da je promašio skretanje i potom odlučio da se, bez obzira na druga vozila, vrati u rikverc. Možda zvuči neverovatno, ali prošao je samo sa usmenom opomenom.



Policije u Marakešu ima na svakom koraku, ali pretpostavljamo da je to bilo zbog bezbednosti brojnih navijača Atletiko Mineira, Montereja, Gvangžua, Bajern Minhena i komšijskog rivala Radža Kazablanke.

Egipćane, pristalice Al Ahlija iz Kaira, nismo pomenuli u prethodnoj grupi jer ih domaće stanovništvo prosto obožava.

Kada god ih vide pozdravljaju ih uzvikom "Rabia (četiri)" i sa podignuta četiri prsta, što predstavlja ime trga u Kairu (Rabia Al Adavija) na kojem se dogodio masakar pristalica svrgnutog predsednika Morsija tokom demontracija protiv vojnog udara u Egiptu.

"Simbol četiri prsta označava borbu za slobodu, tako da im uvek otpozdravimo iako ima mnogo onih koji su protivnici Mohameda Morsija. U Maroku, kao i u Egiptu, može da se ode u zatvor zbog javnog isticanja ovog znaka", objasnio nam je jedan Egipćanin.

I zaista, tokom jedne od utakmica, videli smo kako obezbeđenje izvodi navijače zbog pokazivanja žutih majica na kojima su nacrtana četiri prsta.



Upravo reakcije policije i navijača ostavile su izuzetno snažan utisak na nas. U arapskim zemljama na stadion se dolazi bar dva-tri sata pre početka utakmice, kako biste bili sigurni da ćete, bez obzira na posedovanje ulaznice, uspeti da uđete na stadion. Taj primer prvi put smo doživeli u Kairu, a sada je potvrđen i u Maroku.

Stadioni u Agadiru i Marakešu smešteni su daleko od centra gradova, može se slobodno reći – u pustinji. Za Marokance je normalno da non-stop trče, skaču i viču, pa im tako prostrana lokacija daje slobodu da se jurcajući oko stadiona nadmudruju sa policijom u nameri da bez ulaznica uđu unutra.

Galama i prašina koja se podiže dodatno pojačavaju utisak da se odvija svojevrsni rat. To, međutim, ni približno nije tačno. Koga policija uhvati, privede ga u "maricu" uz par "vaspitnih" i posle nekoliko minuta pusti ga napolje. A onda kreće nova jurnjava...

Dakle, iako je tako delovalo oko stadiona, navijačkih incidenata tokom Svetskog prvenstva u Maroku nije bilo. Šta više, pristalice svih klubova bile su raspoložene za međusobno slikanje, pevanje i pozdravljanje, pa smo imali situacije da se tokom jedne utakmice istovremeno navija za četiri različita tima (zbog ranijeg ulaska navijača klubova čiji je meč igran kao drugi po programu).

Mnogo veći propusti bili su u organizaciji takmičenja koje je pod oznakom FIFA i koje privlači globalnu pažnju javnosti, a definitivno najviše u Africi i Južnoj Americi. Internet je u Maroku misaona imenica, ali se očekivalo da barem na stadionima bude uspostavljena adekvatna konekcija.

Uz to, novinarska loža bila je često mala da primi sve akreditovane medije, pa su pojedine kolege tokom utakmice Radža Kazablanka – Atletiko Mineiro, dobile mesta među brazilskim navijačima. Ne i MONDO...

Ono što je, takođe, bilo čudno, barem nama Evropljanima, jeste povratak sa stadiona. Javnog prevoza nije bilo, ali Marokancima kao da je najnormalnija stvar da dva i po sata pešače do grada prateći kilometarsku kolonu automobila. To su činili uz pesmu, trčanje, skakanje... Naravno, motivisani pobedom koju je njihov klub ostvario i plasmanom u finale u kojem će igrati protiv Bajerna u subotu.



Maratonski povratak sa stadiona oko ponoći nije poremetio planove. Izlazak na večeru u jedan ujutru pokazao nam je da su Marokanci i Egipćani (koji su nam u većini bili društvo tokom ovog puta) slični nama. Bitan je provod!

Odveli su nas u lokalni restoran (nešto nalik preuređenoj garaži) u kojem su glavna jela specijaliteti od goveđeg mesa (među njima i mozak) i piletina. Piletinu inače jedu "u kompletu" (celu), direktno sa ražnja. Mozak nismo bili dovoljno hrabri da probamo, već smo se opredelili za salatu od izgnječenog paradajza i luka, prelivenu uljem.

Hteli smo da se naručimo i puževe, skuvane onako sa sve školjkom, ali su nam domaćini rekli da je mesto u kojem smo sedeli previše rizično za to.

Posle večere sledi odlazak na piće, a Maroko je među najliberalnijim arapskim zemljama u vezi sa tim pitanju, tako da nije problem naći mesto u kojem se može popiti pivo, vodka, viski... Noćni klubovi su prilično moderni i pružaju provod do ranih jutarnjih sati.



Ko ne želi alkohol uvek može da nađe sok od ceđenog voća, koji samo na takav način i služe.

Na kraju, kada sve saberemo, utisak koji smo stekli o Marokancima jeste da su veoma druželjubivi, srdačni i vedri, ne preterano uredni i čisti, kao i veoma neorganizovani, tako da kada dolazite iz "brze i uređene" Evrope treba vam dosta vremena da se naviknete na lokalno stanovništvo i njegovo ponašanje.

A kada se naviknete, preostaje vam samo da uživate kao da ste u nekoj drugoj dimenziji...