Ima li Srbija odgovarajuću agrarnu politiku i da li su realne crne slutnje da će nam i to malo seljaka propasti kada uđemo u EU, za MONDO objašnjava profesorka Natalija Bogdanov.
U Srbiji se generalno u javnosti malo zna šta je agrarna politika, a među novinarima i političarima još manje, i to je više nego očigledno iz priča aktuelnih o subvencijama (po hektaru) ili plašenja ljudi tipa "videćete kako ćete proći kad uđemo u EU" , kaže profesorka Natalija Bogdanov, sa katedre za ekonomiku poljoprivrede i tržišta na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu.
U Srbiji se lagano ponovo diže prašina oko strategije poljoprivrede. Iako je poljoprivreda u predizbornim nastupima skrajnuta sa glavnog fokusa političkih partija i javnosti, stručna javnost već se "zagreva".
Za novu strategiju aktuelnog ministra Dragana Glamočića, prvu od one koja je usvojena za mandata resorne ministarke Ivane Dulić-Marković 2005. godine (a kasnije ih je uzalud rađeno još tri - četiri), kao i u uvek, ima argumenata i za i protiv.
Za zemlju gde se svi kunu u poljoprivredu, a istovremeno se u javnosti vode polemike i o tako podrazumevajućim pitanjima kao što je da li treba uopšte davati subvencije seljacima, veoma malo znamo o agrarnoj politici, kaže profesorka Bogdanov, jedan od tvoraca nove strategije.
"Odmah da bude jasno, subvencija će u poljoprivredi uvek biti, a od Evrope se ne trebamo plašiti ni u agraru niti u bilo čemu drugom", kaže profesorka Bogdanov.
Agrarnu politiku ima svaka država na svetu, bilo da je protekcionistička, bilo veoma liberalna, ona mora da postoji i nema zemlje koja ne daje podršku iz nacionalnih sredstava za svoju poljoprivredu. To se čak radi nezavisno od toga koliko je poljoprivreda kao privredni sektor važna za tu zemlju, svi vode računa o svom agrarnom sektoru i poljoprivrednim proizvođačima, ističe ovaj ugledni agrekonomista.
Onima koji su i u poljoprivredi tvrdih liberalnih stavova da ono što na duži rok ne može samo da opstane ne treba ni podržavati, profesorka Bogdanov kaže da u svetu postoje svega dve ili tri zemlje gde je poljoprivreda produktivna kao neka druga, industrijska, privredna grana. Ostali se vode zdravom pameću, koja je ovaploćena u sledećem primeru iz "zemlje satova, banaka i čokolade".
Kada su se sredinom osamdesetih godina vodili pregovori unutar Svetske trgovinske organizacije o subvencijama za poljoprivredu ( čuvena Urugvajska runda tadašnjeg GATT-a), Švajcarska je kritikovana zbog velikih subvencija za agrar. Prebacivano im je da mnogo daju svojim seljacima za hlebna žita "a s druge strane Alpa imaju Italiju odakle mogu jeftino da uvezu koliko hoće".
"Pametni Švajcarci su im odgovorili da je dobro što imaju komšije Italijane, ali da se još dobro sećaju Drugog svetskog rata, kada su bili ilozolovani i nisu mogli da uvoze žito, a 'ne mogu da žive na čokoladama i da jedu satove i zlatne poluge'. Tada su ih održali samo njihovi seljaci i ako ("ne daj bože") zatreba, opet će teret pasti na njih", kaže Bogdanov.
To je primer kako jedna zemlja nastoji da bude samodovoljna u strateškim stvarima, a hrana to svakako jeste, po svaku cenu.
Drugi argument je demografski. Pametne zemlje se trude da zadrže seosko stanovništvo u negovoj prirodnoj sredini, a ne da pravi proletarijat u prigradskim naseljima i time opterećuje društvene i državne resurse.
"Pogledajte favele velikih gradova u Južnoj Americi i Africi ali u na Dalekom istoku. To nije održivi razvoj", kaže profesorka.
Treći argument je ekološki. Samo lokalno stanovništvo može dobro da se brine o svojoj sredini. Zapušteno zemljište nije samo ekonomski problem nekorišćenja resursa, ono postaje i ekološki problem. To je slučaj sa istočnom Srbijom, gde je zbog pada populacije ugrožen biodiverzitet.
"Specifično za poljoprivredu je da tu nema lakih i brzih rešenja, čak i kada 'dođete do para'. To nije Zastava, gde uložite ove godine, oslobodite od poreza, zaposlite i već dogodine izvozite automobile. U poljoprivredi imate veliki vremenski raspon od trenutka kada ulažete novac, do momenta kada prodate, odnosno naplatite proizvedeno. Možete da kupite tele ali ćete od njega, uz dodatna ulaganja, "dobiti" kravu tek za dve godine, a od nje tele tek za još tri godine. A rokovi u voćarstvu idu i do pet,šest godina", pojašnjava profesorka.
U Srbiji možemo navesti pet, dvadeset ili hiljadu prioriteta u agraru, sve je stvar gledanja. A problema zaista imamo mnogo - od niskog standarda seoskog stanovništa, preko niskih cena njihovih proizvoda, neuređenog otkupa, lošeg stanja zemljišta, problema sa navodnjavanjem, sve do tržišta, liberalizacije zbog približavanja EU i dr.
Naravno, ima legitimnih primedbi da se sve mere podrške poljoprivredi netržišne i da su više socijalne, nego ekonomske. Tu se osporava opravdanost mera subvencija za mala gazdinstva "sa jednom kravom" jer to "ne doprinosi razvoju". Ali treba znati da u svetu postoje samo dve ili tri zemlje u kojima je poljoprivreda tako produktvina da predstavlja pravu ekonomsku, tržišnu kategoriju na nivou ostalih industrija
Zbog toga niko ne spori jak socijalni element, ali on ima svoju logiku. I kada date subvenciju "neekonomskom domaćinstvu sa jednom kravom" (čak 60 odsto od 600.000 seoskih domaćinstava se samo povremeno pojavljuje na tržištu kao prodavac svoje robe), ono će stajnjakom đubriti i baštu tako da će oni imati posao, prihode, neće biti gladni i s te strane na teretu državi.
MODEL DIREKTNE PODRŠKE
Profesorka Natalija Bogdanov se ježi na izjave, čak i ljudi iz poljoprivredne struke, da će "Evropa želi da uguši srpsku poljoprivrdu".
"Zamislite organizaciju koja vas pušta u svoj sistem da bi bila jača, a želi vas na kolenima. Pa to je potpuna besmislica", kaže sagovornica MONDA.
U EU ima više od 200 (dozvoljenih) mera subvencija, i svaka zemlja sprovodi one koji su njoj potrebne. Grci, zemlja koja ima najveće subcenicje za agrar u EU, daje podsticaje za masline, Danaska naravno ne.
Na "argumente" da sprski seljaci nisu ravnopravni jer zemlje EU imaju subvencije odavno, pa su se razvile, Natalija Bogdanov kaže:
"Pa i mi imamo subvencije pedeset godina, nekad veće nekad manje. E, sad zašto se tako nismo razvili (ratovi, sankcije...), to je drugo pitanje. U EU su uspešno ušle i poljoprivredne zemlje bivšeg komunizma kao što su Mađarska ili Slovačka, pa Baltičke zemlje... Za njih se ne može reći da su stotinama godina živele u tržištnoj privredi. Pa one nisu nikakvo privatno vlasništvo nad zemljištem do pre tri decenije, a mi seoska gazdinstva imamo kontinuirano od vremena kneza Miloša".
SUBVENCIJE SE NE "DELE"
Profesorka Bogdanov podseća da mi, naravno, ne moramo da se držimo evropskih pravila do trenutka kada uđemo u EU.
Zdrav razum nalaže da se u EU uđe spreman, a to se ne postiže promenam pravila igre preko noći. Ni u čemu, a kamoli u poljoprivredi. Bez "pravila EU" nema ni para iz predpristupnih fondova. Recimo Kipar i Malta su rekli da ih ne zanimaju poljoprivredna pravila EU, jer to su turističke, a ne agrarne zemlje, pa su procenikli da im je preskupo da uspostavljaju sistem koji im ne koristi.
Naravno, da bi poljoprivreda bila produktivnija i isplativija, treba vam veći posed, ali za to služe neke druge mere. "Mi smo imali, kada je bilo para u budžetu, subvencije za ukrupnjavnaje poseda. U Evropi imate od sedamdesetih godina prošlog veka, na primer, i meru prevremenog penzionisanja. Država plaća nekome nekoliko godina veću penziju, a zauzvrat on zemlju daje na obrađivanje mlađem poljoprivredniku. Tako je svima dobro, stari imaju odmah penziju, a mlađi investiraju u zemljište i mehanizaciju, a time i u budućnost svoje porodice, a država razbvija poljoprivredu.
Zato ostaju subvencije poljoprivrednicima, ali to nikako nisu bezuslovne pare. Znaju se pravila po kojima možete da dobijete pare od države, tzv modulacija. Sada recimo dobijate 6.000 dinara po hektaru i još šest za potrebne sirovine, ali ako imate do 100 hektara uknjižene ili ugovorene zemlje, do 50 krava, i to ako se zemlja obrađuje i to prema dobrim agrotehničkim merama (recimo računi za određenu količinu đubriva), da se poštuju propisi o bezbednosti hrane i dr. Nažalost, još nismo u fazi da poštujemo i kriterijum zaštite životne sredine.
Kontrolu i davanje para prati Uprava za agrarna plaćanja, a kontrolu bi trebalo da sprovode agrarni inspektori. Naravno njih nikada neće biti dovoljno da mogu da obiđu svaku oranicu, šljivik ili štalu.
Prostora za zloupotrebe u ovakvom našem sistemu sigurno ima, ali ima ih i u evropskom. Poznati su slučajevi iz Rumunije i Bugarske o zloupotrebama fondova, a sigurno ih ima i u zemljama "stare EU".
Subvencije jesu male, ali ne smeju ni da budu prvelike. Jer, kada dođete pred vrata EU mogu da imaju problema i proizvođači i država. Ako budete morali da naglo smanjite neke velike subvencije, kojima ste "ulenjili" proizvođače, oni će se naći u neprilici, a izlaze na veliko tržište EU. S druge strane, država bi pare za uobičajene subvencije mogla da uzme od EU, a svoje da da u neke specifične za Srbiju, što nije predviđeno evropskim fondovima.
BESMISLENE KOMPARACIJE
U ovom trenutku je nemoguće izvesti smislene komparacije Srbije sa drugim zemljama u EU. Sve te priče o novinama o prosečnom posedu od toliko i toliko hektara, ili nekom drugom "proseku" ne pokazuju ništa. To nije mera ničega, tvrdi profesorka Bogdanov, već samo zabava za narodne mase i "statističko iživljavanje".
Poljoprivredno zemljište nije isto što i obradivo zemljište, a ono nije isto što i inzenzivno korišćeno, i tako dalje. Tako Grčka ima najveće subvencije, izražene po hektaru. Ali u to spadaju i subvencije za masline, a to su velike sume.
Nama je, za region, omiljeno poređenje sa Hrvatskom. Ali, pogledajmo mapu Hrvatske, gde u Dalmaciji nema ni svinja ni krava, ni suncokreta, ni soje već vinograda i maslina, čiji je davanje po hektru veoma veliko. S druge starne ima Slavoniju koja je slična Vojvodini.
"Po poslednjem popisu prosečan zemljišni posed je 5,5 hektara, odnosno 4,5 ako se gledaju samo domaćinstva bez firmi. Šta to znači? Sa tolikim posedom u Vojvodini porodica je ispod granice siromaštava, dok u Šumadiji živi sasvim lepo, dok je ista ta površina zemlje u južnoj Srbiji nepobrađena", kaže Bogdanov.
Isto je i kod "EU proseka", od kog su veoma daleko velika većina zemalja same EU. Tu su smešteni prirodni pašnjaci Irske ili Švedske ali i porodične oranice Italije koje su manje nego u Srbiji.
Kad to smešate dobijete kao u onom vicu da "u proseku jedemo sarmu".
