Kratka vest o mrtvom muškarcu nađenom u napuštenom objektu stare srušene betonjerke na Dunavskom keju, iza sebe krije potresnu priču o jednom azilantu.
Pojavio se "niotkuda" jula ove godine kod marine "Dorćol” na Dunavskom keju, crni mladić sa kratkim kikicama.
Kako je ispričao, doplovio je iz domovine Gambije, preko Soluna, Makedonije do Beograda. Rupu u betonu zaraslu u šiblje i punu pacova, oko koje su se motali psi lutalice, pretvorio je u svoj dom. I nije samo sebe tu udomio. I za pse lutalice je napravio improvizovane kućice, objavila je "Politika."
Preživljavao je prodajući prikupljene sekundarne sirovine ili zarađujući fizičkim poslovima. Napravio je, čak, i improvizovano kupatilo. Kupao se vodom iz Dunava koju je grejao na dve cigle.
Dorćolci za njega imaju samo reči hvale. Nosio je garderobu koju su mu donosile komšinice. Čak su mu poklonile i mobilni telefon i uplaćivale mu kredit.
Preminulog je našla tridesetogodišnja M. A, koja je sa njim bila u kratkoj emotivnoj vezi, pošto su se upoznali na jednoj svirci.
Brat preminulog Abdulrahim Bari došao je da preuzme telo. Kako je rekao za "Blic" on je uspeo da stigne u Švedsku, da se skući u Malmeu. Njegov brat je preko Srbije stigao u Nemačku ali je deportovan nazad.
”Pokušavao sam da ga nađem, sad vidim da nije imao ni kuću”, priča njegov brat kroz suze i dodaje:
“Vaspitani smo da ne molimo. Nije hteo da zavisi ni od koga, da smeta. U domovini je bio moler i mehaničar. Ovde je nadničio , radio sve što može , ali nije krao. Vaš narod o njemu lepo priča”, kaže Bari za list.
“Policija je mislila da je narkoman. To me boli. I ja sam u izbeglištvu bio u istoj situaciji, video sam kako me ljudi gledaju. Jer sam crn, nisam odatle. Ljudi vide kožu, ali ne vide srce”, izgovorio je epitaf bratu Bari.